JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Zbor građana – komšijska, oslobađajuća nada

Prisustvovao sam prvom, samim tim i istorijskom, zboru građana MZ "Salajka". U nedelju od 16h do provale oblaka, na uglu Koste Šokice i Karađorđeve, okupile su se moje komšije, sa manje-više istim ili sličnim idejama šta žele, no i dalje nejasnim obrisima kako da do toga dođu.

Možda nije sve bilo kako smo zamišljali, možda nas je ponešto ljutnulo, nešto obeshrabrilo, ali kada smo se okupani vratili u svoje domove i „podvukli crtu“, jasno je da smo učestvovali u nečemu novom, obećavajućem, oslobađajućem, u nečemu što nadasve budi nadu da možemo kraj u kojem živimo da učinimo prijatnijim mestom za sve.

Često smo previše kritični prema samima sebi. Dovoljan je letimičan pogled "preko ograde" da brzopleto zaključimo kako je tamo bolje, lepše i uređenije nego kod nas. Zato što nešto nije savršeno, unosi nam sumnju da je uopšte opravdano i svrsishodno. A istina je da smo na posletku samo ljudi, da grešimo, da se spotaknemo, da ne uradimo uvek najbolje, ali da je sve to u redu dok god pokušavamo da se popravimo.

Moglo bi se reći da nas je moglo biti još više, iako sam predviđao znatno manje, moglo bi se reći da organizacija nije bila vrhunska te da oni pozadi nisu čuli one što su bili napred, da se možda suviše lutalo sa temama... Međutim, sve su to "porođajne muke" kroz koje se, jednostavno, mora proći i na čijem otklanjanju nas uloženi trud može učiniti samo jačima i efikasnijima.

Glavna zamerka bi ipak bila, i važi za većinu prisutnih, a kod nas malo starijih je značajno izraženija, da je vidno osetan taj recidiv prošlih vremena koji vapi za nekima, uvek drugima koji će preuzeti našu odgovornost i ostaviti nas da mirno raspalimo roštilj za Prvi maj. Podizali smo one zelene listiće saglasnosti kao da se utrkujemo sa nepostojećim plemenom koje uporno podiže isključivo crvene listiće protivljenja, bez nekog stvarnog promišljanja da li predlog odražava suštinu našeg skupa te se dogodilo da smo za pomoćnika moderatora izabrali čoveka koji se nije ni pojavio na zboru. Ne bih rekao da je to u duhu ideje koju su nam predložili studenti, ali nam je tako bilo najlakše... Valjda.

Nismo još načisto da li bismo da se bavimo isključivo "velikim" temama ili smo tu da krenemo od „malih... minornih“, mada nam je svima, makar podsvesno, jasno da „malih“ tema i nema. Da li nam radnici gradske "Čistoće", prazneći kante za smeće, ostave ulice još prljavijim nego pre njihovog dolaska, da li je voda koju pijemo kvalitetna i bezbedna, da li su u ulici Koste Šokice neophodni "ležeći policajci" iako je ulica u zoni 30, da li zelene površine mogu bez reakcije nadležnih da se pretvore u improvizovani parking... su možda minorna pitanja za većinu, ali nekom stvaraju ogromne probleme i razloge za brigu.

Ne bih da vas teram da zamišljate situaciju u kojoj vozač kojem se žuri, a retki su oni koji bi se drugačije kvalifikovali, pritisne gas na svom automobilu, jureći kraj malog igrališta gde se igraju naši najmlađi i jedan sekund neopreznosti roditelja... Ne morate dalje... Da li bi to postala „velika“ tema za Salajku, a i šire? A roditelji... Koliko bi više išta smatrali "velikom" temom? Uostalom, naspram finansijske stabilnosti, položaja Srba na Kosovu i Metohiji, izgradnje državne infrastrukture, približavanja EU, sankcija Rusiji, stalnih "neprijatelja" i imaginarnih izdajnika, ovog i onog... naspram svega toga, možda je nekom rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu delovala kao „mala“ tema... pa evo nas tu u blokadama i zborovima, ali bez šesnaest naših sunarodnika.

O potrebi organizovanja u zborove mesnih zajednica možda najpreciznije govori reakcija vlasti i njima naklonjenih medija. Odmah su se setili i Zbora Dimitrija Ljotića i Zbora narodne garde i svega čime bi mogli nauditi ovom izrazu neposredne demokratije, a čini se da su to učinili pukom pretragom reči "zbor" u Guglu pa šta iskoči...

U zborove su građane pozvali studenti jer su za četiri meseca blokada i neispunjenih zahteva nepogrešivo uočili sve slabosti posredne demokratije, jer su pod stalnim udarom nemilosrdnog režima shvatili da što pre moraju da rašire front, jer im je jasno da smo mi svi pod udarom, a baza na kojoj počiva sistem korupcije nesmetano i bez ikakvog pritiska radi ono što najbolje zna i što nas je u dobroj meri i dovelo dovde – spava i potpiše kad im i šta im zatraže "odgore".

U nedelju sam se prvi put stvarno video sa svojim komšijama. Sva ona lica iz supermarketa, mimoilaženja na ulici, sačekivanja dece iz škole... sada su dobila još jednu nijansu, dublju i ljudskiju. Video sam u njima probleme koji zaokupljaju i mene, strepnju s kojom se i sam rvem, ali i nadu koja i mene podiže na noge i rešenost da ovoga puta nadmašimo sebe.

I kad će više taj drugi zbor!?

Nebojša Regodić