Goran Polovina, "Plavi ptičić": Rokenrol je danas na najnižoj tački u istoriji, ali nas to uopšte ne tangira

Razgovaramo o godinama kada se dešavalo "nešto lepo", o cakanju lopte u "Indeksu", hipi-letu u Grčkoj, o starim korzoima i novim pozorištima...

Novosađanin Goran Polovina, za prijatelje i kolege muzičare Curi, rođen je 21. decembra, tik pred Dan Armije, 1962. godine u Nišu, kao drugo dete oficira JNA. Stanovnik grada u kom i danas živi, radi i stvara postao je 1965. godine i, kako nam priznaje, o napuštanju Novog Sada razmišljao je jedino u "godinama raspleta".

Pohađao je OŠ "Žarko Zrenjanin", bio đak Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj", a visokoškolsku diplomu stekao je na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka.

Muzikom se bavi od najranije mladosti, godinama je pevao u horu Muzičke omladine Novog Sada, a u novosadsku rok diskografiju upisao se  sredinom devedesetih godina, kao vokalni solista na albumu Neosetljivost sastava Minstrel, s kojim je snimio i svoju autorsku pesmu "U srcu".

Kao frontmen i neprikosnoveni lider sastava Plavi ptičić (nekad davno i "prepeličić") već godinama se trudi da održi živim duh šezdesetih godina u rok muzici, a taj popularni klupski cover kvintet – u kom sviraju još i Robert Radić, Zoran Lekić Leki, Dušan Ševarlić i Vrbašanin Robert Telčer – s pravom nosi epitet supergrupe.

Radi kao programer u "Železnicama Srbije". Oženjen je Natalijom i ima četiri sina – Milana, Lazara, Gavrila i Jovana.

Odrastao si tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Koliko je radio uticao na tvoju ljubav prema muzici?

- U to vreme radio je bio glavna zvezda vodilja kad je muzika u pitanju. Na televiziji je postojao samo jedan kanal, te smo svi bili "navučeni" na radio, slušali smo emisije kao što su "Randevu s muzikom", "Veče uz radio", pa čak i "Subotom sa vama". Takođe, imao sam sreću da su u zgradi u kojoj sam živeo, u Maksima Gorkog 12, na spratu ispod živela braća Mariaš, Bela i Zolika, s kojima sam kasnije imao i bend. Njihova mama Adela Mariaš radila je kao urednica za klasičnu muziku na Radiju Novi Sad i, između ostalog, svirala je i klavir. Ona je mnogo uticala na moje bavljenje muzikom, jer nas je stalno nagovarala da osnujemo bend, govorila nam koje stvari da skidamo... Zolika, koji je i dan-danas jedan od mojih najboljih drugova, Becika i ja bili smo kasnije okosnica benda Fini momci, koji je svirao neki "diksilend", a najznačajniji nastup bio nam je na manifestaciji YURM ("Jugoslavenski rock moment" – prim. red.) u Zagrebu 1987. godine. S nama trojicom svirao je i Oreško na fagotu – to je bio hit sezone! – Zoran Joka Pantelić je svirao bubnjeve, čak je i pokojni Đoka Delibašić svirao s nama na jednom festivalu.

Kao mali mnogo sam ličio na Dilana

Sećaš li se prve gramofonske ploče koju si kupio?

- Sećam se prve ploče, naravno, bio je to singl grupe Dave Dee, Dozy, Beaky, Mick & Tich pod nazivom "Touch me, touch me". Ipak, za prvi susret s muzikom najzaslužniji je bio moj brat Miroslav, koji je deset godina stariji od mene i taman je bio u najboljim godinama kad su se dešavale sve te velike promene u popularnoj muzici. Znaš kako je kad imaš starijeg brata, on ti je idol, radiš sve što on radi, pogotovo kad je razlika u godinama tako velika, tako da sam već kao mali – a ličio sam mnogo na Dilana kao klinac – "fasovao" prvu gitaru. Imao sam dvanaest-trinaest godina i baš mi ju je Miroslav kupio, a prva pesma koju me je naučio da sviram bila je "Lutka koja kaže ne" – "La Poupée qui fait non", francuskog kantautora Mišela Polnarefa, opasan hit u ono vreme.

