Irena Popović Dragović, kompozitorka: Traganje za novim zvučnim identitetom

Kompozitorka Irena Popović Dragović u Novosadskom pozorištu radi na dve produkcije tog teatra, jedna je u režiji Kokana Mladenovića, druga nastaje u režiji Andraša Urbana.

Dok radimo na intervjuu, saznajemo da je njena opera "Tri boje cvekle", koju je radila sa sarajevskim Sartr, dobila niz nagrada na pozorišnom festivalu u Tuzli, među kojima i gran pri za najbolju predstavu.

Irena je jedan od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca na ovim prostorima. Harizmatična, intenzivna, o sebi u procesu stvaranja voli da kaže da je babica, zatim da je medijator, dakle ona koja posreduje. Pre svega, ona je veliki saveznik i glumcima i rediteljima, timu sa kojim radi.

Nedavno smo razgovarale, pomenuli ste da ste medijator u procesu stvaranja. Kako to izgleda u praksi kad radite sa ansamblom Novosadskog pozorišta i rediteljima kao što su Kokan Mladenović ili Andraš Urban?

– Kada govorim o sebi kao "medijatoru u procesu stvaranja", mislim na to da muziku gradim direktno iz energije ansambla i rediteljske vizije. U radu sa Novosadskim pozorištem, kao i sa rediteljima poput Kokana Mladenovića i Andraša Urbana, muzika ne nastaje kao zaseban element, već kao živa struktura koja se formira zajedno sa scenom. Na probama ulazim u ritam glumačke igre, pratim pokret, dramaturgiju i emotivne tokove, često improvizujući u realnom vremenu. Muzika tako postaje most između glumaca, scene i ideje predstave, usmeravajući energiju i produbljujući značenje. Rad sa velikim imenima nosi posebnu težinu i privilegiju. Mladenović i Urban pripadaju autorima koji očekuju maksimalnu umetničku autonomiju i hrabrost. Njihova preciznost i intenzitet stalno me inspirišu da pomeram sopstvene granice i mislim izvan očekivanog. A snažan ansambl, kakav ima Novosadsko pozorište, pruža mi izuzetno bogat kreativni materijal. Njihova fizička ekspresivnost i posvećenost omogućavaju da muzika nastane iz njihove unutrašnje dinamike: prirodno, organski i u potpunom skladu sa scenskim jezikom.

Kad komponujete muziku za predstave, poput "Zašto magarci stoje na promaji" Kokana Mladenovića ili za Urbanov autorski projekat "Utopia – muzičko-scenski podsetnik za bolji život", kako balansirate između svoje ideje i ideje reditelja?

– Zaista imam sreću da su to "moji" reditelji koji mi veruju i koji mi daju slobodu. Naša saradnja je toliko duga i intezivna da se vrlo lako dogovorimo. Mislim da je poverenje ključ, ali i ljubav koju imamo prema pozoristu i stvaranju. U predstavama poput Mladenovićeve "Zašto magarci stoje na promaji" ili Urbanove "Utopije", balans između moje ideje i rediteljske vizije gradim kroz stalni dijalog i poverenje. Najpre potpuno razumem rediteljski koncept, a zatim nudim muzičke predloge koji ga proširuju i otvaraju nove mogućnosti. Kod autora kao što su Kokan i Andraš očekuje se snažan autorski pečat, tako da muzika nikada nije samo ilustracija, već aktivni partner u stvaranju. Kroz proces proba naše ideje se prepliću do tačke u kojoj više nije važno ko je šta inicijalno predložio: predstava počinje da diše kao jedinstvena celina.

Već dugo sarađujete sa ansamblom Novosadskog pozorišta. Kako to poznanstvo utiče na Vaš rad i način komponovanja?

