Kako je izgledala Petrovaradinska tvrđava početkom XIX veka

“Sremska pisma” Frančeska Apostolija, daju nam predivnu sliku kako su Petrovaradin i Novi Sad izgledali sa kraja XVIII i početka XIX veka. Ovaj neobični čovek živeo je u burno vreme francuske revolucije, kako kažu enciklopedije bio je pisac i avanturista. Dok se moglo putovao je po Evropi i živeo lagodno, a teško vreme i ratovi su ga naterali da se bavi i ružnijim zanatom, sitnog špijuna. Rođen je u Veneciji 1755. godine, a umro je u Padovi 1816. godine. Najpoznatije delo ovog zaboravljenog pisca su “Sremska pisma”, kog Stendal spominje u svojim putopisima o Italiji...

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Zapažanja koja nam o delu putovanja kroz ove prostore Apostoli saopštava veoma su zanimljiva. U zatočeništvu je Apostoli bio od početka novembra 1800. godine do početka aprila 1801. godine.

“…Hodali smo dalje i ušli među donje i gornje zidine tvrđave načinivši skoro dva kruga, sve u brizi kakav će nam smeštaj biti dodeljen. Čitave piramide bombi, brda đuladi, stotine topova po travi, kazamati, kasarne, prostrana staništa, vojničke krčme, oficirske kuće, prozori puni gospođa i konačno visoka tvrđava, ili palata, ili kraljevski zamak, kako god vam se svidi da je zovete. Na vrhu, romboidalnog oblika, obojena u crveno, sa dva sprata i prizemnim delom, sa nekoliko zasvođenih sala, čvrsto ozidanih, sa po dvoje vrata radi zaštite od vetra, prozorima, stolovima, krevetima, te konačno jedan krčmar, jedan podrum sa odličnim i jevtinim mađarskim vinima, velike pečene guske, dvadeset novčića jedna, krčmareva žena još uvek jedra, elegantno obučena i koketna, tri konobarice, jedna deblja od druge, među njima i Katerle, srdita devojka, zloća, sa nosem na više, govori u falsetu.

To su bili predmeti koji su mi se najpre pred očima pojavili kada sam se ispeo na gornji nivo odakle se video Dunav kako teče ispod tvrđave i kreće drugim putem.

Most je uvek bio pun sveta, s one strane mosta vide se Novi Sad (Neustaz), a stotine seoskih kuća videle su se u prostranoj, beskrajnoj ravnici koja se pred našim pogledima pružala ka zapadu i jugu, a koju je tek na istoku malo ograničavala, u Sremu, Fruška gora (monte Almo), postojbina dobrog Proba, prema kome ću uvek osećati posebnu naklonost.

…Sustiglo nas je zimsko doba koje smo proveli na onoj uzvisini dok je Dunav, strašan i raskošan, nosio svojom vodom čitava ledena ostrva i skretao, pod našim zidinama, prema Crnom moru.

Tada je beskrajni horizont koji sam sam već opisao, postao ogromna snežna pustinja, Fruška gora je zbacila svoje zelenilo i ogrnula se onim belim haljinama. Most preko Dunava, od Novog Sada do Petrovaradina, nestao je preko noći, kao što se zbiva sa kulisama u pozorištu. Naši jadni stražari stajali su danju i noću, neprekidno u onim kućicama koje su ličile na uspravne mrtvačke kovčege u kojima su bili ljudi ogrnuti u kratke jakne, polumrtvi od zime i od gladi.

Jadnici!

Gledali su nas sa zavišću i nisu mogli da shvate kako ti pobunjenici (kako oni to kažu) pevaju, piju, spavaju u toplom i imaju viče od 30 novčića dnevno… Jadnici!  Imali su pravo. Sa jednim hlebom od mekinja i sa 4 novčića kao platom, morali su da se bore, da ginu, da stražare napolju u hladnim noćima, urličući pritom promuklim i oslabljenim glasom. Tako su prošli mesec decembar 1800. godine i mesec januar jednog veka koji je svakog meseca bremenit i rađa svakog meseca nove i čudesne događaje.

...Duboka tišina vladala je tim ogromnim prostranstvom koje nas je okruživalo. Živih bića nije bilo izuzev ponekog jata izgladnelih gavranova koji su očajnički tražili hranu u onoj prostranoj tišini. A kad bi nas ledeni severni vetar naterao da se uvučemo u naše jazbine, čitava bi priroda zaćutala i sve bi se životinje sakrile, samo bi poneki orao veličanstveno i protiv vetra širio svoja velika krila i ispuštao svoje divlje i prodorne krike u prkos bučnom fijukanju vetra i neprekidnom, promuklom zvuku talasa Dunava…”.