"DILANOVAC" O DILANU I NOBELU: "Ne vidim ništa sporno u tome, osim vremenskog konteksta, pa ta nagrada više deluje kao neka Nobelova nagrada za životno delo. Bob Dilan je osim politički angažovanih – zbog kojih ga uglavnom svi znamo i zbog kojih je još davnih dana zavredio i Nobelovu nagradu za mir – imao i pregršt ljubavnih divnih i večitih pesama", kaže nam nazalnim glasom, poput Nobelovca Roberta Cimermana, naš ovonedeljni sagovornik.

 
Jesi li uzimao časove gitare u to vreme?

- Brat me je odveo u školu gitare, primili su me, ali sam prvu lekciju naučio kao tirando, a trebalo je da se svira apojando, te sam se mnogo nasekirao i odustao od daljih časova. Kad smo nedavno svirali sa Bestbeatom u "Božidarcu", u Beogradu, kaže mi Marko, njihov gitarista, "Kakvi smo mi paćenici, lečimo roditeljske komplekse, deca svih nas u bendu idu u muzičku školu, a niko od nas nije išao...". Mi u Ptičiću imamo trinaestoro dece i sva idu ili su išla u muzičku školu – osim Ševarlića, jedinog školovanog muzičara u bendu, od čije troje dece nijedno ne ide u muzičku školu (smeh).

Tvoji prijatelji kažu da si kao klinac bio i talentovan fudbaler, te da si "daleko dogurao" u novosadskom FK "Indeks"...

- Danas u našem dvorištu uopšte ne vidim klince da cakaju fudbal, dok smo mi bili napolju od jutra do sutra. Naravno, i po pitanju fudbala sam se ugledao na brata, on je takođe igrao za "Indeks" i čak je bio jedan od osnivača kluba. FK "Indeks" su osnovali studenti Tehnološkog fakulteta, koji je i on studirao – bio je standardan prvotimac i čak je uspeo da dogura klub do treće lige. Tako sam i ja završio u "Indeksu", gde sam aktivno igrao fudbal sve do osamnaeste godine, kada sam morao da idem u vojsku. Po povratku iz JNA, prvi tim "Indeksa" je promenio trenera i plan im je bio da uđu u drugu ligu – jedne sezone su čak bili jesenji prvaci – a pošto zbog vojske nismo prošli pripreme, mog drugara Gorana Lekića i mene poslali su na pozajmicu u "Mladost" s Novog naselja, koja je igrala u nekoj "kaubojskoj ligi". Osim toga, imao sam i dioptriju minus 5 u vreme kad nije bilo mekih sočiva, te mi je lekar u Vojnoj bolnici preporučio da batalim fudbal. Tako sam i učinio i okrenuo se fakultetu. .Ipak, "Index" je ostao deo porodične tradicije, pa su u njemu posle igrali i moji sinovci, a trenutno je u plavo-belom dresu moj najmlađi sin Jovan. 

APSOLUTNO JEDINSTVEN NADIMAK: "U to vreme svi klinci u dvorištu su bili ili Pele ili Krojf. To me je opasno nerviralo, pa sam izabrao da budem fudbaler jedan jedini na terenu – HURCILAVA, half sovjetske reprezentacije, i to ne zato što sam bio impresioniran njegovim umećem, već jednostavno apsolutno jedinstvenim izborom. Vremenom je taj Hurcilava postajao Hurci pa Curci i na kraju me je Kisa ("Trčika") zalepio za sva vremena u Curija" – otkriva nam tajnu svog nadimka Goran (na slici drugi s leva u donjem redu, na turniru u Kaću kao član "fudbalskog OUR-a" sastava Fini momci).

Gde si obično izlazio u provod kad si bio srednjoškolac, student?

