Igor Jurić, osnivač Fondacije "Tijana Jurić": U Srbiji ima dosta bitnih ljudi koji su pedofili, imamo i fotografije…

Neprofitna organizacija Fondacija "Tijana Jurić" osnovana je u junu 2015. godine s osnovnim zadatkom da svojim delovanjem poboljša bezbednost dece u Srbiji.

Slogan "Bezbednost dece je odgovornost svih nas" na najbolji način opisuje viziju Fondacije, a kako kažu, želja im je da, kao odrasli, postignu visoku svest o odgovornosti koju imamo prema deci jer naše odgovorno ponašanje može da osigura srećniju i bolju budućnost dece u Srbiji. Nedavni slučaj otmice Monike Karimanović iznova nam je stavio upitnik iznad glave. Da li smo kao država, društvo i svi kao pojedinci opet zakazali, zašto je pravna regulativa tako spora, ko koči da nam deca budu sigurna, postoji li pedofilski lobi u Srbiji... Probali smo u razgovoru sa osnivačem Fondacije Igorom Jurićem da ukažemo na neke stvari.

Da li se nešto promenilo za ovih pet godina?

– Kad je reč o nestancima, seksualnom zlostavljanju dece, bezbednosti na internetu, svest ljudi je na mnogo višem nivou. Mnogo više se priča o pedofiliji i svim tim problemima. Uspeli smo da promenimo dva zakona, što nije mala stvar. Izmena Krivičnog zakonika je velika stvar za državu. Obišli smo više od 500 škola, što jeste bitna stvar jer smo dobili mnogo prijava od same dece. Sa sigurnošću mogu da kažem da su se mnoge stvari promenile, da je Tijana svojim likom i onim što se desilo uradila mnogo toga da mi kao roditelji pre svega gledamo na bezbednost dece s jednog drugog aspekta, drugačije nego pre tragedije koja se desila. Ljudi reaguju, žele da pomognu, definitivno su granice pomerene i to je nešto što se promenilo od Tijaninog nestanka.

Dete neće otići iz okruženja ako mu je u njemu dobro

Kako stoje stvari s nestankom dece, jer frapantno zvuči podatak da godišnje u Srbiji nestane između 1.300 i 1.500 dece?

– Statistiska je gotovo identična svake godine, ali je promena što se brže reaguje. 2016. godine nestalo je 1.113 dece, a 46 nismo pronašli, dok je godinu dana kasnije taj broj bio 1.334 i od toga nismo pronašli njih osmoro. Na tome se još mora poraditi, što se videlo i u slučaju s Monikom. Fondacija pokreće inicijativu da ceo region uvede Amber alert, odnosno brzu potragu jer moramo zajedno da reagujemo s obzirom da je granica blizu i lako može da se pređe. Želimo da okupimo celu ex-Jugoslaviju bar kad je nestanak dece u pitanju. Monikin slučaj, kriminalna otmica se dešava jednom do dva puta godišnje. Ostalo su bežanja od kuće, iz domova i hraniteljskih porodica, što ukazuje da na tom polju moramo više raditi. Dete neće otići iz okruženja ako mu je u njemu dobro. Tu moramo naći rešenje. Da vidimo zašto deca beže, ali i da budemo spremni kad se desi kriminalna otmica. Poslednji slučaj je pokazao da smo imali puno propusta, ali se srećom završio, tako kako se završio.

Stiče se utisak da do izmena Krivičnog zakonika ne bi ni došlo da građanska inicijativa nije toliko insistirala na tome?

