JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Impozantni miting (nestao) u smogu i magli

Čekali smo dugo, mnogi će reći i predugo, ali kao što nas na ulazu u kilometarski mračan tunel dočeka slika dva drugara predsednika (jedan, istina, to više nije), a na izlazu svetlost, sjajna i zaslepljujuća, tako je i u ovom slučaju valjalo biti strpljiv i najzad i u našem obogaljenom gradiću uživati u svim čarima najgrandioznijeg od svih grandioznih mitinga Pokreta za… nešto, nešto i nešto… A skup je bio… pa malo je reći – veličanstven!

Kao i svi događaji što ispisuju istoriju jednog naroda, tako je i ovaj svenarodni, svesrpski i svevaskoliki sabor imao svoju dirljivu uvertiru. Iz guste decembarske magle konačno su iskoračili pešaci sa Kosova, danima zarobljeni u pukotinama prostor-vremenskog kontinuuma i mada nije bilo Novosađana dovoljno informisanih da ih dočekaju, a autobusi iz unutrašnjosti su još, usled pomenute magle, kružili oko Kaćke petlje, scena u kojoj nekolicina najhrabrijih među nama nakon mesec i kusur dana šetnje od Beograda do Novog Sada izranja iz magle pravo pred Miletićev spomenik izazvala je istinske suze radosnice kod svih koji to nisu imali prilike da vide.

Mada je bilo različitih tumačenja o njihovoj sudbini nakon svečanog dočeka u Beogradu, od toga da su ih blokaderi usmeravali ka autobusima za Kosovsku Mitrovicu do toga da su našli trajno zaposlenje u Pionirskom parku, ipak je preovladalo mišljenje o crvotočini nastaloj usled vremenskog sažimanja što je doktor Nestorović potkrepio i neoborivim dokazima iz filmova "Filadelfijski eksperiment“ i "Povratak u budućnost“ 1, 2 i 3, kao i sličnom sudbinom nekadašnjeg ministra Vesića.

Program na Trgu slobode je počeo, kako i dolikuje Novom Sadu, rokerski. Đorđe David je imao zadatak da privuče što veći broj onih urbanijih Novosađana svojom širokom lepezom najvećih hitova… hita… pesama koje su prateći muzičari naučili da odsviraju, ali je ovom zamalo pevaču Alice In Chains, uspelo da otera i onih nekoliko preostalih promrzlih golubova rešenih da je zdravoptičiji razum važniji od nekoliko preostalih kokica i mrvica hleba.

No, situacija se vidno poboljšala nakon dolaska prvih autobusa i izlaska na scenu najvećeg rokera među narodnjacima i obrnuto, Ace Lukasa. Njegov nastup je zapravo bio pod znakom pitanja jer se govorkalo da je zbog izvesne fotografije zatražio da u publici ne bude nikog od preko Drine ili poreklom iz tih krajeva te da će prekinuti koncert ako mu se bude zviždalo, ali je dobio čvrsta uveravanja da će bar sto ljudi pevati s njim i da će na ugovoru biti ili njegov potpis ili… A ne, to je iz nekog drugog filma.

Okupilo se već blizu pola miliona ljudi kada se pojavio i gost iznenađenja. Gošća, preciznije. Nakon nezaboravne turneje od Loznice do Linca, Diva je zaposela i binu ispred naše Gradske kuće. Već na prve škriputave reči uvodne pesme, dok si rek’o „benga, benga, ’bemga“, gradski trg je zjapio sablasno prazan. Kako je prisutnih 800.000 ljudi uspelo da za tako kratko vreme utekne sa poprišta događaja i dan danas ostaje misterija. Zna se da su redarske službe, dovedene iz najmračnijih ponora Ćacilenda, zaposele izlaze ka svim okolnim ulicama te da su vraćali svakog ko je zamislio da zaradi crvene i sendvič, a da pri tom šopinguje po Novom Sadu te da su čak obarali i one jadne golubove što pobegoše od Đorđa Stone Temple Pilots Davida… (Da, da… bolje da su kljucali mrvice kao i ostali). Nezvanično smo saznali da su blokaderi sprovodili ljude kroz pasaže u Zmaj Jovinoj i Dunavskoj na bezbednu udaljenost.

Ipak, preko milion pristiglih se vratilo u ograđeni prostor čim je najavljen najomiljeniji Novosađanin još od Tita na ovamo – Baja Mali Knindža. Dobro de, bio je između i Garavi sokak, no njih uvek preskočim pa ću tako i sada učiniti. Baja je završio kulturno-umetnički deo programa pesmom Vojvodina naša mila, plodna polja, srpska bila, jeste, biće, dvoglavi or’o etc.

A onda su usledili govornici.

