Jovana Jelovac Cavnić, glumica: Novi Sad je moj jedini izbor za život

Ona je Dušanka iz "Igre sudbine", Jelisaveta iz "Male supruge", Simče iz "Tata", Cici iz "Čađave mehane", ali i Maša iz "Maše i medveda", Maršal iz "Patrolnih šapa", Pokahontas, Mini Maus... Novosađanka je otkako je doša na našu Akademiju, a Novi Sad vidi kao najbolji grad za život.

Jovana Jelovac Cavnić rođena je 1985. godine u Pljevljima, ali je u Novom Sadu više od pola svog života. U našem gradu završila je Akademiju umetnosti, u multimedijalnoj klasi glume i režije Bore Draškovića. Majka je dva dečaka, Andrije i Vukašina. Već 12 godina je sinhronizator i glasovna glumica, a ima deceniju televizijskog iskustva, što u vođenju emisija, što u glumi. Iza nje je mnogo dečijih i večernjih predstava, kao i serijskih uloga.

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad pričamo o izazovima u svetu glume, reakcijama ljudi koji je prepoznaju, odnosima sa kolegama, razlici između Novog Sada i Beograda, a kroz sve to bolje upoznajemo pravog nosioca mnogih simpatičnih likova koji su i odraslima i deci prirasli za srca preko malih ekrana.

Već godinama pozajmljuješ glas omiljenim junacima iz crtanih filmova. Kakvo je to iskustvo?

– Dugo sam već Maša, Maršal iz "Patrolnih šapa", Barbi, Mini Maus, Sofija Prva... Sada imamo i popularne tinejdžerske varijante: "Paklene ulice", "Svet iz doba Jure"..., a radimo i rimejkove čuvenih Diznijevih crtaća, pa mi se pruža prilika da budem i neki lik uz koji sam i sama odrastala. Recimo, u "Tomu i Džeriju" sam Cica maca, u "Mister Binu" Irma... Presrećna sam što sam toliko dugo deo toga. Zanimljivo je i to što mi je glas vremenom mutirao, pa sada mogu da tumačim likove mama, baka, veštica, a dugo sam u ovom poslu imala samo uloge devojčica i dečaka. To me je odvelo i u klasične reklame, pa mi se otvorila još jedna strana mog posla. Ja rad pred mikrofonom nazivam "čistilištem", jer je to magični svet u koji pobegnemo. Sinhronizacija je za glumce vrlo izazovna, jer ti je jedini adut glas i njegove transformacije.

Maša je, ipak, lik koji je doživeo neverovatnu popularnost, koja traje već jako dugo. Interesantno je što ti mnogi ljudi traže da se njihovoj deci obratiš Mašinim glasom?

– Ja sam neko ko zaista voli da obraduje decu prijatelja, tako što im čestita rođendan kao Maša. To sam skoro radila i za jedan vrtić, za celu grupu dece i deca su poverovala da je to Maša, snimili su mi i poruku da me vole i da pozdravim Medu, Vuka, šumu... Na društvenim mrežama takođe često dobijam zahteve roditelja da njihovom detetu čestitam rođendan ili neki praznik. Često se odazovem i u humanitarne svrhe, ali i u zahtevima da jedu sve što je zdravo, npr. grašak, da raspreme sobu, da ne smeju da se svađaju sa drugarima i sl. Kad čujem njihov šok sa druge strane telefona, to je neverovatno. Naravno, često imaju i pitanja šta radi Meda, pa onda iskreiram čitave priče. Jedno dete mi je stalno pisalo pisma, pa sam onda zajedno sa njegovim roditeljima napravila dogovor da mu stigne rođendanski poklon od Maše.

Svi tvoji aktuelni poslovi vezani su za Beograd. Znači li to da Novi Sad pruža znatno manje mogućnosti glumcima?

– Naš posao je inače izuzetno surov, neizvestan, nestalan... Na ovako velik grad su tri pozorišta zaista premalo. U Beogradu ima more pozorišta i pozorišnih trupa, snima se istovremeno po deset serija... U Novom Sadu ne postoji studio za animaciju, a od kolega sam čula da su nekada crtani filmovi rađeni ovde u velikim količinama. Jako je lepo što postoje te neke alternativne scene, gde umetnici mogu da daju doprinos pozorišnoj sceni, kao što je scena u gimnaziji "Laza Kostić" ili u zgradi Naftagasa. U Novom Sadu ima puno talentovanih ljudi. Sjajne stvari sa mladima, recimo, rade moje koleginice Sonja Leštar i Maja Grgić. Ja u Beogradu radim za nezavisnu produkciju i sa njima radim pozorišne predstave, trenutno su to dve predstave, "Doktor Buzdovan" i "Otkačene", a što se tiče serija trenutno igram u "Igri sudnbine". Ja Novi Sad doživljam kao grad za odmor, i punjenje baterija, tu su mi kuća i porodica. Radila sam dve, tri predstave koje su se igrale non stop, po celoj Srbiji i regionu, ali nikada ih nismo igrali u Novom Sadu. Tako da dugo nisam imala priliku da nešto odigram Novosađanima, ali nadam se da će se to promeniti.

