JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Gari ide u Beograd

Gari zna ko je ko i šta je šta. Ne možeš farbati Garija jer Gariju radi svih pet čula, a ume da mu se probudi i ono šesto, iako pojma nema gde se nalazi.

Zato, ako Gari vidi da je žandarm udario kolegu u civilu, to ne može biti nikako drugačije. Zato, ako čuje da neko uz srpsku himnu stavi pridev "j...nu", Gari zna da taj neko nije tamo zbog himne, već zbog dnevnice. Zato mu čulo ukusa jasno ukazuje kad je sendvič bajat i kiseo, a kad mu Sremac od srca nareže domaći pršut. Zato Gari na dodir prepoznaje dva oraha iz ruke uplakanog dede od dva nečeg drugog što mu prodaju za bubrege. Zato Gari može da razdvoji miris proleća od smrada fekalija. Zbog tog šestog čula koje ne ume da locira, Gari može da oseti promene. 

Gari ne podnosi lažove i folirante. Gari se ljuti kad mu neko decu naziva ustašama i stranim plaćenicima, a onda baci zastavu Srbije na pod ili istom obriše prostor za svoju stražnjicu, dok je deca ogrnu, probijajući se kroz vetar i kišu na putu kroz surove, ali prelepe krajolike svoje domovine. Gari se ljuti kad lažu kako njegova deca nekoga napadaju iako Garijevu decu gaze kolima, udaraju bejzbol palicama i pendrecima. Gari zna da si folirant ako nazoveš svoju emisiju "Nije srpski ćutati", pa onda ćutiš na istinu, dok se neko igra životima svih nas.

Gari voli svoje učiteljice i učitelje, nastavnice i nastavnike, profesorke i profesore do kraja života jer su mu uz roditelje pomagali da postane čovek. I naučili su ga da računa i da čita i piše. Oba pisma. Zato Gari jako dobro zna razliku između "đ" i "ć" i bez problema vidi ko je đak i student, a ko je ćaci. Zato Gari ume da izračuna broj ljudi po kvadratnom metru i broj crvenih novčanica po autobusu. Naučili su dragi prosvetari Garija i strane jezike i još mnogo toga, ali ne želi da se razmeće. Jer Gari je skroman i nenametljiv. 

Gari iznad svega i svih voli svoju decu. I suza mu krene kad vidi da su opet krenuli peške u novih sto kilometara. Pa i kad mu deca ostaju kod kuće, on zna da su neka druga deca preuzela žuljeve njegove dece pa ih zbog toga voli kao svoju, pa i kad još nema svoju, opet zna da su svakojaka uganuća, iščašnuća i žive rane ova deca u maršu otela od njegove nerođene. Pa i kad nikad neće imati svoju, Gari voli ovu decu jer Gari, jednostavno, voli decu i ne voli one koji ih tuku i vređaju! 

Mada zna šta je strah, Gari se uhvati u koštac s njim i jedino što ga stvarno plaši jer ne zna šta bi mogao da učini da spreči je da Dunav presuši i da se Fruška gora izmrvi. Sve ostalo je na čoveku i za čoveka. A vucibatina se Gari ne boji. Nije ustuknuo ni ‘41 protiv moćnih fašističkih armija, a da pobegne od šake rashodovanih plaćenika i krimosa… Pa nije Gari slina! 

Gari je napravio Exit jer voli da mu dođu u goste. Voli sve ljude dobre volje i bele i crne i žute i crvene, i što se krste i klanjaju i one što veruju samo u ljubav i poštenje, i strane i domaće… Voli svoje komšije, ali da se ne lažemo, najdraži su mu njegovi laloši, čarapani, meraklije, paprikari, čivijaši… I ortaci. 

Ortaci su malo... onako slobodniji, drčniji pa i oni najfiniji Gariji veselo odobre poneki njihov nestašluk, znajući da se ne može uvek i za sve biti uštogljen. Sa ortacima je nekad rival, ponekad se i popreko pogledaju, ali Ortak priskoči Gariju uvek kad je teško, Ortak pruži ruku da izvuče ispod nadstrešnice, Ortak ne staje dok Gari isteruje pravdu, Ortak voli Novi Sad skoro kao i prosečan Gari. 

Gari se ponekad raspada i ne zna šta će sa samim sobom. I tamo bi i ovamo i ne bi se iz kuće mrdnuo. Ali, za ovaj vikend Ortak je pozvao Garija u goste. Sada je Ortaku potrebna pomoć i podrška i zato Gari jako dobro zna gde će biti u subotu. 

15.3, Gari ide u Beograd! 

Nebojša Regodić