Igor Todorović Zgro: SKC je postao neka vrsta servisa za andergraund scenu i kulturu grada

Igor Todorović, među Novosađanima a i šire poznatiji kao Zgro, rođen je 22. avgusta 1974. godine u Novom Sadu, iz kojeg, kako kaže, “nije mnogo mrdao”. Upisao je Osnovnu školu “Jovan Popović” na Limanu, ali se zbog preseljenja ubrzo prebacio u OŠ “Kosta Trifković kod Železničke stanice, da bi se nakon toga s porodicom konačno skrasio na Novom naselju, gde i danas živi. "Naselje je tada bilo neviđeno daleko... Da bih stigao do ’Koste Trifkovića’ morao sam da promenim tri autobusa, pa još deset minuta peške. Teškom mukom sam pristao na to da 7. i 8. razred završim u Osnovnoj školi ’Prva vojvođanska brigada’. Ipak, vrlo brzo sam se razumeo s društvom s Naselja”, započinje Igor priču za portal mojnovisad.com. Omote svojih starih muzičkih kaseta iscrtavao je do genijalnosti, pa mu je prvobitna želja bila da nakon osnovnog obrazovanja upiše školu za dizajn “Bogdan Šuput”. "Klinački rezon" mu je govorio da u umetničku ipak idu samo "čudaci", i da je Mašinska škola bolji izbor. Pre 15 godina, Igor je diplomirao ekonomiju, a danas je zaposlen kao programski producent u Studentskom kulturnom centru Novog Sada. Koautor je muzičke antologije "Novosadska pank verzija".

Posao kojim se danas baviš nije došao slučajno. Muzika prvenstveno, kao i novosadska andergraund scena, prisutni su u tvom životu od najranije tinejdžerske dobi. Šta te je usmerilo u tom pravcu?

- Kad si klinac, uglavnom nemaš pojma ni o čemu – lopta i livada su bili jedino važni. Vratiš se iz škole, baciš torbu i šibaj napolje. Nije bilo drugih zanimacija, pa mi je fudbal bio jedino interesovanje. Utom se nekako namestilo da sam se još jako rano “zaljubio” u Engleze. Nakon tragedije na stadionu Hejsel, kad je tokom meča između Liverpula i Juventusa izginulo 39 italijanskih navijača, drugarica iz razreda me je prijavila nastavnici pošto sam u svesci imao nacrtanu britansku zastavu. Zapravo, ta neka anglofilija prati me od kad znam za sebe. Drugar s kojim sam u to vreme provodio najviše vremena – Giri, delio je sobu sa svojim starijim bratom i često sam boravio kod njega. Seckali smo slike iz "Tempa", "Sprinta" i drugih sportskih magazina koji su nam u to vreme bili dostupni. Odjednom to više nisu bili samo fudbaleri... Girijev deo sobe bio je u sportskom dezenu, a u bratovom delu sobe počeli smo da viđamo i likove s gitarama. Tu sam prvi put čuo The Clash i Sex Pistols, slušajući kasete Girijevog brata. Momentalno sam se zaljubio u tu priču – besno, pa još iz Engleske. Nismo znali ni da pročitamo imena nekih bendova, ali znali smo da je to – to. Kad smo shvatili da u Novom Sadu postoje likovi koji sviraju istu takvu muziku, doživeli smo potpuno otkrovenje. U to vreme na Naselju su živeli Gaga (Vrisak generacije), Željko Tomić i Pećinko (Atheist Rap), za mene vrlo bitni likovi i prvi pravi pankeri koje sam imao priliku da vidim uživo. Kao klinci bilo smo potpuno fascinirani njima, a oni su nas snabdevali novim informacijama i novom muzikom, a uz njih sam krenuo i na prve koncerte u gradu. To je bilo to! Vratio sam se kući pod neviđenim impresijama, i u svesku, u koju sam do tada seckao i lepio šta god sam uspevao da nađem, počeo da zapisujem gde sam bio, ko je svirao, koga sam sve upoznao. To strastveno kolekcionarstvo i štrebersko beleženje događaja karakteriše me još od opsesije fudbalom. U  nekom sedmom, osmom razredu počinjemo aktivno i masovno (uvek nas je bilo 50-ak s Naselja) da posećujemo svirke po gradu. Aktuelna je bila “Linea”, i za mene je to bio fenomenalan period. Roditelji mi nisu pravili problema, iako su koncerti za “nas što se deremo” bili uglavnom ponedeljkom – petkom i subotom diskoteka. Kao juče se sećam prvog koncerta KUD Idijota – 10. maj 1989, sreda, a oni počinju u ponoć. Ujutru u sedam – u školu... Vredelo je!

