KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Aleksandar je otišao na Tenerife s jednim koferom i ne pomišlja da se vrati

KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Aleksandar je otišao na Tenerife s jednim koferom i ne pomišlja da se vrati

Život je često nepredvidiv i zato mnogi od nas nisu svesni gde će ih put odvesti jednog dana. Pojedini u teškim momentima posustaju, ali ima i Novosađana koji ne odustaju, već napuštaju svoj rodni grad najčešće kada shvate da lepog života u njemu više nema.

Aleksandar Sale Marjanović je jedan od tih sugrađana koji je u detinjstvu i mladosti sve imao, a onda je 1993. godine rešio da se preseli na Kanarska ostrva u Španiji. Kada je pre nepunih 30 godina sleteo na rajsko ostrvo Tenerife, za njega je to bio novi početak, jer je rodni grad zamenio potpuno drugačijom klimom, novim ljudima, susreo se sa drugom kulturom, poslom, običajima i načinom života. Promene u njegovom životu dešavale su se spontano, a hteo ili ne, morao je da se prilagođava, jer kako kaže ma koliko bilo lepo - ostrvo lenjost ne prašta.


Rođen sam u Beogradu davne 1965 godine, ali su se moji doselili u Novi Sad kad sam bio beba. Odrastao sam u čuvenom Bloku za koji me vežu samo lepe uspomene. Tamo je bila zaista sjajna ekipa ljudi, a neki od njih nažalost više nisu živi i svaki put kada saznam da je neko umro, veoma se rastužim. Pohađao sam Osnovnu školu "Kosta Trifković", a zatim i srednju elektrotehničku. Školovanje sam nastavio na Višoj mašinskoj. Nažalost još uvek je nisam završio, ali svaki put kad dođem u Novi Sada mama me tera da položim još ta dva ispita koja mi fale, pa da konačno imam i tu diplomu u rukama – priča Aleksandar.

Kao i većina njegovih vršnjaka i on je u tinejdžerskim danima otpadao u Bloku, a posle završene srednje škole, uz višu, uglavnom je radio preko studentske zadruge. Radio je i po poznatim novosadskim kafićima, a konobarisao je i u tada popularnoj "Garudi". Osim toga Sale se oprobao i kao konobar u kafiću kod svoje kume Mine, ali i u jednom lokalu na Štrandu. Radio je i u prodavnici auto delova "Rokvić", kod Miše pankera. I sve je kako objašnjava  bilo bajno i krasno do te 1993. godine, a onda je Jugoslaviju pogodila hiperinflacija i zato zbog sve manje mogućnosti da se ozbiljno negde zaposli odlazi na Tenerife, gde se skućio u Santa Kruzu.


Mislim da sam se na ostrvu obreo sasvim slučajno. Naime, jedan komšija je otišao prvi, a za njim sam odmah i ja. Nisam imao nameru da ostajem, ali je u tadašnjoj Jugoslaviji bivalo sve gore. Kada sam došao, tu je bio već Ćafa kojeg je spominjao i Rale iz Londona. I Ćafa je kasnije otišao za Britaniju, a dok je živo ovde Rale mu je koliko se sećam često slao novac. Sve u svemu, kasnije sam na Tenerifima upoznao majku svog deteta koja je tu već živela, a ona je takođe Novosađanka – priča Sale.

Nakon što je postao otac, sve se promenilo, jer do tog momenta je živeo kako je hteo, ali pošto je postao tata, podigao je stambeni kredit i tamo se skućio, i tada shvata da mu povratka u Novi Sad nema. Njegov sin praktično i nema prijatelja u Novom Sadu, jer je rođen u Španiji. Sale, danas i dalje živi u stanu sa majkom svog deteta, a sin se odselio na drugi kraj ostrva i trenutno radi u Skloništu za pse, gde prevozi kučiće sa Tenerifa na kopno. Aleksandrov život je pomalo nalik filmu, a kako otkriva papire je dobio nakon osam godina boravka u Španiji. Naime, da bi postao ravnopravan član zajednice, ovaj Novosađanin se oženio i to isključivo zarad državljanstva. 


Mesto u kom živim je glavni grad istoimene pokrajine na Kanarskim ostrvima, a reč je o zajednici koja je vrlo važna stanica zbog turizma. A to je na Tenerifima glavna privredna grana i zato ovde kod nas ima puno turističkih poseta. Ponuda ostrva i grada kada su hotelijerstvo i ugostiteljstvo u pitanju jako je bogata i raznovrsna. Konkretno ne radim u ugostiteljstvu, ali se bavim suvenirima i slikam sprejom već 20 godina i na taj način zarađujem za život – priča naš sagovornik.


