Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: mojnovisad.com

Ko rano rani na Najlonu sreću zgrabi (FOTO)

Stara atrakcija Novog Sada koju mlađe generacije sada ponovo otkrivaju - Najlon pijaca, svake nedelje broji sve više zadovoljnih kupaca. Neki ustaju rano da bi prvi stigli do čuvene Dane, koja prodaje markirane krpice za malo novca, neki dolaze pravo iz izaska, ali jedno je sigurno: Najlon petkom i subotom u jutarnjim časovima vrvi od ljudi od 8 do 88 godina.

Najlon je nastao spontano, 60-ih godina prošlog veka, kada su stanovnici Novog Sada iznosili svoju staru odeću, pokvarene i neupotrebljive kućne aparate i prodavali ih na novinama i najlonu koje su stavljali na zemlju. Bilo ih je malo, tek da popune dva reda, ali su započeli nešto što se danas može nazvati i turističkom atrakcijom.

„I pokvaren sat je dva puta dnevno tačan“ – tom politikom se vode prodavci na Najlonu.

Tamo možemo naći svašta, od samo jedne cipele koja strpljvo čeka svoj par, snimaka sa tuđih venčanja, porcelana, satova, fenjera, wc papira na kome piše „Екшн“, do markirane garderobe.

Sve i svašta, i za svačiji džep, Najlon pijaca je savršena prilika za psihologe: na jednom mestu svi profili ličnosti. Neki ljudi na Najlon idu iz sporta, jer obožavaju cenjkanje, „rovarenje“ po gomilama, i uzbuđenje kada iz neugledne gomile izvuku kožnu jaknu za 500 dinara. Dok su drugi, pak, već istrenirani, i od ranog jutra su na zadatku.

Sve za 700, 400 ili 200 dinara...

- Ja ustajem s petlovima i redovan sam kupac u ovom butiku „Sagni se“. Ponesem 1.000 dinara, i prazan kofer, a vratim se s punim koferom i opremim sve - od komšiluka, do muževljeve lekarke – kaže domaćica Dragica, preturajući po gomili farmerica.

S druge strane Najlona možemo čuti kako prodavci uzvikuju čuvene "najlonske" parole:

„Ronjaj, ronjaj, ronjaj“, „Ajmo žene, jeftino kod mene“ i „Tri za sto“.

Čak i prodavci koji ne vole da se cenjkaju, uvek na kraju spuste cenu. Prodaju i svoje stare stvari, čak i kradene, i one za koje verovatno ni sami ne znaju odakle im.

Najveća gužva ( sem u autobusu broj 5, gde svi maltene stoje na jednoj svojoj nozi, a drugom na tuđoj) je u redu za vruće pogačice sa čvarcima, koje su neizostavan deo na početku ili kraju šoping ture, kako ko voli.

Najlon takođe ne propuštaju ni pasionirani ljubitelji slika i antikviteta koji su u stalnoj potrazi i nadi da prodavci neće prepoznati njihovu pravu vrednost. Priče po gradu kruže, da je jedan srećnik koji je imao dobro oko, naleteo na sliku Milana Konjovića, velikog srpskog slikara 20. veka.

Pored njih, imamo i pasionirane šopingoholičarke. Jedna od njih je Ana Kokanović, stalni posetilac Najlona koja kaže da je ovde vremenom kupila gomilu stvari, i da uživa svakog vikenda u čarima ovog „butika“.

Od kožne torbe „Faigen“ za 400 dinara, novogodišnjih neraspakovanih sijalica iz ranih 90ih za 100 dinara, kaput za 300 dinara, gomila sukanja po sto dinara, dečiju garderobu 3 komada za 100 dinara, mantil „Banana Republic“ za 700, do gomile kućne dekoracije kao što su ramovi, činije, tanjiri, vaze, lampe, korpe.

Ali neizbežna je svakako turska kafa i limunada za 100 dindži.

Torbe od 300 do 700 dinara

Nažalost, i Najlon pijaca počinje da gubi svoje čari. Jedan deo pijace su već renovirali, i postavili tezge čiji zakup se naplaćuje, a sada rade to isto i u središnjem delu. Samo jedan deo Najlona je zadržao staru draž, kao i deo ispred, koji se ne naplaćuje, i tamo su i dalje stvari na najlonu na zemlji, isto kao šeszdesetih. Taj deo kupci i prodavci simbolično nazivaju „Bangladeš“. Stalni jutarnji ranoranioci su razočarani ovakvim uređivanjem njihovog omiljenog haosa, a prodavci se žale na cenu iznajmiljvanja tezgi.

Pomenuti naziv „Bangladeš“ samo komično oslikava zapravo našu tužnu sadašnjicu. Na Najlonu neretko možemo videti i čitave porodice koje se oblače tamo od glave do pete, i trude da za što manje para kupe što više, daju prednost kvantitetu, a ne kvalitetu, koga na Najlonu, u stvari ima, samo ga treba strpljivo tražiti. Guranje, cenkanje i „rondanje“ svakako ima svoje čari, ali ne kao nužnost, što većini, nažalost, jeste.

Autor teksta: Tamara Mladenović