Nasmejani tinejdžer Igor, u prvom redu, na koncertu grupe Kud Idijoti u diskoteci "Linea" (foto: R. Ristić)

Je li  nakon toga krenula i priča sa osnivanjem benda?

- Paradoksalno je da me nikada u životu nije zanimalo da se sam dohvatim instrumenata, ali moje najbliže drugare jeste. Počeli smo tako što smo u radničkoj kolibi uzimali struju iz sijaličnog grla da bismo ozvučili instrumente, nas petoro je neartikulisano urlalo, a Brle je lupao po bubnjevima improvizovanim od lepljenih plastičnih vodovodnih cevi. Tako je 90. godine nastao naš prvi drugarski bend Proleće i prve svirke na “Mašincu”, a aktivno smo pratili i koncerte Atheist Rapa. Početkom devedesetih Novi Sad je doživeo potpuni bum punk bendova, sve smo pratili i bukvalno živeli za to. U silnim kombinacijama između ekipa, 1992. počinjem da pevam u bendu Buka za decu, a naredne godine zamenio sam originalnog pevača grupe No Speed Limit. Za mene je to period koji će mi ostati u večnom sećanju. Taman kad je sve krenulo kako treba, i mi sami došli u malo ozbiljnije godine, pukao je rat, pukle su sankcije, opšta mobilizacija, opšta katastrofa. Zatvaraju se granice, ni u naznaci nema da će nas posetiti neki strani bend, a ni mi ne možemo napolje. Do juče smo ploče, fanzine i kasete naručivali iz Slovenije i Zagreba, a onda je preko noći sve stalo. Bili smo primorani da se snalazimo, pa smo tako počeli da pravimo svoje fanzine, shvatajući da je ono moje seckanje fudbalera i uredno beleženje sportskih i koncertnih aktivnosti upravo to što smo tražili. Od tada sam konstantno povezan sa “fanzinaškom” scenom i piskaranjem uopšte. U jednom trenutku dnevno mi je stizalo 20-ak pisama od ljudi i bendova sa kojima sam bio u kontaktu. Otvaranje prodavnice “Maximum Rock and Roll” jedan je od pet najdražih momenata u mom životu. Nestrpljivo smo dolazili danima pre otvaranja i pratili kako se odvijaju radovi. Konačno smo u Novom Sadu mogli da kupimo originalnu pank ploču, ali – odakle nam para za sve to? Sve što sam ikad uštedeo – babe, dede, rođendani, mame, tate, ne jedem užinu po nedelju dana, trči u Maksimum i kupuj šta god možeš. Kao nekad na fudbal, posle škole smo redovno odlazili u “Maximum Rock and Roll”, pa makar samo da stojimo i slušamo šta svira u radnji. Taj period, 1993-94. godina, za mene je bio period ozbiljnijeg ulaženja i upoznavanja svetske andergraund scene. Tada su bili aktuelni klubovi “Rokoteka”, “Kazino” na Spensu, kao i “Studio 24”. Bilo nas je mnogo u društvu i svi su išli na sve, pa i na one koncerte koji im žanrovski ne leže. U krajnjem slučaju, svi smo bili iz iste branše. Ako ja odem njemu na svirku, on će sutra doći na moju – ta logika. Danas toga nema i ne znam šta treba da se desi pa da celokupna andergraund publika dođe na jedno mesto.

