IZ ISTORIJE NOVOG SADA: Poznata zgrada sa nimfama imala je interesantnu prošlost

Objekat u secesijskom stilu koji se nalazi u Futoškoj ulici pod brojem 68 izgrađen je tokom 1909. i 1910. godine, dok je hotel dograđen dve decenije kasnije. Projektant prvog bio je Imre Franček, a drugog Đorđe Tabaković. Novosađani danas ovu zgradu poznaju kao Jodnu banju.

Kada je krajem devetnaestog veka kopan bunar da bi jedan deo grada bio bolje snabdeven zdravom vodom za piće, pojavila se topla voda  za koju je odmah utvrđeno da je lekovita.

Bunar je bio dubok  193,85 metara i davao je 240 litara u minutu, temperature 24 stepena Celzijusova. Nije prošlo dugo vemena kada su se pojavili preduzemljivi ljudi koji su oko bunara organizovali kupatilo u improvizovanim uslovima. Bila je to najpre jedna baraka koja je 1900. godine izgorela, da bi posle toga bila izgrađena dva parterna objekta sa dvadesetak kada i sanitarnim čvorovima.

Pre toga Banja se već pročula po svojim lekovitim svojstvima, tako da je broj  gostiju već na samom početku njenog rada, mimo svih očekivanja, bio veliki i 1898. godine zabeleženo je 15.800 posetilaca.

Prema običajima i moralnim načelima onog vremena režim korišćenja kupatila bio je precizno utvrđen. U reklamnom oglasu  koji poziva na korišćenje "banjskih pogodnosti" posebno je istaknuto kada mogu da se kupaju "ženske", a kada "muški".

Kupatilo kod Arteškog bunara, ipak je, zvanično osnovano odlukom Gradskog ekonomskog odbora 1900. i od ove godine  pa sve do 1945. vlasnik je "Varoško jodno kupatilo i mineralna voda DD Novi Sad". Prvi upravnik bio je Vilhelm Vilt koji je 1906. bio glavni inicijator zidanja današnje zgrade Jodne banje. Njen prvi opis zabeležen je 1914. godine u posedovnom listu u kome je navedeno da je to "slobodno stojeća zgrada sa velikim prizemljem  i suterenskim prostorom, zidana je od tvrdog materijala (cigalja) i tvrde konstrukcije. Površina kućišta  je 746 hvati".

Potrebu za zidanjem te nove, prostrane  zgrade ubrzao je Ignac Fajfer iz Budimpešte koji je 1907. godine uradio  analizu vode, što je stvorilo dodatno interesovanje gostiju.

I danas kompleks Jodne banje spada u atraktivnija secesijska zdanja u gradu, koje svojim kupolama i razigranim krovnim masama privlači pažnju prolaznika i posetilaca.

Projekat po kojem je izvedena gradnja načinio je 1908. godine  Imre Franček (1864 – 1920) iz Budimpešte, dok se na osnovu potpisa na sačuvanim originalnim skicama saznaje da je autor dekorativne plastike na glavnoj fasadi – simboličnih nimfi i riba, Mikša Štrobl.

Jodna banja, mada je građena kao secesijski objekat, u spoljašnjoj obradi nema primenjen plemenitiji i skupoceniji materijal, što je inače bio programski zadatak poklonika ovog stila. Obrada fasadnih površina izvedena je jednostavno malterisanjem, a dekorativna plastika štukaturom. Predračun zidarskih radova iznosio je ralativno skromnih 253.000 kruna i oni su bili gotovi 1909. godine, kada su nabavljeni nameštaj i sva neophodna oprema.

Sledeće godine izdata je upotrebna dozvola i tada je banja zvanično počela da radi u novim uslovima. Bila je, za ono vreme, savremeno opremljena: sa velikim brojem kada koje su bile kategorisane u prvu (luksuznu) i drugu klasu, imala je sopstvenu laboratoriju, dijetalnu kuhinju, centralno grejanje i sve druge neophodne pogodnosti. Istovremeno, u pozadini su izgrađeni poseban objekat sa velikim bazenom, danas potpuno zapuštenim, kao i kotlarnica. 

Ispred glavne zgrade postojao je dobro uređen parkovski prostor istovremeno projektovan, koji je služio za odmor  i šetnju mnogobrojnih gostiju.

Gostima  je, u neposrednoj blizini Banje, bilo omogućeno da leti igraju tenis, a zimi da klizaju na posebno izgrađenom klizalištu.

Krajem treće decenije dvadesetog veka ponovo se pojavio problem smeštaja gostiju pa je odlučeno da se, uz istočnu fasadu objekta, sagradi savremeni spratni hotel. Projekt je u akademskom stilu  uradio arhitekt Đorđe Tabaković, a gradnja ovog udobnog hotela bila je završena 1930. godine. U prizemlju su smešteni hol sa recepcijom, restoran, trpezarija i sanitarni čvor, a na spratu komforne sobe za banjske goste.

Tokom Drugog svetskog rata zgrada Jodne banje služila je za potrebe vojnog saniteta Treće armije NOV dok su u hotelu stanovale  vojne starešine.

Posle rata ovde je smešteno Odeljenje za rehabilitaciju Medicinskog fakulteta u Novom sadu, koje danas, sa velikim finansijskim naporom, uspeva koliko-toliko da održava ovo veliko zdanje, proglašeno za kulturno dobro 1986. godine. U njegovoj pozadini ostala je zgrada nekadašnjeg bazena i stanje u kome se ona nalazi, predstavlja svedočanstvo naših opštih decenijskih kulturoloških prilika.

Preuzeto iz knjige: Novi Sad od kuće do kuće, autorke Donke Stančić u izdanju Studija Bečkerek