JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Kako je Gazda pobedio tačkasti softver

MESTO: Kancelarija komandira odeljenja u MUP-u za analizu, statistiku, "istraživanje ruda i gubljenje vremena", Novi Sad (može biti, a i ne mora)

VREME: 1.11.2025, večernji sati

LICA: Komandir odeljenja (naočit čovek, upadljivo suv i debeo, ćuti u bioskopu u koji nikad ne ide), Dragan (analitičar, dežmekast sa izraženim povelikim zubima), Mikula (pomoćni analitičar, pio jednom vino sa predsednikom, bez predsednika samo rakiju)

U prostoriji sedi komandir, vidno nervozan. Ulaze Dragan i Mikula, deluju iscrpljeno.

KOMANDIR: Gde ste više, vas dvojica!? Što smo uzimali tačkasti softver kad vam treba ceo dan da ih prebrojite!? I šta ti je s glavom, Dragane? Nekako ti se uvećala kao da nije tvoja?

DRAGAN: Ma, sav sam podbuo od brojanja ovih tačkica, šefe. Dođem do 70.000 pa me prekinu, pa ajd ispočetka... Sreća da je Mikula brojao na terenu.

KOMANDIR: Zar ne može taj softver sam da prebroji tačkice!? Nemoguće je da nema tu alatku!

DRAGAN: Zaspao sam na obuci, šefe. Znam početak, znam kako se istačkaju prisutni, ali na drugom času mi došla kobila pred oči, a ti znaš da momentalno zaspim kad krenem kobile da brojim.

KOMANDIR:  A ti, Mikula? Nemoj mi reći da si ih brojao uživo!?

MIKULA: Jesam, šefe! U glavu! Six, seven...

KOMANDIR: Šta trućaš? Jesi li opet pijan?

MIKULA: Nisam, šefe, majke mi! Ma, to moj sin tako... Kad god ga nešto pitam, odgovori mi six, seven... To im je sad popularno.

DRAGAN: Ja svoje odmah preko usta ako krenu nešto na engleskom. Ako im dopustiš dok su mali, posle bude kasno. I ne primetiš sve dok ih ne vidiš na protestu, a onda moraš da gledaš kako ih drugi biju.

MIKULA: Znam, znam, ali ne mogu više. Ovaj moj je nekako... Žao mi ga. Ne znam na koga je, mora da je na Milku povukao. Ima sve petice u školi, ne ume ni da se tuče. Koliko puta me pozovu iz škole, ja se ponadam da je nekom glavu polupao, a ono nastavnici zovu da ga ubedim da ide na takmičenje iz njihovog predmeta. Bojim se... Već pominje da hoće da studira. Gubim konce. Čini mi se da je i moju Milku zaludeo. Juče je gledam, ispekla tri tepsije gibanice. "Šta će nam tolika pita, Milka?", pitam je. Kaže: "Poješće se, možeš poneti i kolegama na poslu". Danas da uzmem da spakujem – ni parče! "Gde je pita, Milka?". "Nije uspela", kaže "bacila sam je". Laže zlotvor, dala komšijama da nose za ove što su peške dolazili.

KOMANDIR: E crni Mikula, moraš to rešavati. Ako ti sin završi na protestima, em će kolege ubiti boga u njemu, em ćeš posao izgubiti. Džaba ti i članska karta... Nego, koliko si ih izbrojao?

MIKULA: 126.453!

KOMANDIR: Jesi ti normalan, budalo našikana!? Otkud toliko i kako si uopšte mogao da prebrojiš sto dvadeset hiljada ljudi?

MIKULA: Znate i sami, šefe, da me zovu Kišni čovek. Uzverem se negde na visoko i šta mogu da vidim, odmah i prebrojim. Penjao sam se i u Jaše Tomića i na Bulevaru oslobođenja i u Jevrejskoj...

KOMANDIR: Šta ćeš u Jevrejskoj? To se ne računa, što nisu bliže prišli!? Otkud znaš da su tu bili zbog skupa? Možda su krenuli na pijacu, videli da ljudi stoje pa stali i oni. To ti je psihologija mase...Ne, ne, Jevrejska su slučajni prolaznici... Dragane, jesi li ti istačkao Jevrejsku?

DRAGAN: Ni slučajno, šefe! Ja sam tačkao samo Bulevar oslobođenja. Rekli su da će ga napuniti, a ove ostale ulice nisu ni prijavljivali na ionako neprijavljenom skupu.

KOMANDIR: Pametno, ispravno!

DRAGAN: Služim...

KOMANDIR: Kome služiš?

(Svi se smeju)

KOMANDIR: Dobro... Znači, računamo samo Bulevar oslobođenja. Da čujem cifru!

MIKULA: Onda 78.298!

KOMANDIR: Uh, majku mu... I dalje je previše. Gazda je poslao brojku koju ne smemo da pređemo.

DRAGAN: Pa šta se onda zamaramo!? Samo kažemo da smo istačkali toliko koliko je on rekao i baš nas briga. K'o da će neko proveravati!?

KOMANDIR: Pa, ne može tako, Dragane! Ti bi samo nekim prečicama! Ne može! Mora pošteno! Nismo mi neki indijanci! Mi smo moderna, dobro obučena i efikasna policija koja koristi najsavremeniju sofisticiranu tehnologiju. I iznad svega smo moralna i časna služba! Nema laži, nema prevare! Samo pošteno! Dakle, da vidimo... Mogu li te tačkice da se brišu?