U serijama si dugo dobijala uloge simpatičnih, vrckavih, dobrodušnih konobarica. Sada se to znatno promenilo, poslednje uloge su u potpunoj suprotnosti?

– "Igra sudbine" je zapravo prva serija u kojoj imam potpuno drugačiju ulogu od svega što sam do sad igrala. Ta promena mi je baš prijala, vidim je kao priliku za izazov. Pre toga, "Mala supruga" je došla sa jednim dramskim likom: topla, plemenita, porodična žena, stub kuće... Nikad se nisam više isplakala nego dok sam je snimala (smeh). Onda sam u Igri sudbine dobila priliku da iznesem jedan negativan lik. Ta uloga mi možda i najviše prija, jer moram toliko da radim na tome da se mene neko plaši, jer nikako nisam takva privatno. Dobila sam da odglumim jednu preuspešnu advokaticu, koja ide i zavodi red, čak se i smeje cinično. Tu mi je pomoglo što sam ranije kroz sinhronizaciju odigrala mnogo zloća. Naravno, komediji uvek mogu da se vratim.

Pretpostavljam da te ljudi prepoznaju na ulici iz raznih serija. Kakvih sve reakcija bude?

– Kada je aktuelna neka serija, onda me obično ispituju šta će se desiti u narednim epizodama. Često se dešava i da se užive da sam ja zaista lik koji igram, pa me upozoravaju da se ne petljam sa nekim ili mi otkrivaju šta mi je ko uradio iza leđa. Čak sam doživela i da mi prolaznik sa prezirom dobaci: "Jesi se u'vatila ti s njime, a? E, kako radiš, tako će i da ti bude"!. Bude i da su se vezali za moje ranije uloge simpatičnih žena, pa mi sada govore da sam ja, u stvari, dobra i da veruju da nisam zaista zla.

Sa kim si od kolega imala posebno lepe saradnje?

– Mislim da nikad u karijeri nisam imala nijedan konflikt, ali verujem da to u velikoj meri zavisi od mene. Branko Janković i ja smo imali fantastičnu saradnju, bili smo direktni partneri u 200 epizoda i to je zaista bila urnebesna zabava. Onda, hrvatski glumac Filip Juričić, to je bila jedna čarobna saradnja. Zatim, tu je moj aktuelni partner iz serije, Ivan Tomić, kao i Voja Brajović i Lazar Ristovski... Izgleda da sa muškarcima imam sjajne saradnje (smeh). U seriji "Tate" su njih četvorica glavni likovi, baš sam se družila sa njima, išli smo i u kafanu zajedno, a i dan danas se čujemo.

A šta se dešava kad je u pitanju odnos sa rediteljima?

– Mi smo na Akademiji prosto vaspitani da znamo ko je ko, da poštujemo hijerarhiju i na glasu smo da smo izuzetno poslušni i vredni, što je veliki plus novosadske Akademije. I, onda nas reditelj ne može da ne voli. U pitanju je jedna velika disciplina.

Kakvu bi još ulogu volela da odigraš nekada u budućnosti?

– Volela bih da sad malo ostanem u vodama izazova, da još igram ove opasnice, a ono što mi je negde neostvarena želja je svakako epoha, i da tu budem deo nekog filmskog seta, gde pršte i ambijent i kostimi. Takođe, pošto sam ja Crnogorka, volela bih da igram i u nekom velikom crnogorskom projektu i da govorim tim dijalektom. Ivan Jegorović, nekadašnji direktor obrenovačkog pozorišta, izdao je po mojoj želji monodramu o Crnogorki i mi to pripremamo, tako da ću delimično ispuniti svoju želju. Radi se o Crnogorki sa brda koja kreće za Beograd da traži svoju sreću i o svim njenim dešavanjima. Sigurna sam da će to biti jedna lepa stand up komedija, reditelj će biti Sreten Jovanović. E, tad bi srpska premijera mogla da bude u Novom Sadu!

Kakva je Jovana privatno i šta joj prija?

– Veliki sam radoholik i često upadnem u haos, dan mi nikad ne traje dovoljno dugo. Ja nikad nisam doživela da mi je dosadno, uvek nađem zabavu. Takođe, mnogo volim da makar kratko vreme provedem sama. Obožavam da pijem kafu, to je moj ritual. Vrlo sam veliki ekstremista: ako odmaram, bukvalno ne želim ništa da radim. Za moju ličnu sreću, bitno je da ima od svega pomalo. Vrlo sam lagana i kompromisna, ali kad nešto neću, onda neću.

Šta bi poručila našim Novosađanima?

– Poručila bih da osveste u koliko su lepom gradu, da je zaista Novi Sad grad koji kod mnogih ljudi koji ne žive ovde budi najlepše asocijacije. Da se svi zajedno potrudimo da ostanemo to po čemu smo poznati, jer ovo je najlepši grad za život u Srbiji. Ja mogu da radim u Beogradu još šest vekova, ali on neće biti moj izbor za život, a to nije bez razloga. Nigde u Srbiji nije kao u Novom Sadu. Ja svoj mir nalazim jedino ovde.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com)