- Kad sam išao u "Jovinu gimnaziju" izlazilo se na gradske korzoe, jedno vreme kod "Mrce", tu gde je danas "Gondola", a kasnije i na Keju. U to vreme u Novom Sadu nije bilo klubova, ili mi za njih nismo znali, pa smo se više orijentisali na kafane blizu škole, poput "Šumadije" ili "Zlatne grede". Hit je, recimo, bio da se ide u Belu salu hotela "Park", gde je pevala, nećeš verovati, Lepa Brena, tada anonimna pevačica koja je izvodila hitove Abbe. Išao sam i na svirke, bio sam na "Boom festivalu" 1978. godine kada je flašom u glavu pogođen Jurica Pađen iz grupe Aerodrom, tada je i Galija svirala. Kasnije su u Novom Sadu i klubovi počeli da uzimaju maha, pa se išlo u "Piping" i "Studio 24". Omiljeni događaj bili su mi "Dani džeza u Novom Sadu", koji se održavaju i danas, ali to više nije to. Glavna fora bili su džem-sešnovi koje su učesnici festivala, nakon nastupa u "Studiju M", obično održavali u "dvadeset četvorci", a u slučaju slavnog trubača Četa Bejkera džemovalo se u Pozorišnjaku, klubu današnjeg Doma kulture. To su bile neviđene zabave i žao mi je što danas više nema tako spontanih događaja.

Imao sam peticu iz marksizma iako me profesor nikad ništa nije pitao

Pretpostavljam da si kao mlad "gutao" i muzičke časopise poput "Džuboksa"...

- Jesam, naravno, ali sam čitao i "Start" i zbog toga imao peticu iz marksizma (smeh). "Start" jeste imao svoju čuvenu duplericu, ali je bio i ozbiljan politički list. Tokom školovanja u "Jovinoj gimnaziji" sve vreme sam imao peticu iz marksizma iako me profesor Mamula nikad ništa nije pitao osim jednom, na prvom času, kada je svima uputio pitanje – "Ko čita 'Start'?". Mislim da sam jedini u razredu digao ruku i to je bilo to.

Sećaš li se gde te je zatekla vest o smrti Džona Lenona?

- Igrao sam fudbal na Đačkom igralištu, tu na onom terenu do keja, kad prilazi neki moj drugar i kaže, "Jebote, ubili Lenona". Sećam se kao dan-danas, bio je decembar, hladno, a on dolazi na pola utakmice da mi to javi.

Otkud tolika ljubav prema rok muzici šezdesetih godina? Koliko si pratio ono što je kasnije došlo – simfo-rok, glem-rok ili čak pank?

- Prva ljubav zaborava nema, ali naravno da sam pratio i ostale muzičke pravce, možda ponajviše bendove iz osamdesetih i devedesetih, jer sam pevao u Minstrelu pa sam, da bih bio u toku, slušao i REM,The Smiths, Cure... Simfo-rok? Imao sam u kolekciji i Yes i slične stvari, ali mi je vremenom sve što nisam sâm mogao da odsviram na gitari postalo malo suvišno.

RASKRSNICA MUZIČKIH TALENATA: "Odrastao sam u zgradi na uglu Maksima Gorkog i Stražilovske, tu gde je bila prva velika 'samiška', kasnije zelena pijaca. Dijagonalno od mene živeli su Mumin i Marko Trbović, desno je bila kuća u kojoj je živeo Milan Ljubenković, Tukša je stanovo malo niže, Piki iz Singersa je isto bio u komšiluku... bila je to stvarno interesantna raksrsnica", priseća se muzikalnih drugara iz kraja Goran Polovina.

 
Kako je nastao Plavi ptičić prepeličić?

- Bend je nastao 1991. godine, kad je počeo rat u Hrvatskoj. Iako sam i tad radio kao programer u Železnici, osetio sam potrebu da izađem na ulicu i pevam antiratne pesme. I onda su oko mene počeli da se skupljaju ljudi, a prvi je došao moj drugar iz MONS-a, tenor  Velimir Grujić, koji je na kraju i dao ime PLAVI PTIČIĆ PREPELIČIĆ, a koje je ostalo u nekom svom obliku do danas. Potom je došao i Vuja iz Babas & Dedas, svirali smo svi zajedno na ulici, posle u jednom klubu, i tu se polako iskristalisao bend, došao je Leki, zatim Ševa... Na Kritu smo 1993. i 1994. godine proveli dva hipi leta, prve godine s Grbom, druge s Radićem na bubnjevima, seli u dva "stojadina" i otišli u nepoznato.

Kad je počeo rat u Hrvatskoj, osetio sam potrebu da izađem na ulicu i pevam antiratne pesme

Jeste li repertoar od početka zasnivali na rok standardima iz šezdesetih?