DRAGAN: Ne znam to, šefe. Učio sam samo da dodajem.

KOMANDIR: Što bi dodavao, pobogu!?

DRAGAN: Pa, obuka nam je počela pred skupove ovih naših... Mislim, blokadera koji se... odnosno, ne blokadera, već građana koji se protive blokadama na uredno prijavljenim protestima.

KOMANDIR: Aaaa... Ja sam mislio da si išao na obuku pred 15. mart...

DRAGAN: Ne, šefe. Tada smo primenili metodologiju brojanja automobila na naplatnoj rampi!

(Svi se smejulje)

KOMANDIR: Bolje da smo brojali vozove!

(cerekaju se)

MIKULA: Kad to pomenuste, jel istražio neko te dojave o bombama?

(Dragan se valja po podu od smeha, a komandir se drži za stomak i pokušava nešto da izgovori)

KOMANDIR: Je...su...Krrriv je B... Boško Buha!

(nakon nekoliko minuta, smiruju se i odgovorno vraćaju započetom poslu)

DRAGAN: Ne znam da brišem tačkice, ali znam da odsecam delove koji se prebrojavaju!

KOMANDIR: Pa što ćutiš, ludi ludače!? Ajmo u tvoju kancelariju da vidimo šta se tu može!

(prelaze kod Dragana i gledaju u istačkani ekran na stolu)

MIKULA: Auu, šta gi je tačkica! Treba da si uporan k'o konj da ovo prebrojiš!

KOMANDIR: Uporan je Dragan, ne beri ti brigu. Stvarno ih mnogo... Jel bila i neka utakmica?

MIKULA: Nije, nego lep dan, šefe. Došli bi i Milka i sin da ih nisam vezao i zaključao.

DRAGAN: Sreća pa smo maksimalno usporili saobraćaj! Ostalo ih na auto-putu k'o pleve! Nego, šta da odsecam, šefe?

(komandir gleda, krivi glavu na sve strane...)

KOMANDIR: Što si tačkao ove kod bine? To su učesnici, oni se ne broje. Kad govore koliko publike ima na nekoj utakmici, ne računaju valjda fudbalere i sudije. Briši to sve 10 metara od bine. Cenim da ima bar 3.000. Tu su se baš načičkali.

MIKULA: Kad rekoste "bina"... zamalo nisam zaplakao kad je hor pevao onu pesmu. Gledam oko mene plaču nekako ćutke, samo suze teku... Da se naježiš kad tol'ki ljudi ćute i samo se čuje hor k'o anđeli neki...

KOMANDIR: Ne budali, Mikula! To su sve trikovi što su ih naučili u stranim obaveštajnim centrima! Bolje pomozi i gledaj šta još može da se odseče! Trotoari! Seci trotoare!

DRAGAN: Što njih, šefe? Opet slučajni prolaznici?

KOMANDIR: I to, ali ne samo to. Trotoari su ispred zgrada, jel tako? A u zgradama žive ljudi. E vidiš, to na trotoarima su ljudi koji stoje u redu da uđu u svoje stanove. Sa sve gostima koji su im stigli jer subota je, vikend! Došli gosti iz daleka! Koliko ostaje?

DRAGAN: 47.216!

KOMANDIR: Ajmo još malo... Blizu smo.

MIKULA: Pa bilo je i naših, šefe. Po zadatku! Nije red da ih blokaderi svojataju.

KOMANDIR: Tako je, Mikula! Odbij još 1.500! Poveli su naši i porodice!

DRAGAN: Da sečem i ove sa pešačkih prelaza? Samo su hteli da pređu ulicu...

KOMANDIR: Bravo, Dragane! Ode još 3.000!

MIKULA: Bilo je i beba! Ne može beba znati zašto je tu gde je.

KOMANDIR: Istina živa! Briši bebe! Seci!

DRAGAN: Rodbina i prijatelji stradalih! Možda su njihovi, možda naši, ne može se znati!

KOMANDIR: Seci, briši, seci... Koliko?

DRAGAN: 38.250!

(komandir briše znoj sa čela, ali ozaren kao i svaki put kad policija timskim radom savlada nepremostive prepreke na korist društva i države)

KOMANDIR: To srećo! E sad, pošto nije bilo incidenata, dajemo im 750 na dobro vladanje! Jel mu to dođe 39.000?

DRAGAN i MIKULA u glas: Jeste, šefe! Tačno toliko!

(komandir vadi presavijen papir iz džepa i pokazuje šta piše na njemu)

DRAGAN: To Gazda napisao?

(komandir klima glavom)

DRAGAN i MIKULA u glas: Auuu!

DRAGAN: Pogodio u treću decimalu!

MIKULA: U glavu! Nikad nismo imali boljeg Gazdu! Genije!

KOMANDIR: Bez brojanja, bez softvera... Bez gledanja! Čist osećaj! Teslu nisam upoznao, ali Gazda bi mu i oko struje pokazao da su se sreli.

DRAGAN: I onom izdajniku teniseru bi pokazao šta su forhend i bekhend. Poželeo bi ovaj da je Siner preko puta, a ne Gazda!

MIKULA: U sve se razume i sve zna najbolje! E da mu se majka obliznula...

KOMANDIR: A blokaderi - neverica!

DRAGAN: Pukli su k'o zvečka! Ha, ha, ha!

SVI U GLAS: Gazda Srbine! Gazda Srbine! Gazda Srbine.
 

Nebojša Regodić