Gužve pred šalterima ne jenjavaju: Čekaj ili umri!

Redovi, redovi, redovi, pauza... Redovi, redovi, pauza... Ne mogu više, idem kući... Sigurno da vam je ova scena poznata i da je gledate i po nekoliko puta mesečno. Domaća birokratija je spora, a ona čuvena šalterska krilatica "fali ti jedan papir" već je ušla u narodni govor. To je tako već odavno i svi to znamo, ali gde se čeka najduže, a šta može da se završi od danas za sutra, gde su službenici najljubazniji, a gde nas već u startu gledaju popreko? 

Ako u svojstvu novinara pokušate da dobijete odgovore direktno od samih institucija, bićete upućeni na njihovu PR službu, čiji odgovor ili nećete dobiti, ili će biti vrlo kratak i otresit. Stoga su informacije koje vam ovom prilikom iznosimo prikupljene isključivo na osnovu iskustava naših sugrađana – posmatranjem i razgovorom sa "unesrećenima" – a podelili smo ih u nekoliko kategorija.

Zdravstvene ustanove

Bez sumnje, živom čoveku najvažnije su lekarske usluge, njihov kvalitet i ekspeditivnost.

Prva stvar koju budući pacijent mora da uradi jeste da odabere svog ličnog lekara opšte prakse, sa kojim potpisuje ugovor. Ako ugovora nema, neće vas ni primiti, na koju god opaku bolest slutili. Vreme koje se čeka na specijalistički pregled potpuna je misterija. Vaš izabrani lekar elektronskim putem šalje uput za odredjenog specijalstu, a nakon toga čekate da vam jave za koji ste datum zakazani. Čekate i sami sebi držite palčeve da pregled živi dočekate. Apsolutno nema zakonskih ograničenja kad ćete biti zakazani - danas, sutra, ili nikad...

Konkretan slučaj našeg sagovornika, koji je želeo da ostane anoniman, trajao je tri meseca. Pacijent je imao zakazan pregled bubrega. "Sve je u redu s vašim bubrezima, ali imate nešto na jetri. Ne mogu vam reći o čemu se radi, to mi nije javljeno da gledam. Morate zakazati novi pregled", bio je odgovor lekara bez trunke samilosti. Zakazati novi pregled i, naravno, ponovo čekati neki neodređeni period. Imaće razumevanja i boljka koja je krenula da vas ždere, pa će i ona svoju progresiju malo zakočiti.  

Ekstremni slučajevi su ugradnja kuka i hemoterapija. Na ugradnju kuka se čeka godinama, a mnogi od nas znaju za poneki slučaj kada je poziv na zračenje stigao nekoliko dana nakon obeležavanja prve godišnjice smrti obolelog.

Najbizarniji slučaj su, ipak, operacije oka. Najsvežiji podaci iz Kliničkog centra Vojvodine govore da na uklanjanje katarakte trenutno čeka5.5000 pacijenata, od kojih su neki zakazani za 2019. i 2020. godinu, pravdajući se kašnjenjem raspisivanja tendera. Sva je prilika da im do tada baš i neće ostati mnogo od vida.

Privatnici nemaju tendere, čeka se kraće, ali se čeka... Priča se da će državne klinike verovatno prestati sa operacijama oka i da će svi pacijenti biti preusmereni na privatne klinike, kojima će troškovi biti refundirani iz budžeta. Suvišno je pričati da taj dil visi o tankoj niti i da su privatnici sumnjičavi po pitanju njihove nadoknade.  

Sudovi

Sudski proces za običnog smrtnika potpuna je nepoznanica. Bio tužen, ili onaj koji tuži, nikada nećeš znati ništa o samom procesu - ni kako se odvija, ni koliko će trajati.

Ostavinska rasprava koju pokreće naslednik pokojnika na zakazivanje se čeka oko šest meseci, a na dostavu rešenja čeka se neodređeni period – kad ga vidiš, nadaj mu se. Prođe tako oko godinu dana dok se ne sakupi sva dokumentacija koja je potrebna da se dostavi osiguravajućem društvu, u svrhu naplate životnog osiguranja.

Crna ironija je to što kad prijavite smrt sahrana može biti organizovana već narednog dana, a spreman vas dočeka i račun na oko 1.500 evra. Dakle, sve se može kad se podmaže.

Socijalno

Brojevi se dele od pet ujutru. Doći do šaltera za overu knjižica nemoguća je misija. Ko ne želi da otkupi ceduljicu od uvek budnih i uvek prisutnih "tapkaroša brojevima", psihički nek se pripremi na to da će danima pokušavati da dođe do novog pečata u zdravstvenoj i vireći kroz prozore obigravati oko zgrade.

Poreska uprava

Gradska kuća. Naočigled lepo zdanje, a unutra pakao. Red je do ulice, nema deljenja brojeva, čekate dok ne dođete na red ili dok službenice ne odluče da zatvore šaltere.

Strogi portir civilima ne dozvoljava da koriste toalet, pa u grčevitoj agoniji istrčavate u javni WC van Gradske kuće, u nadi da će vaši sapatnici iz kolone imati milosti da vam sačuvaju mesto. Starih ljudi je mnogo, noge su teške i umorne, a mesta za sedenje premalo. Svađa na šalteru je hronična, a po svojoj vulgarnosti zasenila bi i neke od najprostačkijih okršaja sa Farme. Poreska uprava i Gradska kuća naprosto su kao pravi rijaliti u malom.

Još jedan paradoks je što se tu sreću i oni koji uredno izmiruju svoje obaveze. Oni koji to ne rade ni ne prolaze pored, nemaju niti nameru, i time se diče.

Agonija se nastavlja u poreskoj inspekciji. U 10 pre podne pred vratima vas dočeka redar, od kojeg dobijate broj 84. Pokorno poput prosjaka uzimate papirić i stidljivo pitate koji broj je trenutno na redu, a on vam nabusito odgovara "12!". Znajući da nećete stići na red gužvate papirić i krećete kući, a portir je podelio već 90. ceduljicu (iako vrlo dobro zna da do kraja radnog vremena naće stići ni do 40). 

Pošte(no ćeš se načekati)

I pošte postaju crna tačka birokratskog sistema, barem dva puta mesečno - kada se dele penzije i kada se plaćaju računi. U manjim poštama redar propušta pet po pet, a naši najstariji sugrađani tiskaju se na ulici u svim vremenskim uslovima. Ruku na srce, mnogi od njih to vide kao odličnu priliku za druženje.

Nije sve u socijalizaciji, ima i onih koji jednostavno ne znaju da koriste bankomat, ali i onih koji ni u kom slučaju tom istom bankomatu ne žele da ostave proviziju. Nisu ni svesni koliko je to mizeran novac za poniženje koje im se sprema.

Mogli bismo tako u nedogled, ali slabi su izgledi da će se bilo šta promeniti. Stanje se pogoršava, redovi su sve duži, a stiče se utisak da se gužva nekada stvara i veštački. Istim tempom i sa istim elanom se radi i kad čeka troje i kad čeka 300 ljudi. Ipak, nije sve u tom čekanju, ima tu mnogo šikaniranja i ponižavanja, što je svakako mnogo teže za progutati.

Da ne bude sve tako crno, porodilje i pokojnici ne čekaju ništa - za to još uvek nema zakazivanja. Vaše je samo da umrete, ili da zatrudnite – sve ostalo obaviće naš ažurni birokratski aparat.

Tekst: Mladen Borocki