– Nažalost, da se nije desilo to što se desilo s Tijanom i da tako težak slučaj nije pogurao celu priču, ja mislim da se u narednih 30 godina ništa ne bi promenilo i da Krivični zakonik ne bi bio izmenjen. Da kao organizacija, uz veliku podršku građana to nismo pogurali, ne bi se desila promena. Desio se ogroman pritisak javnosti, a očigledno je bio i politički momenat. Trebalo je biti strpljiv, uporan i ne odustajati. Jako je važna poruka građanima Srbije, da se može nešto učiniti ako ste dosledni. Nisam član nijedne partije, neću da budem član nijedne stranke, ali ću promeniti nešto. U prvom kontaktu s Ministarstvom pravde, poručeno nam je da ne budemo optimistični jer kod nas doživotna kazna ne može da zaživi, uz objašnjenje da se deo struke ne slaže s tim. Kad razgovaramo s MUP-om, jako su rezervisani, oprezni i škrti, jako teško sve ide kad je reč o konkretnoj saradnji, a mi smo nevladina organizacija koja ima najbolji odnos s njima. Kao država jako teško prihvatamo neke promene, čak i kad su važne i dobre za društvo. Za neke stvari smo zatvoren sistem bez obzira što je zavladala demokratija. Doživotna kazna nikad nije postojala u našem pravosudnom sistemu. To je velika promena za naš sistem i morate biti i malo hrabri da jednu takvu stvar uradite, pogotovo bez mogućnosti uslovnog otpusta. Nailazili smo na ogromne kritike, ali stalno insistiram na tome da moramo biti mnogo hrabriji i konkretniji. Cela priča je dobila političku konataciju što je za mene bilo jako ružno, ali definitivno kao društvo ne možemo da prođemo bez toga, pa čak kad su i ove stvari u pitanju.

Kao država jako teško prihvatamo neke promene, čak i kad su važne i dobre za društvo

Možda je politička konotacija neizbežna kad sama vlast od svega pravi propagandu, pa su i sami građani zbog toga prema svemu skeptični?

– Naravno da ima marketinga vlasti i, nažalost, dešava se da ljudi više ne veruju. Nama su poverovali da iskreno delujemo jer smo izašli iz teške priče. Međutim, ima i onih ostrašćenih koji čak iako su svesni da si u pravu, svrstaće te na jednu stranu, pa si samim tim automatski protiv druge strane. Kad nešto pohvališ, to se ne smatra da si uradio jer misliš da je to dobro već si stao na stranu jednih ili si protiv drugih. Meni lično je jako teško da balansiram i ostanem neutralan. Ljudi me često doživljavaju da sam u sprezi i s jednima i drugima, a ja ustvari pokušavam da ostanem svoj. Tijana ne sme da bude ukaljana, a to je jako teško.

Logično je da vaše bavljenje ovim problemima neizbežno iziskuje saradnju s vlašću?

– Moraš da sarađuješ s vlašću. Dok se nije izmenio Krivični zakonik konstantno sam kritikovao parlament jer prikupiš 160.000 potpisa, a njih baš briga. Bio je politički momenat da usvoje izmene. Verovatno iz neke političke koristi, ali ja neću da ulazim u to. Ja sam se za to borio, a sad hoće li izaći Vučić ili neko drugi da to kaže, mene ne zanima. Ja hoću da se to uvede. Svake godine obeležavamo Međunarodni dan nestale dece i meni je logično da neko dođe iz policije kako bi pokazali važnost tog dana. Ukoliko dođe Nebojša Stefanović, još bolje, jer on je ministar, a ja ga nisam doveo na tu poziciju, niti ću ga ja skinuti. Ako želim da uvedem Amber alert moram pričati sa premijerkom. Kad sva ova opozicija dođe na vlast i s njima ću pričati, ali to ljudi generalno ne mogu da shvate i to je problem. Te sam onda ja njihov ili naš ili sam obeležen, pa sam bot, strani plaćenik…Jako je teško, ali se borim.

Gde su nestali empatija, solidarnost…?

– Ne bih rekao da su te ljudske vrednosti nestale. Ima ih, ali se ne promovišu. Obišao sam celu Srbiju i uverio se da ima dobrih ljudi. Nažalost, ovi lošiji su glasniji, iako ih nema puno. Nešto po tom pitanju moramo da menjamo jer je Srbija prepuna dobrih ljudi, ali se stiče suprotan utisak. Kad nam neko pomogne ja želim da ga pohvalim, ali oni ne žele da se eksponiraju. A ja upravo želim da pokažem da postoje takvi ljudi, da oko sebe imamo dobre ljude. Dobri se sklanjaju, a ja više ne želim da se povlače. Želim da pokažem da ćemo zarad dobrih stvari promeniti mnogo toga.

I onda se čudimo što tabloidi objave "ispovest Malčanskog berberina"?