Prvi se obratio onaj poetični Crnogorac kojem uvek zaboravim prezime (znam da je baš onako crnogorski… Petrović, Knežević…) Rekao je da uvek voli da dođe u Srbiju jer tu može da kaže sve što mu je na srcu i pameti, koliko god blesavo zvučalo, dok u Crnoj Gori ipak mora da vodi računa o interesima građana i države.

Posle njega je Mile ponovio da nam ne može niko ništa, te da jači smo od sudbine i još ponešto što ćemo otkriti kada se naši fonolozi vrate sa godišnjeg odmora. Uz nadmoćni osmeh nekoga ko zna ko je car među pevačima u politici, nakon Mileta zapevao nam je i Ivica sa krajnje neobičnim repertoarom koji su činile "Nijedna nije bolja, naša milicija“ i "Nemoj po glavi, druže plavi“! Kako smo došli od Miljacke do Parafa i Azre nije jasno nikome, ali sem nekoliko nedefinisanih osmeha, moglo bi se reći da je nastup prošao jedva zapažen. Planirano je bilo i obraćanje uzvišenog gosta iz Mađarske, međutim stigla je vest da su autobusi iz Vranja zalutali u magli pa kako nije bilo nikog ko zna ovaj strani jezik, dragi gost je samo pozdravio prisutne sa "Jo napot kivanok“ pa kratko mahnuo šalom 64 županije. "Eno i Vojvodina, bravo Viktore“, pomislio je Baja.

A onda su sunčevi zraci konačno prodrli kroz maglom obavijeni Novi Sad i bezmalo dva miliona prisutnih je jasno videlo sliku i priliku najvišeg od svih svetskih vlastonedavača. S obzirom da Vučić nije makar ko, njegov govor prenosim onako kako sam čuo, od A do Š, ili Ž. Kako vam je volja…

"Nadstrešnica – nismo krivi, dalje… puj puj studenti… puj puj blokaderi… puj puj opozicija, ali njima ću i da namignem jer ima tu dosta naših… puj puj Zapad… ne Tramp, iako me zeznuo onda na Floridi pa sam morao da se razbolim… puj puj Rusi… braća… ma, puj puj… Kina dobra… čelik, leteći automobili, svinjske nogice, krediti… mi dobri… u stvari ja… ja dobar… mi onako… ja baš super… ja putevi i pruge… ja bolnice… ja Beograd na vodi, ja Obrenovac u vodi… ne ja… priroda… puj puj priroda… Puj puj studenti i profesori… puj puj blokaderi… a to sam već rekao… nema veze, neće da se baci… ja EXPO, ja stadion, ja stadioni… puj Kurti, puj blokaderi, puj ustaše… Kosovo je srce Srbije… puj puj JTOK… ja žrtva… ja najbolji… ja najmudriji… ja penzije… ja plate… ja NIS… ne NIS, drugi krivi… ja Niš… prošetao… puj puj studenti… puj puj izbori… ja rasturam… puj puj EU… da ste čuli šta sam im sve rekao… da su čuli šta sam im sve rekao… puj puj Zapad… Makron dobar… Fico dobar… Orban ljudina… E Angela, Angela… šmrc, šmrc… mi suverenost… mi bi, al’ ne daju… ne daju ni oni drugi… niko nam ništa ne dozvoljava, ali mi suvereni… moramo kako kažu slonovi jer mi smo trava… puj puj blokaderi… puj puj studenti… Živela Srbija! Umalo da zaboravim… uskoro knjiga kako sam pobedio obojenu revoluciju… imam zaključak, još uvod i razrada… E sad može… Živela Srbija!“

Ovim nadahnutim govorom i dugotrajnim skandiranjem "Aco, Srbine!“ iz dva i po miliona grla je i završen impozantni miting pod nazivom "Zar je važno ko je kriv?“ SNS Pokreta za…

Možda bi trebalo dodati da je hrane bilo k’o na Najlonu, da se priča da je čvarke u oraniji lično mešao prvi među naprednjacima, da je pljeske pekla Maja na, kako je rekla, najbezbednijem roštilju u Evropi, da su palačinke bile i sa nutelom, a ne samo sa šećerom… da je zabeležen tek poneki incident, nekoliko manjih tuča i kraći požar na roštilju gde je Maja pekla pljeske.

Jedino ostaje žal što je ceo događaj zaklonjen gustom novosadskom maglom, što nijedna TV ekipa nije mogla ništa da usnimi, što je sve završilo tek kao decembarska novogodišnja bajka nas prisutnih, utemeljena na rečima, krhkim i nepouzdanim.

Stvarno je šteta što je sve ostalo u magli… Ili nije? Živela Srbija!

Nebojša Regodić