JEDNA PRIČA: Kako žive vozači iz Srbije u Nemačkoj

JEDNA PRIČA: Kako žive vozači iz Srbije u Nemačkoj

Poslednjih godina, u Srbiji i u svetu, tržište rada vapi za vozačima. Iako je posao solidno plaćen, poslodavci su u problemu jer ih veoma teško nalaze. Pored kamiondžija, poznato nam je da su i vozači autobusa deficitarni u Novom Sadu jer su mnogi otišli "preko grane". Razlozi su jasni – više novca, bolji uslovi rada, zdravstveno osiguranje, najćešće od prvog dana... Ipak, nije lako otići, pogotovo ukoliko vam porodica ostaje u Srbiji, ali i to se nekako rešava, mnogo je lakše komunicirati nego nekad, a i godišnji mogu lepo da se rasporede.

Sima Bastaja je rođen 1971. godine u Žablju, tu je završio osnovnu školu, a nakon srednje elektrotehničke "Mihajlo Pupin" zaposlio se u novosadskom "Novkabelu". Od 2004. je u jednoj privatnoj firmi prodavao belu tehniku da bi 2016. počeo da se bavi transportom žitarica u zemlji, a u svojoj 48. godini – 2019. godine, odlučio se za veliki korak i odlazak u Nemačku.


Otišao je "trbuhom za kruhom", prepustio supruzi Oliveri porodično kormilo, a on se trudi da obezbedi sredstva za dostojanstven život svoje dvoje dece, u nadi da će izdržati bar pet godina i steći nemačku penziju.


Kako si otišao, da li si imao neke preporuke ili "na slepo"?

– Preporučio mi je najbolji drugar Ivan Majovski koji je ovde došao preko našeg sadašnjeg šefa. On nam je poslao Ugovor o radu s kojim smo otišli u ambasadu po vizu. Tada je procedura bila nešto jednostavnija nego danas. Sada je teže rešiti papirologiju jer je potrebno znanje nemačkog (nivo A1 ili B1), a ako si stariji od 45 godina, treba da imaš ogromna primanja da bi dobio vizu u Beogradu, tipa – moraš imati oko 3.800 evra platu. Ovo više odgovara mlađim ljudima koji su u tridesetim godinama života pa oni sada dolaze češće. 

Trenutno živiš i radiš u Nemačkoj, gde ste smešteni?

– Smeštaj je kolektivni, firmin – kuća u kojoj živimo nas četvorica. Imamo kuhinju, kupatilo i svako svoju sobu. Ovde smo nas trojica iz Žablja, a četvrti kolega je iz Bačkog Gradišta, dok su u kući pored Beograđani. Neke kolege su u svojim stanovima, neko nađe stan pa živi privatno, a mi smo u firminom smeštaju. Za smeštaj nam skidaju 300 evra od plate i u tu sumu je uračunato sve, nemamo dodatnih troškova.


– Moja firma je iz Sulingena i udaljena je oko 150 km od mesta gde sam ja – Bekuma (Beckum). Bekum se nalazi na 50 km od Dortmunda na putu A2. On je veličine tako kao Bečej.

Da li je vlasnik firme Nemac?

– Firmu drži Nemac, jedan deo je odvojen, mi smo kao "ćerka firma" – "Beton net", i u njoj su većinom naši ljudi, a šef Vladimir Blažević nam je iz Sremskih Karlovaca i preko njega smo došli. Vozimo cisterne sa cementom. Firma se u poslednje vreme dosta proširila.


Kakvi su ti utisci, sad posle skoro tri godine u Nemačkoj?

– U suštini – "kuća-pos'o". Kad staviš tu vozačku karticu, sve ti je plaćeno, i ako stojiš, čekaš... Što god više radiš, više zaradiš. Plaćen si na sat, a računa ti se svaki minut.

Koliko može da se zaradi?