– Živimo u poremećenom sistemu. Užasnuti smo kad se desi tragedija, a posle pet dana ide priča – šta je devojčica tražila tako kasno napolju, kako je bila obučena, da nije sama tražila da bude silovana... od žrtve pravimo krivca. I ona objavljena slika iz ambulantnih kola je čista korist nekoga, verovatno novčana. Sad i u ovom slučaju prave rijaliti, a podsećam da je i moja porodica bila jako povrđena, pa bih voleo da se definiše kako mediji treba da izveštavaju u takvim slučajevima. Niko se od zvaničnika nije oglasio povodom pisanja tabloida jer ih se plaše, da slučajno oni ne osvanu na tim naslovnim stranama. Tabloidi su ih napravili, pa je možda bolje žrtvovati jedno dete zarad tiraža i rejtinga. Ministarstvo kulture je reagovalo, a Zorana Mihajlović je ispred Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost rekla nešto uvijeno u papir.

Užasnuti smo kad se desi tragedija, a posle pet dana od žrtve pravimo krivca

Može li se reći da je državni aparat zakazao u slučaju Monike?

– Apsolutno je zakazao sistem. Ogroman je propust da ona 10 dana bude u rukama silovatelja, a 17 dana potrage za njim je previše. Znali smo ko je otmičar odmah taj dan, pratili smo ga, prethodna tri slučaja je takođe imao u Suvom dolu. Nisam hteo odmah da objavljujem na društvenim mrežama jer ne možeš nekom uskratiti pretpostavku nevinosti. Nije bio dole osam meseci, auto njegove sestre iz Malče je ukraden. Devojčica i on su šetali po drugom selu bez ikakvog skrivanja i svi su kasnije rekli da su ga videli. Monika je oteta u petak i on je trebao biti uhapšen u nedelju. Posle ga je bilo teško ispratiti. Prva dva dana su ključna, a dalje ne mogu da pričam gde se i kako krio. Znam da su ljudi stalno bili na terenu. Njega su u zatvoru zvali Šuma jer se dobro snalazio u njoj. Video sam zemunice, bile su potpuno suve, iako je padala kiša. On je živeo u njima i spremao se za otmicu.

Jeste li u kontaktu s Monikinim roditeljima, kako je devojčica?

– Ona je sad dobro, oporavlja se, ali će ostati užasne traume. Kad se ovako nešto desi, bukvalno ste prepušteni sami sebi. Dobio sam obećanje od ministra Zlatibora Lončara da će Monika imati najbolju pshilošku i svaku drugu vrstu pomoći i zaista mu verujem da će biti tako. Zamislite dete koje posle ovakvih natpisa u tabloidima treba da se vrati u društvu. Mislim da bi za nju bilo najbolje da izađe iz zemlje, promeni ime. Ovde će biti jako težak život za nju u budućnosti. Nismo spremni kao društvo da se žrtvujemo i pokažemo jednu vrstu empatije na ovakve slučajeve. Nismo svesni koliki je problem što se sve ovo desilo.

Slabo se ističe činjenica da je monstrum pušten na slobodu ranije?

– Njegovo puštanje iz zatvora tri godine ranije je ogroman problem. Sudija koji ga je osudio na 15 godina zatvora je rekao da mu je žao što maksimalna kazna ne može biti veća jer zna da će čim izađe na slobodu to ponoviti. S njim su se složili i veštaci i pshilozi. Sve to piše u presudi. I onda mu sudija Vrhovnog suda bez obrazloženja smanji kaznu na 12 godina. Takve ljude treba pozvati na odgovornost. Direktan krivac je Ninoslav Jovanović, a indirektan sudija. Stojim iza toga. Ako ne uvažiš mišljenje veštaka i pshiloga, onda moraš snositi odgovornost kad se ovako nešto desi. Obrazloženje je da osam ipo godina nije počinio krivično delo, a sve to vreme je bio u zatvoru. Ne mogu s tim da se pomirim. Naravno, da se može reći da bi to uradio i za tri godine, ali to su več priče šta bi bilo kad bi bilo.

^{"Direktan krivac je Ninoslav Jovanović, a indirektan sudija"}

Ostaje nam da pomislimo kako iza svega stoji pedofilski lobi?

