IZ ISTORIJE GRADA: Tragom starih novosadskih bioskopa (FOTO)

Verujemo da često sedite u bašti nekog od kafića u pasažu Zmaj Jovine 4. Dok uživate u hladovini i omiljenom piću, da li znate da se tik uz vas nalazi zgrada u kojoj je bio jedan od prvih novosadskih bioskopa?

Danas najpoznatiji po bašti popularne pivnice “Gusan”, ovaj pasaž u glavnoj pešačkoj zoni u Novom Sadu poznat je i po tome što se nekada u njemu nalazio bioskop Korzo. No, da ipak krenemo od početka...

Prva filmska projekcija na svetu održana je pred sam kraj 1895. godine, u Parizu. Manje od godinu dana kasnije, Novi Sad je imao priliku da vidi “veštačku predstavu”, kako je prvu filmsku projekciju nazvao tadašnji list “Branik”. Sve se dešavalo u pozorištu Dunđerskog, a izveštaj o tome kako je prošao prvi susret sa pokretnom slikom ovaj poznati list nije preneo. Do pojave prvog bioskopa Novosađani su uživali u projekcijama putujućih bioskopa koji su gostovali u pozorištu Dunđerskog ili su imali vlasite šatre.

Na poljani kod današnjeg Muzeja Vojvodine, izgrađena je 1908. godine dvorana za bioskopske i pozorišne predstave, nazvana antičkim imenom Tivoli. Kako svedoči pomenuti list “Branik”, ovde su prikazivane burleske i avanturistički filmovi, a kapacitet dvorane je bio između 200 i 300 gledalaca. To su bili nemi filmovi, pa ih je najčešće pratila muzika tamburaša ili harmonikaša. Gledaoci su se ponašali vrlo slobodno, glasno su komentarisali dešavanja na platnu, navijali za svoje junake ili negodovali zbog njihovih postupaka. U ovom bioskopu su još 1912. godine prikazivani Igoovi “Jadnici” sa najboljim francuskim glumcima. Cena karte bila je 20 krajcara, a u to vreme je kilogram govredine mogao da se nađe za 12 krajcara. Dakle, novi vid zabave nije bio jeftin. Prostor dvorane Tivoli imao je više namena, pa se ne smatra pravim stalnim bioskopom.

Godine 1910. otvara se Apolo, u zgradi koja je izgrađena upravo u tu svrhu po planu budimpeštanskih arhitekata. Na tom mestu se i danas nalazi istoimeni tržni centar. Bioskop Apolo privlačio je malo drugačiju publiku, otmeniju i obrazovaniju od one koja je posećivala Tivoli. Filmove su dobavljali iz Budimpešte, a pratila ih je vojna muzika. Vlasnik je bilo deoničarsko društvo “Apolo projektograf”, na čijem čelu je bio Stevan Adamović, tadašnji gradonačelnik.

Drugi stalni bioskop otvoren je 1913. godine, u današnjoj Zmaj Jovinoj 4. U pitanju je već pomenuti Korzo. Njega je otvorio fotograf Đura Stojanović. Ovaj bioskop je imao tu čast da u njemu premijerno bude izveden prvi film koji je sniman u Novom Sadu. U pitanju je ostvarenje “Detektiv kao lopov”, autora Vladimira Totovića iz 1916. godine.

Za dolazak zvučnog filma Novi Sad je vrlo brzo bio spreman. Apolo je ubrzo nakon svetske premijere prvog filma s zvukom bio opremljen za ovu bioskopsku novotariju. Godine 1930. prikazan je film “Pevajuća luda” sa pevačem Alom Džonsonom u glavnoj ulozi.

U međuratnom periodu grad dobija još nekoliko bioskopa – Odeon, Luksor, zatim, krajem tridesetih, Uraniju i Reks, pa 1940. godine Palas. Novosađani su najviše voleli da gledaju filmove u kojima je glumio Čarli Čaplin, a gledali su i Džona Barimura u ulozi Šerloka Holmsa. U ljubavnim filmovima gledali su Gretu Garbo, Ramona Novara, Marlen Ditrih i mnoge druge.

Kao i u svim oblastima života, rat je ostavio trag i na rad bioskopa, pa se u periodu Drugog svetskog rata repertoar potpuno prilagođava okupatorima. Tadašnji nazivi su promenjeni u mađarska imena, a zbog policijskog časa koji je vladao noću bioskopi su imali slabu posećenost.

Nakon Drugog svetskog rata, televizija još nije bila osvojila gledalište, pa su bioskopi bili veoma popularan vid zabave. Posle velike traume nakon rata, ljudi su bili željni razonode i prosto su hrlili na bioskopske projekcije. Najčešće se gledaju ruski, francuski, engleski, ali i američki filmovi. Publika je vrlo rado dolazila da gleda i domaće filmove. Pedesetih godina prošlog veka prava senzacija je bio švedski film “Igrala je samo jedno leto” za koji se tražila karta više. Bitnu ulogu u njegovoj popularnosti imala je činjenica da je publika prvu put mogla da vidi glavnu glumicu kako se obnažena kupa u jezeru.