– To je ansambl koji sve može i koji ima takvu disciplinu da im gotovo niko u regionu ne može parirati. Oni su posvećeni i odani umetnosti, a pošto ih jako dugo poznajem, vidim kako sazrevaju i kako postaju veličanstveni, svako na svoj način. Jedno je sigurno, to je ansambl koji vas lepo dočeka i čuva kroz čitav proces. Ono što me kod njih najviše inspiriše je njihova posvećenost, ona retka vrsta radne etike koja ide daleko iznad profesionalnog standarda. To je ansambl koji nikada ne pristupa materijalu površno: sve ispituju, preispituju, "kopaju" dok ne dođu do srži i uvek daju celog sebe. Uz to, poseduju izuzetnu širinu: spremni su da uđu u fizički teatar, pevanje, apsurd, politički tekst, komiku, tragediju i da se u svemu snađu sa istom strašću. A možda je najdragocenija njihova odanost procesu: odanost koju pružaju jedni drugima, reditelju, predstavi i, na kraju krajeva, publici. Taj nivo poverenja i kolektivne snage stvara prostor u kome muzika može da nastane slobodno, hrabro i precizno.

Projekti poput "Utopije" Andraša Urbana i predstave "Zašto magarci stoje na promaji" Kokana Mladenovića traže različite muzičke pristupe. Šta Vas u tim procesima najviše inspiriše?

– "Utopija" je "intimniji" prostor: jedna glumica i bend. Taj format mi otvara mogućnost da muzika deluje gotovo kao unutrašnji monolog, kao drugi sloj njenog glasa. Bend postaje produžetak njenog emotivnog tkiva, a glumica svojim telom i ritmom oblikuje način na koji zvuk diše. Inspiriše me ta blizina, to zajedničko disanje. "Utopija" traži muziku koja se rađa iz ljudske ranjivosti, iz želje za boljim svetom, iz potrebe da se kroz ton napravi mali prozor nade: nada moze biti i "beg", promena, rušenje sistema, ali i odluka da se ostane sam/sama. Kod "Magaraca", inspirisanih Harmsom, ulazim u sasvim drugi svet, u energiju kolektiva, apsurda i scenske eksplozivnosti ansambla. Harmsov svet je pun pukotina, naglih preseka, komičnih katastrofa, neobjašnjivih logika. To me podstiče da muzika bude fragmentarna, ponekad brutalno direktna, ponekad ironična, ponekad potpuno apsurdna, komična, koketna... Ansambl kao telo proizvodi energiju koja me vodi ka ritmičkim strukturama koje se sudaraju, raspadaju i ponovo sastavljaju. Kada pogledam sa strane, to je iz istog izvora: gradim lice i naličje svog muzičkog identita, u prostoru između intimne ispovesti i kolektivne groteske, između glumice koja stoji potpuno sama pred publikom i ansambla koji kao roj kreira haos i humor, između nade i apsurda. Taj kontrast me tera da svaki put iznova izmislim jezik kojim muzika govori. I zapravo, možda je baš ta stalna promena, to traganje za novim zvučnim identitetom, ono što me najdublje inspiriše u tim procesima.

Kada razmišljate o muzici koja ulazi u predstavu, šta ti je najvažnije – da li je to ono što publiku pokreće, dramaturgija, ili nešto treće?

– Jedino mi je važno da sam jedan od šrafova koji čuva konstrukciju, odnosno predstavu. Nije mi važno da li će neko reći da je muzika odlična... Važno mi je da imamo dobru i jaku predstavu koja će dugo igrati i o kojoj  će se polemisati, koja će prvocirati i o kojoj će publika razmišljati i doći opet da je gleda. Naravno, moj proces uključuje i studiozno promišljanje, ne samo o tipu muzike, nego i njeno "polaganje" kroz predstavu. Uvek sam u dijalogu sa rediteljem i kada sklapamo celinu jako je važno da svi osluškujemo kako i gde postaviti koju muziku da bi predstava rasla i bila zaokružena. Na kraju, dolazimo do jednog etičkog pitanja: šta muzika u datom trenutku duguje istini predstave? Da li joj je obaveza da uteši, da razgali, da razjari ili da otvori bolni procep: to ne odlučujem apriorno, to saznajemo zajedno u procesu. Taj kolektivni eksperiment, to stalno preispitivanje, to je izvor moje radosti i odgovornosti. I baš zato, bez obzira na stil ili zadatak, svaki projekat postaje filozofsko polje u kome se ispituju granice mogućeg i gde muzika postaje sredstvo da se te granice pomere.

Autor: Nataša Gvozdenović