– Ja znam za nekoliko vrlo bitnih i uticajnih ljudi u našoj zemlji koji su pedofili. Oni često prave, da kažem, zabave s decom od 12 do15 godina i to jeste javna tajna. Ti ljudi mnogo toga koče, pa se tako i oko izmene Krivičnog zakonika na neki način odugovlačilo. Mi imamo fotografije za neke od njih i s advokatom smo spremni da izađemo u javnost, ali nemamo dovoljno materijala da bi ih optužili. Nadamo se da ćemo imati podršku ljudi koji su nam i do sada pomagali, kako bi došli do dovoljno materijala za krivične prijave. Takvih ljudi ima jako puno u našoj zemlji i pedofilija je ovde raspostranjena. Živim za dan da zvanično iznesemo dokaze. Dovoljno je samo da vidite koliko se para iz Srbije potroši za gledanje takvih materijala. Onda morate biti svesni da ti ljudi žele to i fizički da dožive.

Najveći broj ljudi smatra da nije njihov problem kad vide nasilje na ulici, kad znaju da komšija tuče ženu...

Užasavajuće zvuči ova vaša izjava.

– Zato kažem da više ne smemo da ćutimo. Najveći broj ljudi smatra da nije njihov problem kad vide nasilje na ulici, kad znaju da komšija tuče ženu.. Neće da se petljaju, često su uplašeni da će i njih možda nasilnik ubiti, ne žele da se povlače po sudovima... Recimo, evo primer Bačkog Petrovog Sela, koje možda ima hiljadu stanovnika i gde svako svakog poznaje. Odjednom se pojavljuje bračni par iz Austrije i u njihovu kuću počinju da odlaze deca. Tamo je bilo seksualnih odnosa s decom, čak su i lajv strim naplaćivali. To je trajalo dve godine, svi su znali, nikog nije bila briga, a deca su ćutala zarad malo para i nekih poklona. Meni je to bilo strašno. Ogorčen sam bio. E, to je stvar gde moramo da podignemo svest ljudi. Roditelji su ti koji često zataškavaju slučaj. Govore deci da ćute, da će biti obeleženi ako se oglase, da se nikad neće udati, da je bolje da sve prođe, da ne prave dodatni problem…Deca nemaju dovoljnu zaštitu, a pogotovo u malim mestima se plaše kako će reagovati javnost i šta će posle biti s njima ako sve obelodane jer su ti pedofili često uticajni u toj sredini, pa je samim tim i sve teško dokazivo. Da se Fondacija nije uključila u neke slučajeve, završili bi pod tepihom. Javnost mora da stane iza svake priče. Verujte, deca nam se stalno javljaju.

Deluje da su deca hrabrija od nas odraslih?

– Uskoro u Novom Sadu otvaramo kancelariju gde ćemo raditi sa žrtvama seksualnog, porodičnog i vršnjačkog nasilja jer smo videli potrebu za tim, s obzirom na to koliko nam se dece javlja. Deca su nas prepoznala zbog Tijane, poistovećuju se s njom. Smatraju da ih neću prevariti i slagati ako sam kao otac podneo takvu žrtvu. U manjim mestima se nije desilo da nam dete nije prišlo s problemom. Počinjemo da ih ohrabrujemo i razgovaramo s njima, što nije nimalo lako. Moramo biti jako oprezni u tim razgovorima zbog granice do koje možemo da hrabrimo dete. Imamo obuke kod policije kako bi znali šta možemo da krijemo, a da nismo saučesnici u teškom krivičnom delu.

Znači, svi se moramo uključiti u borbu protiv pedofilije?

– Naravno, moramo podići svest ljudi, a ne da se desi kao u Bajmoku kad je Tijana oteta, da je čovek celo veče vozao auto po selu i niko nije zapamtio kola. U razvijenim zemljama tako to funkcioniše i 90 odsto slučajeva se reši reakcijom građana. Kad vidiš nešto sumnjivo, ne smeš da ćutiš, možda će tvoje zapažanje biti presudno. Evo primera. Devojka iz Australije, nije iz ovog regiona, videla je troje dece na stanici, pa joj je bilo sumnjivo što najstarija devojčica nosi ogroman ranac neprimeren za njene godine. Prišla je da im pomogne, primetila je da slabo govore engleski, a u međuvremenu se pojavio i otac. Iz njegove priče, saznala je da su iz Novog Sada, da ih je majka ostavila, da je zlostavljala decu, da im je potrebna pomoć. Priča joj je bila sumnjiva jer je jedno dete s ljubavlju reagovala na spominjanje majčinog imena. Nju nije mrzelo da pozove Policijsku upravu u Novom Sadu koji su je prebacili na drugi broj jer niko nije znao engleski. Ni na drugom policijskom broju nisu znali engleski. Onda je izgugala nas i poslala mejl. Ispostavilo se da je otac oteo decu pre dve godine, da su žrtve porodičnog nasilja, da ih je vodao po Evropi dok nisu stigli do Australije. Sad radimo na tome da se vrate majci. Zamislite kod nas koliko bi ljudi reagovalo na ovakvu situaciju, možda jedan od stotinu.