Bioskopi su obnovljeni , sređeni i ponovo preimenovani. Apolo je postao Zvezda, Odeon je dobio ime po prvom posleratnom domaćem filmu Slavica (a još kasnije zvaće se Bioskop Doma JNA), Palas je zamenjeno domaćim nazivom Jadran, dok Reks postaje Narodni bioskop. Pojavljuju se i letnji bioskopi: u dvorištu Tribine mladih u Katoličkoj porti, u dvorištu Doma JNA i jedan na prostoru iza Banovine. U Petrovaradinu je postojao bioskop Dunav, na Telepu Bačka, a na Detelinari Radnički, gde su se uglavnom prikazivale reprize filmova.

Bioskop Apolo, kasnije Zvezda, srušen je 1979. godine, Reks je polovinom osamdesetih pretvoren u poslovni prostor, Odeon je zatvoren i pretvoren u magacin “Vojvođanske banke”, dok su Dunav i Bačka zatvoreni zbog slabe posete.

U razgovoru s nekadašnjim direktorom ”Zvezda filma”, gospodinom Borisom Gigovim, saznali smo zanimljve informacije koje se tiču novije bioskopske istorije Novog Sada. Savremen i veliki bioskop Novi Sad dobija 1969. godine sa Arenom. Otvaranje je održano 10. jula, a prvi prikazani film bilo je ”Labudovo jezero”. Po mnogim ocenama, Arena je tada bila jedan od najlepših i najboljih bioskopa u Evropi. Pri otvaranju je imala 760 mesta, a kasnije je to smanjeno na 676. Akustiku bioskopa – koja je bila vrhunska i mogla je da zadovolji i zahteve filmova snimanih decenijama kasnije – radio je Vasilije Vasa Dimić, višedecenijski tehnički direktor Radio Novog Sada.

Krajem devedestih godina prošlog veka Arena je renovirana. Bez obzira na odličnu akustiku, nakon prestanka sankcija su dolazili noviji filmovi, čije je potrebe trebalo zadovoljiti. No, i bez renoviranja ovo je bio bioskop na koji smo trebali biti itekako ponosni, a u prilog tome govore posete ljudi iz velikih filmskih kompanija koji su za Arenu rekli da je najlepši i najbolji bioskop istočne Evrope.

Arena je imala jako veliku posećenost, posebno kad uzmemo u obzir tadašnji broj stanovnika u gradu. Jedne godine ta cifra je bila neverovatnih dva miliona gledalaca. Poređenja radi, pred zatvaranje bioskopa 2008, godišnja posećenost je bila 100.000 gledalaca.

Arena nije uvek bila najposećeniji bioskop. Bilo je godina kada je najveću gledanost imao Narodni bioskop, jer je prikazivao filmove s Brusom Lijem koji su imali po deset projekcija dnevno, a Arena, koja je imala maksimalno tri, nije mogla da parira ovoj brojci. Jadran je svoj najbolji period što se tiče posećenosti imao kada se prikazivao “Mister Bin”, koji je u jednom danu imao čak 2000 gledalaca u sedam projekcija. Poređenja radi, u isto vreme u Areni je igrao Spilbergov “Izgubljeni svet” koji je imao samo jedno prikazivanje dnevno.

Za vreme bombardovanja bioskopi su radili svakodnevno, zahvaljujući “Centar filmu” koji je obezbedio veliku količinu domaćih filmova, pa su oni bili na repertoaru u tom periodu. Shodno situaciji, gledalaca nije bilo mnogo. Gospodin Gigov se seća da su baš na dan početka bombardovanja, 24. marta, Arena i Jadran bili popunjeni do poslednjeg mesta. U velikoj sali Arene igrao je “Nož”, u maloj “Maćeha”, a u Jadranu ”Zaljubljeni Šekspir”.

U novembru 2008. godine Arena i Jadran su prestali sa radom. Projekcija filma o Džejmsu Bondu “Zrno utehe”, 19. novembra, poslednji je film koji je prikazan u tadašnjoj Areni.

Izvori:

• “Sveske za istoriju Novog Sada”, broj 13
• “Zemaljski raj 1”
• “Zemaljski raj 2”
• “Ime i prezime Novi Sad”
• “Enciklopedija Novog Sada” 3, BAB-BOA

Posebno se zahvaljujemo gospodinu Borisu Gigovu za pomoć pri pisanju ovog teksta. 

Tekst: Mirela Kuč
Fotografije: Mirela Kuč, Wikimedia