 

Šta ti je dalo vetar u leđa da se sam upustiš u organizaciju koncerata  velikih stranih bendova, koje ste kao klinci obožavali do ludila?

- Nekako se sve samo namestilo. Od kada sam zapisao impresije sa svoje prve svirke, ja sam nastavio to da radim. Svaku narednu sam zapisivao i sve sam ilustrovao – nekad fotografijom, nekad ulaznicom, a nekad isečkom iz novina. Godine 2004. novinar Sava Savić me je upitao da li bih mogao neke njegove tekstove, u kojima priča o začetku novosadskog panka 70-ih godina, da prosledim drugarima koji su već radili časopise tog tipa. Sava je deset godina stariji od mene, pa mi je sinula ideja da ja to isto uradim iz moje perspektive, deset godina kasnije. Nemoj, Savo, da se zezamo, napravićemo nešto naše i neka to bude specijal o novosadskoj sceni. Utom smo shvatili da, zapravo, imamo materijala za ozbiljnu knjigu. U igru se uključio i Pećinko ispred SKC, jedine ustanove koja bi po logici trebala da objavi tako nešto. Godine 2006. objavili smo prvo izdnje “Novosadske punk verzije”. Prva promocija bila je u “Izbi”, a nekoliko dana kasnije organizovali smo i veliko koncertno predstavljanje na "Gradilištu". Svirali su Mitesers, Proleće, GBB, Blitzkrieg i The Bayonets, prodato je više od 800 ulaznica i jedva su svi stali. Taj koncert, kao i moje ranije dopisivanje s ekipom iz inostranstva i s prostora SFRJ, doveli su do toga da su bendovi počeli da kontaktiraju direktno mene, a namerom da im organizujem koncert u Novom Sadu. Potom bih odlazio u SKC i za sve što sam zamislio dobijao zeleno svetlo. Godine 2007. SKC odlučuje da organizuje prvi  Dan pobede, 9. maja, koncertom na centralnom gradskom trgu, a mene angažuju da dovedem neki veći engleski pank bend. Preko društva iz Beograda dobio sam kontakt grupe Peter & the Test Tube Babies, na kojima je odrastao bukvalno celokupan novosadski andergraund. I dan-danas se naježim pri pomisli da sam ih  dočekao i ugostio. Bukvalno, imao sam tremu. Od tog koncerta sve je krenulo glatko. “Ritam Evrope” održava se već deset godina, ubrzo smo počeli da organizujemo i “To be Punk” festival, a, na moju ideju, SKC počinje da objavljuje i muzička izdanja, kao podršku aktuelnim i mladim gradskim bendovima. Nikad neću prežaliti činjenicu da  kao klinci, 90-ih godina, nismo mogli ni da pomislimo na tako nešto. Od 2009.  u stalnom sam radnom odnosu sa SKC, zbog kojeg sam ostavio porodični biznis. Za mene je ovo najbolji posao na svetu, ne može biti lepši. SKC je postao neka vrsta servisa za anderground scenu i kulturu grada.

Igor (treći s leva) i Sava Savić (treći zdesna) u društvu članova grupe U. K. Subs

Koliko je izdanja do sad objavio SKC?

- Mnogo... Još malo pa će na red doći osamdeseto izdanje. SKC se bavi isključivo muzikom “koju niko neće”, a zanimljivo je reći da osim andergraunda objavljujemo i klasičnu muziku, džez, generalno sve što nije za široke narodne mase. Neverovatno mi je bilo da gudački kvartet TAJJ, i njihov album s našom proslavljenom kompozitorkom Aleksandrom Vrebalov, ne izda PGP. To je s jedne strane porazno, a s druge mi je izuzetno drago što smo to mi uradili. Sličnih izdanja ima još mnogo. Takođe, objavili smo i CD Srđana Asanovića, etnomuzikologa i pevača tradicionalne muzike. Ako mene pitate, veći punk od toga ne postoji. Žao mi je jedino što se niko u Srbiji ne bavi vinilima, pa da ser prešaltamo na još dublji underground.

