ISTRAŽUJEMO: Gde u NS možete kupiti kvalitetnu vojvođansku šunku

"Žena se pazi, a šunka se vole", vojvođanska je dosetka, a kako i ne bi bila, jer šunka je najveći gastronomski dragulj na našem prostoru.

Kod Vojvođana poslednji obrok nije večera, jer oko ponoći, pre spavanja, često vole da čalabrcnu. Odseku parče šunke ili slanine, uzmu ’leba i siti se najedu za lepšu i lakšu noć.

U ovim krajevima šunka se pravi i jede već tri veka, a priprema se na domaći, zanatski i industrijski način.

Proizvodnja u domaćinstvima ima najdužu tradiciju i zbog toga se najviše i ceni, ali u gradu malo ko ima uslova da suši but, pa većina Novosađana uglavnom kupuje u megamarketima i to manje-više na akcijama, kada je cena suvog vrata, pečenice ili barene slanine oko 650 do 700 dinara. Ali to nije to.

Zato smo istražili gde u Novom Sadu ima da se kupi prava domaća šunka i slanina.

Na novosadskim pijacama, uz voće i povrće, na tezgama se mogu videti razni domaći delikatesi, kobasice, šunka, slanina, pršut, goveđi pršut, suvi vrat, a mirisi dimljenog mesa prosto mame prema tezgama.

Nažalost, prodavci uglavnom nisu bili raspoloženi za razgovor sa novinarima ali ipak svi odreda kažu da nisu baš zadovoljni prodajom, jer ističu da su im megamarketi došli glave.

Navode da će naš narod, zbog besparice, pre kupiti vakumiranu butkicu iz Mađarske,nego domaći sušeni but proverenog kvaliteta.

Na jednoj tezgi na Limanskoj pijaci ima svega – od šunke, preko slanine, do pršuta… Upitan koja je cena šunke, a koja pršuta, trgovac pomalo ljutito odgovara:

- Ne sme se brkati pršut sa vojvođanskom šunkom. Ove naše šunke su mnogo mekše i blažeg su ukusa od pršuta. Lakše se seku i nisu previše usoljene, mogu da ih jedu čak i oni sa protezama – kaže Milan, prodavac na Limanskoj pijaci.

Od njega saznajemo da se najviše prodaju domaća kobasica, slanina i suvi vrat, ali da Novosađani rado kupuju i šunku , mada je ona poprilično skupa za naš džep.

Kako kaže, on prodaje šunku iz Srema i otkriva da za nju treba birati butove “zrele” svinje.

- Dobra šunka treba da zri oko godinu dana, a može se čuvati od tri do četiri godine, ukoliko je ukućani ne pojedu – kroz šalu otkriva Milan.

Na Limanskoj pijaci, na tezgi ali u vitrinama prodaju se domaći proizvodi proizvođača “Divić”, a kod njih je poprilična gužva, a domaćice ovde najviše kupuju šunku (sečenu) i pečenicu. Vele da se šunka slabo prodaje, jer za nju treba izdvojiti minimum 10.000 dinara, pa naviše.

Za kilogram sečene šunke treba izdvojiti 2.000 dinara, a za pečenicu 1.200 dinara, dok slanina “sapunjara” staje 450 dinara.

Na Limanskoj pijaci i sa tezge “Stojanović” šire se mirisi pečenice, slanine i zlatiborske goveđe pršute, koja se pravi na drugačiji način od vojvođanske šunke. I pršut je našao put do srca Novosađana, jer, kako saznajemo, najčešće se kupuje.

Za pršut treba koristiti kvalitetno goveđe meso. Meso se oblikuje u željeni oblik, s tim da parčad budu debljine od 3 do 5 santimetara, širine od 7 do 10 cm i dužine 30 do 40 cm.

Tradicionalan način nalaže da suvo usoljena parčad odleže 20 dana, uz povremeno presoljavanje (svaka 3 do 4 dana). Nakon toga se ispiraju…

Kod ovog proizvođača suhomesnati proizvodi su između 1.200 i 2.000 dinara.

Mnogi prodaju samo domaće pečenice, a kada smo pitali da li je to zdravstveno bezbedna hrana, jedan prodavac na Futoškoj pijaci je dodao: “Ma, ko je još video da prava domaća dimljena pečenica i šunka mogu da se pokvare”.

Od jednog trgovca iz Banata, saznajemo da je najbolja banatska “kraljevska šunka”.

- To vam je pravi pravcati specijalitet, a pravi se od buta mesnatih svinja. Da bi imala jedinstven ukus mora da se usoli, ali i malo pošećeri, da odleži dva dana. Nakon vađenja iz salamure treba da je operete u mlakoj vodi, pa ponovo da je potopite da dan stoji u hladnoj vodi. Posle jednodnevnog ceđenja unosi se u pušnicu. Najbolje je kada se dimi na hladnom bukovim dimu mesec dana, pa kasnije svaki drugi dan i na kraju svaki treći dan i to sat i po do dva sata. Šunka ovog kvaliteta može da stoji i četiri godine – navodi ovaj trgovac.

Od Novosađana saznajemo da ne žale novac, jer više vole da pojedu manju količinu nečeg domaćeg i kvalitetnog, nego da na akcijama kupuju razne pečenice, za koje kažu da posle izvesnog vremena iz njih počne da izlazi vodica.

 
Tekst: Ljiljana Natošević Milovanović