Grad pun kvadrata, a sve više zatvorenih lokala

U Novom Sadu poslednjih godina sve je više praznih izloga iza kojih stoje spuštene roletne, zalepljeni papiri sa brojem telefona i porukom "izdaje se". Od Podbare i Centra, preko pasaža u starom jezgru grada, do Limana, Detelinare, Grbavice i dugih poteza Bulevara oslobođenja, ali i delova Klise, Adica i Telepa, lokali zvrje prazni. Grad koji je godinama važio za mesto u kome se stalno nešto otvara – novi kafić, butik, salon, pekara – sada sve češće svedoči suprotnom trendu. Čak i lokacije koje su se nekada smatrale sigurnom kartom danas imaju po nekoliko praznih prostora u nizu.

Razlog je jednostavan – cena zakupa. U centru grada, za veći prostor od oko 200 kvadrata, traži se i do 2.500 evra mesečno. Na Bulevaru oslobođenja, za 79 kvadrata, zakup ide i do 3.000 evra mesečno, što je nivo koji mogu da izdrže samo banke, kladionice ili veliki brendovi sa ozbiljnim kapitalom iza sebe. U Petrovaradinu se za veći lokal traži oko 1.500 evra, dok se u užem centru i pešačkim zonama cene za manje prostore, u zavisnosti od mikrolokacije, kreću od 150 evra za dvadesetak kvadrata, pa naviše.

U drugim delovima grada situacija je nešto blaža, ali i dalje ozbiljna za mali biznis. Na Grbavici se za lokal od oko 50 do 55 kvadrata traži oko 450 evra mesečno. Na Detelinari je slična kvadratura oko 500 evra. U Klisi se za oko 100 kvadrata cena kreće oko 700 evra, dok se u Podbari za 73 kvadrata traži oko 400 evra. Na Limanima, u zavisnosti od tačne lokacije, odnosno da li je lokal zavučen između zgrada ili ne, cene za 60 do 80 kvadrata često prelaze 800 evra mesečno. Manji lokali do 50 kvadrata uglavnom su u rasponu od 200 do 500 evra mesečno, u zavisnosti od stanja prostora i pozicije.

Kada je reč o prodaji, danas se u centru i na Limanima lokali nude po cenama od oko 2.000 do 3.000 evra po kvadratu, dok se u pojedinim novijim zgradama i na atraktivnim uglovima traži i više. U delovima kao što su Grbavica, Podbara ili Detelinara cene su najčešće između 1.500 i 2.200 evra po kvadratu, u zavisnosti od starosti objekta i pozicije. Pre deset godina, 2016. godine, cene su bile znatno niže. U centru su se lokali mogli kupiti za oko 1.200 do 1.500 evra po kvadratu, dok su u delovima kao što su Liman, Grbavica ili Podbara cene često bile u rasponu od 800 do 1.200 evra po kvadratu. Danas, 2026. godine, na pojedinim atraktivnim lokacijama traži se i više od 3.000 evra po kvadratu, dok se u širem gradskom jezgru retko šta može naći ispod 1.500 evra po kvadratu.

Prosečna cena po kvadratu za zakup u Novom Sadu najčešće se kreće između 8 i 15 evra mesečno, dok na atraktivnim lokacijama ide i znatno više. Kada se ta brojka pomnoži sa 70, 100 ili 200 kvadrata, dolazi se do cifri koje za mnoge preduzetnike postaju nepremostive.

A zakup je tek početak. Na to se dodaju komunalije, struja, voda, grejanje, porezi, doprinosi, plate zaposlenih, nabavka robe, PDV i fiskalne obaveze. Da bi neko pokrio zakup od 2.000 ili 3.000 evra mesečno, mora da ostvaruje ozbiljan promet, i to konstantno, bez praznog hoda. U uslovima inflacije i oprezne potrošnje, to više nije jednostavno. Na ovakvu sliku utiče i razvoj velikih tržnih centara, gde su brendovi koncentrisani pod jednim krovom, uz parking, grejanje i konstantan protok kupaca. Promenile su se i navike potrošača – deo kupovine preselio se u šoping-molove i na internet, pa su klasične ulične lokacije izgubile deo prometa koji su nekada imale.

Primer sa Limana 3 pokazuje koliko naglo povećanje kirije može da ugasi i posao koji dobro funkcioniše. Jedan bračni par, koji se doselio iz Londona da živi u Novom Sadu, otvorio je centar za masažu na Limanu 3. Kada su potpisali ugovor, zakup je bio 400 evra mesečno. Posao im je krenuo, imali su stalne klijente i stabilan promet. Međutim, čim je vlasnik lokala video da im ide, podigao je kiriju na 800 evra. Duplo veći trošak zakupa potpuno je poremetio njihovu računicu. Umesto da šire posao, morali su da ga zatvore i, na kraju, vratili su se u inostranstvo.

Zato danas u mnogim ulicama, od centra i pasaža do Limana, Podbare i dužih gradskih poteza, prostori stoje zatvoreni mesecima, ponekad i duže. Vlasnici ne žele da spuštaju cenu jer veruju da njihova lokacija vredi, a zakupci nemaju računicu da uđu u rizik. Grad se širi, niču nove zgrade, u prizemljima su projektovani poslovni prostori, ali tržište ne može da proguta sve što se nudi po cenama koje se traže.

Mali preduzetnici su najranjiviji. Oni koji su nekada mogli da izdrže zakup od 400 ili 500 evra danas se pitaju da li im se isplati i to, kada svaki dinar mora da se obrne dva puta. U takvoj situaciji mnogi biraju rad od kuće, onlajn prodaju ili potpuno odustaju.

Dok se traži ravnoteža između realne kupovne moći i očekivanja vlasnika nekretnina, Novi Sad dobija sve više zatvorenih poslovnih prostora. A prazan lokal nikome ne donosi prihod – ni vlasniku, ni zakupcu, ni gradu.

Tekst i fotografije: Ljiljana Natošević Milovanović