Želimo da pričamo i kritikujemo, nama nije problem da kažemo onako kako jeste u stvarnosti

Kako to da se, i pored svega što radite, dešavaju napadi na vas?

– Zato što smo prepoznati u javnosti i svestan sam toga. Ako si svake nedelje u mediju, ne možeš svima da se svidiš, što je potpuno logično jer je nenormalno da te svi vole. Čestim pojavljivanjem u javnosti često izazivaš neke ljude, a uglavnom one koji imaju psihopatske probleme. Naša reč se danas ne gleda kao reč običnog građanina, jer smo sad već malo i uticajniji u društvu. Fondacija me ispunjava, mnogo smo kao porodica uložili i oguglao sam na vređanja. Rešio sam, da neću odustati, to mi je život, boriću se po cenu svega, sve dok imam snage. Agresivni smo kad od sudova tražimo različite slučajeve. Želimo da pričamo i kritikujemo, nama nije problem da kažemo onako kako jeste u stvarnosti.

Koje vaše projekte bi trenutno istakli?

– Hoćemo da radimo digitalnu forenziku jer se nekad sve nalazilo na ličnom računaru, a danas se ti podaci čuvaju negde na klaudu, u oblacima, što je teško dokazivo. Okupljam tim koji će se tim baviti i pomagati policiji. Kad se dokaže da skladištiš takve materijale, možeš biti krivično gonjen, čak i ako se dokaže da preko dark neta gledaš seksualno zlostavljanje dece. Ulazimo nekada i na pedofilske sajtove što nije nimalo lako. Mislim da bi mi kao organizacija mogli preko projekata i drugih načina finansiranja, da pomažemo policiji. Istakao bih i da je net patrola važan sistem za Srbiju. To podrazumeva prijavljivanje i uklanjanje sadržaja seksualnog zlostavljanja dece s neta. Zajedno radimo s našom policijom, Interpolom i Europolom i svi mogu da nam prijave takve sadržaje. Jako je puno problema na ovu temu u Srbiji i, nažalost, u ovom poslu, ako ga tako mogu nazvati, ne može da bude konkurencije. Naglasio bih da sedište Fondacije iz Subotice prebacujemo u Novi Sad jer ovde imamo jako dobru saradnju, pre svega s građanima. Ne treba zaboraviti da je za izmenu Krivičnog zakonika, najviše potpisa prikupljeno baš ovde. To ne mogu da zaboravim i zahvalan sam Novosađanima zbog toga.

"Hitno uvesti Amber alert sistem"

Prema rečima našeg sagovoenika, Vlada Srbije mora što pre da usvoji Amber alert sistem. Kako kaže, ne treba da izmišljamo toplu vodu, već da preuzmemo od zemalja koje su to rešile s obzirom da ima dobrih sistema.

─ Sve zemlje su spremne da pomognu, samo treba da se malo angažujemo. Nije tu pitanje para, niti bilo čega već samo volje i želje. Već pet godina se zalažemo za njegovo uvođenje, pa sam nedavno bio i na sastanku kod premijerke. Sad ne mogu tako lako celu priču da gurnu pod tepih, a ja neću odustati, stalno ću insistirati na njegovom usvajanju. Imamo neki uticaj u društvu i kad se javnost digne, moraju brže da reaguju, što se nadam da će i biti u ovom slučaju. Svaki mobilni operater treba da pusti poruku o otetom detetu, da mediji prekinu program na minut bez obzira ko priča na televiziji, obavesti se granična policija... ništa tu nije sporno, samo da se sinhronizuju i usklade neki zakoni. Sihronizacija domaćih institucija je najveći problem u ovoj našoj priči. Uskoro idem u Ameriku da posetim Nacionalni biro za nestala lica i vidim kako oni to rade jer zaista odlično funkcionišu. Direktno sam tražio pomoć od Američke ambasade i izašli su nam u susret. Šta je čudno što oni pre hoće da pomognu nego dok kod nas odreaguju na nešto? ─ bio je jasan Jurić.