Kada je Štraus svirao Novosađanima u Beču

Sredina XIX veka je nanela dosta štete Novom Sadu, a zbog same revolucije 1848-1849. godine, sav intelektualni krem Vojvodine se zbog ratnih dešavanja preselio u neke Evropske gradove da nastavi svoje školovanje. Tekst koji sledi govori o tim vremenima izgnanstva i Bečkom životu i uspomena, čuvenog novosađanina Mihaila Polita - Desančića.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

O zabavama i sedeljkama novosadskim, po kućama i salašima, a naročito za vreme berbe grožđa i slava, ostalo je dosta beležaka po ličnim dnevnicima, porodičnoj prepisci i objavljenim “uspomenama” savremenika. Mihailo Polit Desančić zabeležio je da je “sa roditeljima pred bunu odlazio kod Zmajevog oca u vinograd na Fruškoj gori”, a da je “Zmaj dolazio sa svojim roditeljima na salaš Politovih na Sajlovu”. Tu su naravno priređivane večerinke uz pesmu i svirku, a uz pileći paprikaš vodili se i ozbiljni razgovori o vremenu prepunom revolucionarnih varnica.

Događaji iz 1848. godine prekidoše zabave i veselja Novosađana i mnogi napustiše grad. Neki odoše u Srem, neki u Peštu, a drugi čak do Beča. Omladini koja je morala da emigrira daleko od svojih domova bilo je suđeno da u tuđini okonča i svoje školovanje. U Beču je tada bio i Mihailo Polit Desančić. Događaji nisu dozvoljavali mnogo zabava, ali ih je ipak bilo koju godinu kasnije. I tu se veselilo, u Beču, kao nekada u novosadskim gostionicama. U “dalekom svetu”, kakav je za mlade Vojvođane bio Beč, zabavljalo se i teralo kera. Kada je Polit počeo da studira pravo, u Beču je bilo dosta zabava i sedeljki na kojima su se skupljali student iz cele Vojvodine. Tu se snevalo u uzavreloj mašti i terevenčilo…Mladi Polit se kasnije sećao nekog studenta Đoke iz Vršca, koji je “iz želje da se pokaže” držao fijaker, ali je uvek kraj njega išao pešice!

Kakve su to zabave mangupske bile i ko se sve okupljano na njima?

“U ono doba bili su juristinski (pravnički) balovi u Beču najsjajniji. Mada je za svaki od njih bio pripremljen veliki broj ulaznica, svaka je morala proći kroz cenzuru odbora za priređivanje bala. Troškovi su iznosili više od hiljadu forinti, a svaki član priređivačkog odbora imao je svoj fijaker”. Budućnost i prodor u društvo, bila je protkana korisnim poznanstvima…Mladalačkim ambicijama pogodovale su i želje roditelja, imućnih i ambicioznih, koji su ih i slali u Beč. Zato mnogi od njih, kao i Polit, beleže kasnije te dane sa posebnim ushićenjem uz čitav spektar pompe i raskoši, koji su tada imali prilike da vide.

“Na balovima pravnika, svirao je čuveni Johan Štraus sa svojim orkestrom…Svagde je komponovao novi valcer, za svaki juristinski bal. Tako je nastao i onaj čuveni “Na lepom plavom Dunavu”, a za te kompozicije dobijao je Štraus visoki honorar”.

Ja sam, kaže Polit, dosta dobro poznavao porodicu Štraus. Najmlađi brat Johana Štrausa, koji je takođe muziku izobrazio, lepi Edi-Eduard Štraus, bio je moj školski drug u gimnaziji. (Polit je polagao maturu u Beču zbog događaja u Vojvodini, prim. aut.). Sem juristinskih balova u Beču, odmah posle bune, bili su čuveni i slovenski balovi, a na njima su se okupljali mnogi znameniti ljudi.

Dolazio je tu i knez Mihajlo Obrenović, koji je u to vreme živeo u Beču. Pored njega, tu se mogao videti i Vuk Karadžić sa ćerkom Minom. Tu sam svojim očima video kako se Vuk rukovao i razgovarao sa mojim tečom, Milošem Svetićem-Hadžićem, najogorčenijem protivnikom njegove jezičke reforme, pisao je Polit.