- Ta koncepcija se nikad nije menjala, što uopšte nije loše. Imaš, recimo, gomilu bendova koji sviraju neku papazjaniju, pesme iz raznih perioda, i kad sviraš negde u klubu ljudi te non-stop dave, "Daj ovu pesmu, daj onu pesmu", a to je vrlo širok dijapazon i niko ne može da zna baš sve. Kada je Ptičić u pitanju, zaista je mali broj pesama iz šezdesetih koje ne sviramo, a da su bile veliki hitovi.

Koliko je bilo teško skidati i aranžirati pesme sa, recimo, produkcijski kompleksnih, kasnijih albuma Bitlsa?

- Kad smo se sastavili, to nije bila neka preterana ozbiljnost, iako smo svake nedelje nastupali u "Pipingu". Četvrtkom su kao klupski bend svirali Love Huntersi, petkom mi, subotom Vojvođanski bluz bend, dok je nedeljom nastupao džezijaner Joca Pingvin. U to vreme nismo mnogo pažnje polagali na skidanje stvari, ali smo kasnije, kad je došao Radić, malo sve to "upeglali". Bitlsa što se tiče, to je ta "nepodnošljiva lakoća postojanja" – da ti sve zvuči sladunjavo, ali, kad uhvatiš da sviraš, vidiš kakva je to "koska". Nedavno je s nama na koncert u Beograd išao i Toba Milinov, čuveni novosadski basista, koji nam je posle svirke rekao, "Jebote, svirate 'Come Together', nisam mogao da verujem! Mi džezeri smo se skupili i pokušali da je skidamo, ali uopšte nismo mogli da se sastavimo". Bio sam baš prijatno iznenađen njegovom reakcijom.

Šta je uslovilo da bend napravi pauzu dugu sedamnaest godina?

- Na pauzu smo otišli kad je Želimir Žilnik postao deda, odnosno kad je Robert dobio prvo dete i počeo da svira u Huntersima. Razišli smo se 1995, kad smo imali jedno dete, a ponovo smo se okupili 2012, kad smo imali trinaestoro dece (smeh). Pred raspad smo čak počeli da snimamo i album, zbog toga smo se, u stvari, i raspali. Otišli smo kod Peđe Pejića u "Do-re-mi", ali je tokom snimanja došlo do nekog kvara u studiju, popravka se odužila, te smo rešili da rad nastavimo u Radiju, u "Studiju M". Ali, zajedno s tim trakama iz Peđinog studija preneo se i neki "kvrc" i tu smo definitivno odustali od snimanja.

Pred raspad smo čak počeli da snimamo i album

U pitanju su bile autorske pesme ili...

- Na albumu smo svirali samo prepeve pesama iz šezdesetih. Trebalo je da se zove Radio Luxembourg ali nikad nije objavljen. Sad kad smo se ponovo skupili, razmišljali smo da promenimo ime u Radio Luxembourg – super zvuči, a i imali smo pauzu pa nas se niko ni ne seća od ranije. Međutim, odem na Gugl da proverim da li bend s takvim imenom već postoji, i vidim da Davorin Bogović ima grupu koja se zove Radio Luxembourg, tako da smo ostali Ptičići, šta drugo. Trenutno se ponovo spremamo da idemo u studio, ali ćemo snimati uglavnom autorske pesme uz koji prepev.

Kakvu publiku, u generacijskom smislu, privlači muzika koju izvodi Plavi ptičić?

- Na naše koncerte dolaze razni ljudi, od onih starijih, ispisnika tog vremena, do mladih koji vole te pesme, znaju sve tekstove... Najveću impresiju tokom svih ovih koncerata na mene je ostavilo izvođenje pesama Nila Janga – neverovatno je kako su deca "navučena" na njega, svuda gde smo svirali mlađa populacija zna njegove pesme i peva ih od početka do kraja. Poslednji šok doživeo sam kad smo svirali na "Beer Gardenu", na Adi Ciganliji. Dolazi neki tip s kajlom, kao iz filma "Vidimo se u čitulji", i kaže mi, "Ti, dođi!", a ja se sve okrećem i molim boga da ne zove mene (smeh). Priđem mu i on mi kaže, "Brate, šetam kera i čujem Nil Janga. Dođem ovde i pitam – ko su ovi ljudi na bini?". Ja ne mogu da verujem, ne možeš da upariš ono što vidiš s onim što čuješ. "Nikad u životu nisam čuo da neko uživo svira Nil Janga, neviđeni ste", rekao mi je na kraju. Ili, recimo, kad smo svirali na "Igranci šezdesetih" sa Magic Bush u "Božidarcu", neki tip je sve vreme glavom udarao u monitor dok smo izvodili "Ohio" od Crosby, Stills, Nash & Young, bio je sav krvav. Pitam ga posle svirke, "Čoveče, šta ti bi?", a on odgovara, "Nikad nisam slušao 'Ohio' uživo".