– Bruto satnica je 13 evra. Mesečno može da se zaradi (neto) oko 2.300, 2.500, neki zarade i 3.000 evra ako spavaju u kamionu pet dana pa se onda vrate kući. Ja se svaki dan vratim kući. Od parkinga do stana imam oko pet minuta i tu sam, mogu da organizujem slobodno vreme kako hoću. Platu dobijamo dva puta mesečno, tačno u dan.


Kako podnosiš razdvojenost od porodice?

– Neki su doveli i porodicu – oni koji su rešili da žive ovde. Mi ostali, ako nemamo problema kod kuće, onda nije teško ništa. I kad imaš veliku decu. Ko ima malu decu, bude im teško kad ga nazove dete, osećajnije je, kad čuju glasić, baš se rastuže... I ženi je teško kad ostane s manjom decom nego s odraslom. Opet, kad vide koliko zarade, ipak je lakše jer u Srbiji to nisu mogli da priušte... Mogu i kredit da uzmu, imaju sigurnost, drugačije je.

Koliko često dolaziš u Srbiju?

– Na svaka tri meseca dođem na po dve nedelje, a kada dođem oko 15. decembra, ostanem do 1. februara. I to vreme nam je plaćeno, a ne naplaćuju mi stanarinu kad nisam tu (u januaru).

Da li ste prijavljeni? Imate li zdravstveno osiguranje?

– Svi smo prijavljeni od prvog dana, sve imam obezbeđeno.

U Srbiji si vozio oko tri godine? Kako je to izgledalo?

– Vozio sam žitarice, bili smo prijavljeni na minimalac, a u zavisnosti od gazde, moglo se zaraditi od 50 do 70 hiljada dinara (2019. godine). Čujem da se sad malo povećalo, ali je teško jer nema stalno posla. Vozači koji rade u međunarodnom transportu kažu da je bolje, ali nije to to kao ovde.

Kakva je situacija u Nemačkoj pre krize i sad? Ima li nestašica u prodavnicama?

– Ulja ima, ali je pet i po evra litra (suncokretovo) i možeš da kupiš samo jednu. Od uljane repice je jeftinije, ali je isto ograničena prodaja. Poskupele su testenine i brašno, kog takođe smeš da kupiš samo jedan kilogram, a ostalo sve ima i većina namirnica su jefitnije nego u Srbiji.


Gorivo
je sad 2,15 evra, pre krize je bilo 1,6 a cene su u međuvremenu varirale i stigle čak i do 2,5 evra, stalno se dižu i spuštaju. Ovde se, inače, slobodno formiraju cene. Cene dizela i benzina su se čak i izjednačile pre nekoliko nedelja, pa je u jednom momentu (kad je počeo rat u Ukrajini) dizel bio i skuplji a sad je opet jeftiniji (košta oko dva evra po litri). Šećera ima dovoljno, čak bude i na akcijama,  karton jaja je 1,8 evra. Znači, nema nestašica, ali postoje ograničenja za ulje i brašno trenutno,dok npr. hleba možešda kupiš koliko hoćeš.


Da li se družite s Nemcima?

– Slabo – više smo okrenuti jedni drugima, ja ne znam ni jezik. Koliko znam u vezi posla, snađem se. Mi se držimo zajedno, pomažemo jedni druge.

Da li planiraš da naučiš jezik?

– Za sada ne planiram.

Koliko ti je trebalo da se uhodaš?

– Ja sam bio prvo u jednoj "kaubojskoj" firmi pet meseci i onda sam prešao ovde. Ovde mi je super i ne bih menjao firmu. Znači mi što sam među našim ljudima.

 


Kakav vam je društveni život?

– Imamo dvorište, doneli smo iz Srbije roštilj, tanjiraču, kotlić, šef nam je kupio stoni fudbal, a firma sto za stoni tenis. To nam je u dvorištu i, ako ne idemo nigde, možemo ceo dan tu da se zabavljamo. Sedimo na terasi – kao da smo kod kuće. Subotom i nedeljom kad ne radimo, uvek nešto kuvamo, odmaramo, uživamo.


