Gordana radi kao negovateljica u Nemačkoj, a ovo je njeno iskustvo sa tamošnjim bakama i dekama

Naša ovonedelja sagovornica Novosađanka Gordana Subotić Martinović već sedam godina živi na relaciji Novi Sad-Nemačka, gde radi kao negovateljica odnosno brine o starim i bolesnim osobama.

Rođena je u Sremskoj Mitrovici, gde je završila srednju školu, a nakon srednjoškolskog obrazovanja upisuje i završava Višu pedagošku školu. Nakon toga s porodicom dolazi u Novi Sad, a uz dvoje male dece završava i kurs za masera.

– Ceo svoj život sam radila po dva do tri posla, ali nažalost nikad u struci. Uglavnom je to bila prodaja skupih usisivača i ostale tehnike, kao i italijanskih prostirki. Za svaki posao sam morala dodatno da se edukujem, a na sve to sam podizala i dva sina. U tridesetpetoj sam se razvela, a tada mi se poklopilo da se preko Zavoda za zapošljavanje u Novom Sadu organizuje obuka za negovateljice. Prijavila sam se i uporedo s tim krenula i na kurs nemačkog jezika, što je i bila moja priprema za inostranstvo – priča Gordana.

Nakon završenih obuka, Goca je krenula u potragu za poslom i tada stiže do Ekumenske humanitarne organizacije gde počinje u Novom sadu da radi ali samo vikendom kao negovateljica. Međutim, to joj je bilo veoma naporno, jer je istovremeno imala i po nekoliko porodica koje je tokom dana obilazila, a uz sve to je i dalje radila prodaju aparata i masaže.

– Bilo mi je veoma naporno da sve postignem, pored svih uobičajenih kućnih obaveza. A onda sam pre sedam godina preko posrednika krenula u Nemačku, gde i sada odlazim. U principu u porodice sa starim osobama se odlazi na mesec i po dana, pa se vraćamo kući i tako u krug. Interesantno je da to nije uvek isto domaćinstvo i nikad ne znaš u koje ćete mesto  poslati. I u ovom poslu postoje pravila pa ukoliko si se dobro pokazao, srodnici baka i deka mogu ponovo da te traže, a ako se ne pokažeš baš najbolje šalju te na drugo mesto. Takođe i ako negovateljice nisu zadovoljne mogu to da kažu i onda je isto pravilo – navodi sagovornica.

Gordana je kao i većina negovateljica uglavnom radila u porodicama koje žive u manjim sredinama, a samo jednom joj se posrećilo da radi u Štutgartu i to po preporuci. Kaže da joj ispočetka nije bilo ni malo lako, jer je ona učila književni nemački, a uglavnom se zaticala u domovima gde se govori jezik lokalnog karaktera, te svoje korisnike često ništa nije razumela, što joj je veoma teško padalo.

Ukoliko si se dobro pokazao na poslu, srodnici baka i deka mogu ponovo da te traže, u protivnom te šalju na drugo mesto...

Pored jezičke postoji i socijalna odnosno kulturološka barijera, kao i velike razlike u mentalitetu...

– Tada mi je bilo najteže, doživela sam veliki stres te sam se zbog govorne barijere i zbog cele te muke posle samo desetak dana vratila u Novi Sad. Ali nisam odustajala, i sada imam porodicu u koju odlazim već duži vremenski period. Većina smatra da je ovaj naš posao lak i da se na brzinu zaradi dosta novca, ali je to daleko od istine. Pored jezičke postoji i socijalna odnosno kulturološka barijera, kao i velike razlike u mentalitetu između nas i Nemaca. Ipak, moram da naglasim da su sve te porodice u nemačkoj veoma korektne – navodi naša sagovornica.

Prema njenim rečima kada se otputuje u Nemačku srodnici uvek naglase kakav će biti plan rada, s tim da su vrlo precizni i bukvalno zahtevaju da se oko njihovih starih roditelja obavlja sve u minut, a kašnjenje i aljkavost ne tolerišu. Zato negovateljice i nemaju preterano slobodnog vremena, posebno ako su zaposlene kod dementnih ljudi i devedesetogodišnjaka.

– Ukoliko imate sreće dobićete bake i deke koje nisu dementne, jer je sa njima mnogo lakša komunikacija. Evo moj primer, uskoro ću sedmi put ići da radim kod jednog osamdesetogodišnjeg bračnog para iz Montabaura, jer su veoma zadovoljni mojim radom. Inače, Montabaur se nalazi u saveznoj državi Rajna-Palatinat u okrugu Vestervald. Tamo moj radni dan započinje u 7 sati, ali ustajem u pet da bih popila kafu i doručkovala jer kasnije nemam vremena. Svaki dan u isto vreme moram da im dam terapiju i malo popričam sa njima, a dok se njih dvoje odmaraju kuvam im ručak. Nakon ručka, baka i deka opet dremaju, a u 15 sati piju čaj,  jedu keksiće. Pojedinim danima ih vodim po potrebi kod lekara, a kada nemam posla oko njih imam slobodno vreme da se prošetam ili da se čujem sa mojima preko vibera – prepričava Gordana i ističe i da kada nije u Nemačkoj često se čuje sa bakom koja jedva čeka da je vidi.

Savetovala bih sve žene i devojke koje žele da rade ovaj posao da se prvo informišu i dobro savladaju jezik...

Naša sagovornica kaže da se u principu svi stariji ljudi veoma vezuju za svoje negovateljice jer su usamnjeni, a zbog prirode posla njihova deca nemaju vremena da ih posećuju. Porodica u kojoj je trenutno Goca se veoma vezala za nju, ali i ona za njih pa sada bez obzira na to koliko joj je ponekad teško jedva čeka da ih vidi.

– Iz svih ovih razloga i plata za mesec i po dana je viša nego što bi bila u Srbiji za isti posao, jer može da se zaradi i preko dve hiljade evra. S tim da mi pored smeštaja imamo obezbeđene i obroke. Posao jeste naporan i zato bih savetovala sve žene i devojke koje žele da rade ovaj posao da se dobro informišu i da dobro savladaju jezik, jer smo mi tamo zbog prirode posla zaista na "kratkom lancu". Naravno, kao i svugde ima porodica koje su velikodušne ako se pokažeš kao dobar radnik pa ti često nešto i poklanjaju, ali ima i onih koji su stipse, a sve je to stvar sreće. Ono što je zajedničko svim starim osobama jeste činjenica da pate za svojom  mladošću i da kroz razgovor uvek nabace rečenicu: "Živi pun gas, jer mladost brzo prolazi“ – navodi Gordana koja kada je u Novom Sadu radi kod prijateljice u ugostiteljskom objektu kao pomoćni radnik.