Šta se trenutno radi u SKC? Kakvi su vam skoriji planovi?

- SKC je i dalje podstanar u “Fabrici”, dok svi drugi kulturni centri u zemlji imaju svoje uglavnom prilično velelepne objekte, iako novosadski SKC po bogatstvu i različitosti programa ubedljivo prednjači u odnosu na sve ostale gradove. Izuzetno raznovrsno i izuzetno šareno, bukvalno za svakoga po nešto. Danima već pada kiša, a mi se zamajavamo krpljenjem krova. Da barem dobijemo ugovor na 20 godina, pa da možemo nešto i da uložimo u prostor. Ovako, konstantno postoji mogućnost da sutra možemo biti najureni. Želim da tu priču završimo i da počnemo da se bavimo isključivo kulturom, a ne građevinom. Od prvog juna, na istoj lokaciji kao i prošle godine, preko puta Doma vojske, biće postavljen “Brod teatar”. Tokom tri meseca leta, na Brodu će svake večeri biti neki program. Od pre tri godine radim i kao stage manager na Exitovoj Explosive bini, pa dobrim delom utičem i na to kako će izgledati lajnap samog festivala. Guramo gde god možemo i koliko god možemo.
 

Na koji od događaja koje si organizovao si najponosniji, a šta ti je još uvek žao što nisi uspeo da ostvariš?

- Svake godine pred “To be Punk”  bukvalno se rasplačem. Uvek “na zicer” imam gomilu bendova koje ljudi obožavaju, znam se maltene sa svima, ali finansije su nam sve lošije i lošije. Tužno je što pred deveti “To be Punk” moram da otkazujem bendove, jer nemamo da im isplatimo ni putne troškove. Publika neće moći da plati kartu od 1.000 dinara, pa spram toga moramo da krojimo i program. Suicidal Tendencies sviraju u Temišvaru, a dan ranije je trebalo da budu u Novom Sadu. Sve je već bilo dogovoreno, a onda shvatim da nam je računica loša, iako je je bend već za duplo spustio svoju cenu. Svi bendovi su nam dostupni, ali je tužna činjenica da ne možemo da platimo kartu koja je realna bilo gde napolju. Oni su svi svesni toga, svi pristanu da dođu za duplo manje para, a mi ne možemo ni toliko... Ponosan sam na svaki objavljeni CD i na svaki koncert koji smo uspešno organizovali. Srce mi je puno svaki put kad vidim članove benda kako su se obradovali svojim CD-om. Možda bi za promil mogao da izdvojim koncert  grupe The Adicts na gradskom trgu 2009. godine, i The Damned u parkiću kod Filozofskog fakulteta.

 Igor sa ćerkom Senkom na festivalu "Rebellion" u Blekpulu, Engleska

Obišao si mnoge velike evropske i svetske festivale. Možeš li  napraviti neku paralelu s Novim Sadom ili smo svetlosnim godinama daleko od stanja napolju?
- Nažalost, mislim da smo jako daleko. Najveći krivac za takvo stanje ponovo je finansijski momenat. Ljudima napolju je osnovna stvar da plate kartu. Kad ideš u bioskop ne postoji guest lista, plaća se karta. Kada je tu bend koji je svoj trud, vreme i novac uložio u to da publici napravi dobru zabavu, valjda je red  i da se publika njima oduži. Mi još uvek nemamo tu svest, a bojim se da je nećemo ni imati, barem još neko vreme. Živim za dan bez guest liste na pank koncertima.

Tekst: Mladen Borocki