Koliko sati radiš nedeljeno/mesečno?

Mesečno je prosek oko 260 sati. Po zakonu možemo da radimo tri dana po 15 i dva dana po 13 sati, zbog pauza.

Ima li nešto zaimljivo u Bekumu? Rekao si da je veličine Bečeja...

– Ima dva bazena, veštačko jezero sa zabavnim sadržajima (planina za penjanje i sl), mini golf, teren za košarku i fudbal. Tamo idemo da igramo kad otopli. Zbog korone nismo mogli da se upoznamo dobro sa svim što mesto nudi, ali i ovo nam je bilo dovoljno.


Da li postoje neke epidemiološke mere?

– U marketima se više ne traže maske i čini se da su sve mere ukinute.

Da li su tražili da budeš vakcinisan da bi ušao u Nemačku?

– Kod nas u firmi su tražili tako da smo svi vakcinisani.

Koliko zimi najduže možeš da ostaneš kod kuće?

– Ja sam 17. decembra došao kući, a 1. februara sam se vratio u Bekum, ali ako imaš viška sati možeš da ostaneš i ceo februar kod kuće. To je jako dobro... Retke su takve firme. Kad je najhladnije, nema posla, ti si u Srbiji, odmaraš s porodicom. Ovde je zimi vejavica, nema toliko posla pa možemo da uživamo sa porodicom.

Koliko ostale kolege imaju godina?

– Kod mene smo svi smo sličnih godina – prosek nam je oko 45, ali npr. u Novom Bekumu je ekipa iz Šapca koji su mlađi. Ima oženjenih, neoženjenih, sa malom decom...


Kad dolaziš kući?

– Kod kuće sam bio od 29. aprila do 6. maja i onda dolazim na dve nedelje u avgustu. Raspodelio sam – kad se vratim u februaru, ostanem u Nemačkoj do maja. Nakon dve nedelje u maju, idem kući u avgustu i onda u decembru na najduži odmor. Ostanu samo ovi što su došli s porodicom – oni su rešili da žive ovde, deca idu u nemačku školu, naučili su jezik. Na primer, kolegi iz Veternika je došla žena, naučila jezik, već je našla posao.

Da li voziš sam?

– Uglavnom sam, a nekad kamion preuzme kolega kad završim i nastavi dallje kao neka druga smena...Nekad stave nekog a nekad ne.

Do kada planiraš da radiš u Nemačkoj?

– Po nemačkom zakonu treba da radiš pet godina da bi dobio neku penziju. Svima nam je cilj da izdržimo bar pet godina. Ako bude bolje u Srbiji, vratiću se, videću koliko izdržim, ili ako bude bilo nekih problema (porodica i sl.), moram se vratiti... Snaći ću se jer i u Srbiji treba vozača. I ovde ih još uvek treba. Oni koji znaju nemački jezik mogu da biraju gde će da rade.

Oceni vest:
38
4

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Miroljub

    pre 34 dana i 19 sati

    Svaka čast na požrtvovanosti i samo napred!

    Oceni komentar:
    6
    19
  • Lala

    pre 33 dana i 13 sati

    A jel treba članska karta sekte da bi se radilo? Mislim, ovde i za mesto portira treba, pa čisto da znam.

    Oceni komentar:
    4
    5
  • Truck driver

    pre 27 dana i 11 sati

    U Nemackoj sam 4 godine i mogu da potvrdim da je covek sve tacno rekao (sem mozda za cenu ulja. 50 km dalje, kosta 4eura i nema ogranicenja a po redovnoj ceni od 1,79 se moze kupiti samo litar i nema ga uvek).
    Moj savet, ipak uci nemacki, moze se sa 10 radnih sati zaraditi 2700-3000 neto.
    Isplati se a cini mi se da si uporan cim si u tim godinama otisao od kuce.
    Svako dobro!

    Oceni komentar:
    0
    4