JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Biografije su potamnele, ali poneka je i zasjala

Ušli smo u novu 2026. godinu, ali smo, kao stari dobri ponavljači, preneli svaku lošu percepciju, svaku neodrživu nameru i svaku pogrešnu odluku iz prošle, haotične i mržnjom ispunjene 2025.

"U maloga Jove cipelice nove, ali ništa zato – on gazi u blato."

Po drugi put u nepunih pet meseci, dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Milivoj Alanović je pozvao policiju da odradi prljaviji deo posla koji on nije umeo da obavi na akademski način i to ga čini svojevrsnim rekorderom među dekanima Srbije, a moguće je i znatno šire od ovog našeg, posebnostima ispunjenog prostora. Da li je o takvim dostignućima maštao kada se opredeljivao za puteve nauke zarad opšteg dobra? Da li je, prihvatajući ovu funkciju na Filozofskom fakultetu, pomišljao da će delu svojih profesora i studenata suprotstavljati one "robokap" jedinice sa nervoznim rukama na isukanim pendrecima? A možda je sve to i bio nenapisani deo u ugovoru kojim je Alanović došao na ovo prestižno mesto? Više nije ni važno. Šteta je napravljena, biografije su potamnele.

Ako bismo bili naivniji nego što jesmo, postojao bi značajan raspon za čuđenje zašto se u državi u kojoj se izmišlja na stotine radnih mesta i bespotrebno duplira hiljade da bi se uhlebili razni "zaslužni" i "pouzdani", ne dozvoljava jednoj profesorki da svoje zvanje vanredne profesorke nakon pet godina zameni statusom redovne. Da li je Jelena Kleut dobila otkaz samo zato što je podržala svoje studente i što je u teškim vremenima bila s njima i uz njih? Da li je postojao ikakav profesionalni stepenik na koji je mogla da se spotakne pa da imamo ovakav epilog? Njen referat za izbor je dobio pozitivnu ocenu od svih stručnih tela, tako da… Biće da i ovde "zec leži" u onom nenapisanom, u onoj sivoj zoni između politike i života. A ona se poput senke Mordora nadvila i počela da guta sve druge boje u našoj državi.

Šteta je napravljena, ali je poneka biografija i zasjala. Jelena Kleut je nastavila niz hrabrih Novosađanki što su obeležile događanja nakon pada nadstrešnice. Možemo se ne slagati sa njenim uverenjima, ali ako ih se čvrsto drži i po cenu ugrožavanja osnovne egzistencije, zar to nije već samo po sebi dovoljno za poštovanje!?

Zar je to toliko čest slučaj da nam beži iz vidokruga posle dva novinska naslova!? Ne mislim, naravno, na poštovanje od strane policije koja ju je izgurivala kroz vrata kuće u kojoj je studirala i radila jer policija kao poluga sile samo pred silom i spušta glavu. Šta jednom prosečnom žandarmu znači preko sedamdeset godina postojanja visokoškolske ustanove ili hiljade i hiljade knjiga koje su ga okruživale kada je naređenje stiglo od gore, iz jedinog smera u koji ne sme ni pogled da uputi. Uostalom, rečeno im je da će izbacivati ustaše, a zar srpski rodoljub sme da propusti šansu da se obračuna sa tim prošlovekovnim krvnicima!?

Gledao sam nedavno ponovo kompletan serijal Poaroa sa nenadmašnim Dejvidom Sušeom. Ima nešto duboko poetično pa i katarzično u toj sanjarskoj zamisli da "male sive ćelije" rešavaju i najzamršenije zločine i rade za dobrobit čovečanstva, tako da bez problema opraštam svaku naivnost i nedoslednost koju sam uočio. Agata Kristi je svog junaka stavljala nasuprot najšarolikijeg spektra ubica, pljačkaša, raznoraznih prevaranata i muljatora, ali mu je je za kraj ostavila najvećeg od svih zločinaca, nekoga ko nikada nije direktno okrvavio ruke, ali je veštim manipulacijama uspevao da od drugih stvori ubice. Iako je Zavesa objavljena tek 1975, Agata ju je napisala tokom Drugog svetskog rata i sasvim je jasno koga je imala na umu kada je stvarala lik Stivena Nortona, osobe koja će Poaroa naterati na najekstremnije mere nakon kojih će nas i sam napustiti. Međutim, smeštajući radnju u pansion Stajls i okružujući Poaroa običnim ljudima koji ne sanjare o svastikama, Agata uspeva da odgovornost za podsticanje na zločin izdigne na nivo univerzalnog pitanja koje možemo svi postaviti. Sebi samima.

Nije mi problem da zamislim brojne neuke i priproste ljude koji će poverovati da su jedva punoletni "knjiški moljci" što iz generacije u generaciju upisuju Filozofski fakultet zapravo ustaše u službi fašističke NDH tvorevine, ali i dalje ne mogu da se naviknem da postoje oni koji svesno i bez ikakve brige o posledicama propagiraju takvu laž. Te devojke i momci pa i profesori poput Jelene Kleut, ne samo da zbog ideala žrtvuju svoj profesionalni napredak, već i svoju ličnu bezbednost što ih stavlja na dijametralno suprotnu stranu od fašističkih sadista i kukavica kakve su bile ustaše. Neobično je, ali teško je dokazivati i nešto tako nesporno kada se uvek nađe neki Stiven Norton, dovoljno moćan i dovoljno poželjan da ljude usmerava na drugu stranu razuma.

Filozofski fakultet u Novom Sadu je i moja kuća. Tu sam studirao i diplomirao, ponešto naučio, ponešto i propustio da naučim, ali svejedno ću uvek smatrati da je deo moga života čak i decenijama nakon što sam poslednji put kročio unutar te građevine. Zbog toga sam krajnje subjektivno smatrao da baš taj fakultet mora biti predvodnik novih ideja, kritičkog razmišljanja i pokretač promena kada društvo klizi stranputicom. Imali smo i mi našu pobunu 1996. protiv "krvavog balkanskog diktatora i kasapina" kako su Slobodana Miloševića nazivali na Zapadu, ali je i on takav (u meri u kojoj je stvarno bio takav) gledao da policiju drži dalje od Univerziteta. I on se trudio da ne narušava autonomiju koja je uspostavljena i pre njegovog rođenja i da bezrazložno ne prebija mladost ove zemlje. Možda je to činio jer je imao nekakav osećaj da i u najsuludijim zamislima mora obezbediti da država ima budućnost, a možda je samo bio okružen ljudima koji su, uprkos pogrešnoj strani istorije koju su odabrali i sami nekad uspešno studirali na stvarnim, a ne za uručivanje diploma stvorenim fakultetima. Porazno je da sadašnjost gubi i u poređenju sa jednim tako mračnim razdobljem naše istorije.

Ušli smo đonom i u 2026. godinu. Nekako mi se čini da je to postao deo našeg identiteta. Kao kad u sportu, nedovoljno koncentrisani na startu, dopustimo protivniku da povede pa onda ceo meč jurimo rezultat tako se i naše godine pretvaraju u ispravljanje besmislenih grešaka i pokušaje da se konačno nađemo na početnoj poziciji.

A opet, nada je tako istrajna da nas ne napušta do samog kraja. Možda i budemo bolji ove godine, ko zna!?

Nebojša Regodić