Klinci su neverovatno "navučeni" na Nila Janga, znaju napamet sve njegove pesme

Kako vidiš rokenrol danas? Imaju li pesme iz šezdesetih još uvek svoj značaj i snagu?

- Rokenrol je danas na najnižoj tački otkad znamo za njega, ali nas to uopšte ne tangira. Mi živimo rokenrol i nadamo se da će, između ostalog i kroz naš rad, neko otkriti da se tih godina desilo nešto lepo. 

KINKSI ISPRED BITLSA I STONSA: "Minja Dunđerski ima misiju da nas jednog dana 'prošeta' po Srbiji kao tribjut Kinksima. Iako smo ih od početka imali u repertoaru, mi smo se na Kinkse zapravo 'navukli' na Kritu, 1993. godine, jer smo svirali Englezima. Kinksi su kod nas pomalo potcenjena grupa, koja nema toliki značaj među publikom kao Bitlsi i Stonsi – osim kod pravih poštovalaca muzike, naravno – ali za Engleze, posebno one iz Londona, Kinksi su neprikosnoveni. Oni nisu mogli da veruju šta mi sviramo, a dolazimo iz Novog Sada, Srbije, nisu mogli sebi da dođu.


To je išlo dotle da nam je sledećeg godine jedan Irac, Dejvid, vlasnik dvadesetak apartmana za turiste iz Britanije, dao dva apartmana po neverovatnoj, simboličnoj ceni, možda pet maraka, samo da bismo mu javljali gde sviramo to veče, kako bi mogao da dovede goste", priseća se Curi. 

 
Vratimo se nakratko na lokal. Koliko si zadovoljan Novim Sadom kao mestom za svakodnevni život? Jesi li ikad pomišljao da, poput mnogih, sreću potražiš negde "preko"?

- Nikad nisam razmišljao o odlasku,  osim možda onih "fatalnih godina". Kao roditelju četvoro dece porodica mi je na prvom mestu, a Novi Sad je grad koji je van konkurcije kada je porodični život u pitanju. Sve ti je ravno, svuda možeš pešice da odeš, sve je okej... Beograd je verovatno bolji za mlađu populaciju, jer imaš veći izbor pozorišta, koncerata, a, na kraju krajeva, i fudbalskih utakmica. Baš me sin danas pita, "Tata, a kako ćemo ići na Zvezda – Liverpul?" (smeh).

Inače si vatreni Vojvodinaš, zar ne?

- Naravno.
.

Novosađani za svaki veći koncert moraju da idu u neko drugo mesto

Ima li, po tvom mišljenju, Novi Sad i nekih loših strana?  

- Organizaciono, što se tiče svakodnevnog života, tu nemam šta mnogo da zamerim, ali smatram da nam definitivno treba još jedno pozorište, malo konkurencije, više različitih sadržaja, zašto da ne? Izuzmemo li Exit, za svaki veći koncert moramo da idemo u neko drugo mesto i to je ono što bih promenio. 

Na kraju, koliko dugo misliš da ćeš gurati s Ptičićem?

- Stonsi guraju i dalje, je l' tako? E, pa ako oni nemaju granicu, nemamo je ni mi. Mi smo jedna, takoreći, familijarna grupa, u koju se teško ulazi, a iz koje se još teže, gotovo nikako ne izlazi. Ili, kako je to Robert skoro rekao –  "Sve propada, samo Ptičić ostaje" (smeh).

Još video klipova s nastupa Plavog ptičića pogledajte OVDE.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Đorđe Madžarević, privatna arhiva Gorana Polovine