Kaže da svako ko je vredan može lepo i da zaradi, a Sale sem stana ima i automobil, kao i čamac, pa u slobodno vreme ide na pecanje
. Smatra da je to za jednog stranca veliki uspeh, a ujedno misli da sve to ne bi uspeo u Srbiji i da bi verovatno i dalje radio preko studenjaka u nekom kafiću. Objašnjava i da pošto je reč o turističkom mestu, na Tenerifima se niko ne oseća kao stranac, jer je to grad u kojem žive ljudi iz raznih država među kojima je i stotinjak njih iz naših krajeva. Međutim, sa zemljacima se ne sreće baš često, jer niko od njih zbog posla nema vremena za druženje.


Ma super je varijanta kad smo slobodni i kad se opuštamo uz pivo, te u jednom trenutku za stolom sede zajedno Mađari, Englezi, Slovaci i Španci... Hoću da kažem da lepota ostrva upravo leži u toj nacionalnoj različitosti – kaže sagovornik.


Govoreći generalno o životu na ovoj rajskom ostrvu, ističe da su cene namirnica skoro pa identične kao i u Novom Sadu, s tim što je benzin znatno jeftiniji. Nedavno je bio u Novom Sadu i iznenadio se kako su cene osnovnih životnih namirnica skoro pa izjednačene kao i u Santa Kruzu. Doduše, na Tenerifima su sem benzina jeftinije i cigarete, kao i pivo, ali su sa druge strane poslednjih godina veoma poskupele nekretnine. Ljudi tamo ne mogu da priušte da sami iznajme stan, jer im je za zakup i troškove potrebno 80 odsto od plate i zato se najčešće organizuju gde njih četvoro-petoro dele nekretninu. Ono što je svakako super, smatra Sale jeste što ne plaćaju grejanje, jer je klima takva da nikada nije ni prehladno niti pretoplo. Naime, zimi je temperature oko 17 stepeni, dok  leti ona ne prelazi 30 stepeni Celzijusa. I njih je kao i ostatak sveta dosta pogodila pandemija, a Aleksandar kaže da su im bili zatvoreni restorani i hoteli, i zato su mnogi meštani manje ili više "umirali od gladi", jer veliki broj njih zapravo i živi od turizma. Ipak Saletu se dogodila i jedna pozitivna stvar jer je zbog korone posle 40 godina prestao da puši. Kako kaže u tim momentima je mogao da bira - hrana ili cigare. Navodi da mu je taj period bio jako težak, jer dva meseca nisu smeli da izlaze iz svojih domova, sem do prodavnice. Ipak, država je stalno zaposlenima pomagala, a oni su dobijali 75 odsto od plate iako tada nisu radili. Međutim, umetnici koji nisu prijavljeni, među kojima je i Aleksandar i vlasnici kafića nisu imali nikakvu pomoć. Kad su hoteli i restorani počeli da se otvaraju radili su sa 50 odsto kapaciteta, a posledica toga je da danas imaju duplo više turista, što nije uobičajeno za ovo doba godine. Polako, ali sigurno sve se vraća u normalu


Da se razumemo, nisam gastarbajter koji je otišao iz rodnog grada da zaradi pare, pa kasnije da se vratim mator i da se kao tu nešto foliram. Otišao sam za boljim i humanijim životom, a iskreno, kako postajem stariji Novi Sad mi je sve dalji. Em što je daleko, jer se avionom od Tenerifa duže putuje do Barselone, nego od Barselone do Beograda. A i kad dođem u Novi Sad, sve je manje mojih prijatelja, pola njih se odselilo, a dosta njih je i pomrlo. Kada dođem kući, budem sa svojom mamom, viđam i rođenog brata koji zbog posla ne može da mi se posveti. Naravno tu je i moja kuma Mina sa kojom uglavnom provodim slobodno vreme, a često u Novom sadu sa društvom volim da se opustim u Mininom klubu "Gvozdeni konj" – završava svoju priču Aleksandar.

Tekst: Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: Privatna arhiva sagovornika

Oceni vest:
22
6

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Pogled i sa druge strane

    pre 37 dana i 23 sata

    Beše nekad krasno, pre vulkana. Inače, Tenerife su podeljene na deo ostrva za obične smrtnike i deo za bogataše, gde posebne službe ne dozvoljavaju pristup.
    U delu za obične smrtnike dominiraju američke turističke agencije, koje dovode tu svoje građane.
    Tenerife jesu možda ostravo za naše pobeglice, ali nisu sigurno za prosečne naše turiste.

    Oceni komentar:
    2
    10
  • Vekica

    pre 35 dana i 14 sati

    E nasmeja me ti sa Pogledom i sa druge strane, sta rece *pobeglice*, a malo mi je zasmetalo i ovo njegovo svi pomrli. Ja imam blizu 70, pa mi bas nisu svi prijatelji pomrli, a i malo mi je neozbiljan, kao umetnik? Samo misli na trenutak, a kad bude kao ja oko 70 godina?

    Oceni komentar:
    0
    3