Laslo Vegel, pisac: Od multikulturalizma su ostale samo lepe reči

Novi Sad čini srž stvaralaštva našeg današnjeg sagovornika. Motivi i istorija grada prožimaju se kroz njegov celokupan književni opus.

Lasla Vegela (mađ. Végel László) ubrajaju među najvažnije pisce savremene mađarske, ali i srpske književnosti. Dobitnik je mnogih priznanja. Njegova dela izvodila su se u pozorištima širom stare Jugoslavije, ali i u Budimpešti, pa i Beču. Predstava "Neoplanta", rađena po motivima njegovog romana, osvojila je 2014. godine prestižne nagrade na svim festivalima na kojima je izvođena. Dela su mu prevedena na više jezika, autor je više od dvadeset knjiga. Rođendan slavi 1. februara, isto kad i njegov voljeni Novi Sad. Laslo Vegel je pisac, esejista, pozorišni kritičar, ali, pre svega – Novosađanin.

Rodili ste se u Srbobranu, nadomak Novog Sada. Šta nam možete reći o vašem detinjstvu na selu?

- Srbobran mi je ostao blizak. Redovno se vraćam u moje rodno mesto. Bitan deo moje mladosti je vezan za tamošnju biblioteku i moju staru osnovnu školu. Nezaboravna je i moja ulica. To je bilo mesto gde sam se vaspitavao. Inače, sebe smatram jednim plebejskim kosmopolitom. Znate, ja sam voleo da slušam starije ljude koji su uveče sedeli na šamlicama i razgovarali. Oni su pričali o belom svetu, o vojničkim uspomenama, o doživljajima sa putovanja. Ja ih nisam upoznao kao tipične ljude sa sela, kojima su jedino važni koreni, nego kao ljude koji sanjaju o belom svetu. Narod voli da sanja. Ja mislim da je narod, u stvari, najveći kosmopolit, samo je propaganda orijentiše u drugom smeru. Eto to sam ja naučio u mojoj ulici, jednu vrstu narodnog kosmopolitizma. To je bila dobra priprema za gradski život, koji je ipak otvoreniji i dinamičniji.
 
Kad je počelo vaše upoznavanje sa Novim Sadom?

- Vrlo rano sam došao u Novi Sad. Naime, moj otac je želeo da završim gimnaziju na mađarskom jeziku. Vrbas je, na primer, 12 kilometara udaljen od Srbobrana, mogao sam i tamo da putujem, ali preovladala je ideja moga oca. Novi Sad dosta dobro poznajem, jer sve do 1971. godine, kada sam kupio svoj prvi stan, ja sam na čak 17 mesta bio podstanar. I to je jedna dobra škola. Na taj način čovek može bliže da upozna ljude, okolinu i, naravno, grad. Ja sam, u suštini, po kulturi, po načinu življenja i razmišljanja, ipak gradski čovek. Stoga nije ni čudo da je o mom prvom romanu "Memoari jednog makroa" Aleksandar Tišma jednom napisao da je to prvi urbani roman o Novom Sadu. Možda se sa tim romanom počeo i razvijati neki novosadski trend, ali tek u poslednjih deset godina, a ja sam ga napisao još 1966.

Posle gimnazije tu ste pohađali i fakultet. Kako su se stvorile te neraskidive veze s Novim Sadom?

- Tu je glavnu ulogu odigrao korzo, koji se nalazio na više mesta. Kad sam bio gimnazijalac, onda se nalazio kod robne kuće Uzor. To mesto je vrlo brzo postalo veoma popularno, ali i tesno. Onda smo mi stariji gimnazijalci prešli na Bulevar Mihajla Pupina, preko puta studentske menze, pored parka, pa sve do apoteke. Tada kafići nisu bili popularni, kao danas. Korzo je bio stečište mladih ljudi. Ta vrsta mladosti i šarenila u Novom Sadu mi je bila prva urbana lekcija. Tu je i bioskop. Sredinom pedesetih godina bioskop je bio taj veliki otvoreni prozor u svet. I Štrand, naravno. To su ta tri omiljena mesta.

Jedno od dela koje se najviše spominje uz vaše ime upravo je vaš prvi roman "Memoari jednog makroa“. Da li je ta knjiga predodredila vaš životni put, kao pisca?

- On nije uticao samo na moje stvaralaštvo, već i na moj razvoj. Ja ipak spadam u onu, takozvanu prvu generaciju, koja je vaspitavana u socijalizmu. Za drugi svet nismo ni znali. Svet tada nije bio otvoren kao danas. Recimo, kad smo učili o fašizmu, meni se činilo da to nije realno, da je to što pišu udžbenici samo neka istorijska doktrina. Udžbenicima ne treba mnogo verovati. Znate mi nismo mislili na rat, kao naši roditelji, koji su nosili traume i probleme ratnih sukoba. Mi smo imali bezbrižnu mladost, kao i cela moja generacija. Međutim najbolji vaspitač je stvarnost. Kako je prolazilo vreme, mi smo uvideli da je to drugačije nego što smo mi zamišljali ili kako u pisale novine ili govorili političari. U tom sazrevanju sam počeo da pišem roman. Kad čovek piše, on mnogo uči tokom pisanja. Tako je bar kod mene. Tekst počinje da me vuče, da vlada nadamnom. Tekst me je naterao da mislim logički. Kad sam počeo da tragam šta je istina, a šta je laž, uvideo sam da je to stakleno zvono moje mladosti, u stvari iluzija. "Memoari jednog makroa" je generacijski roman, gde jedna mlada generacija dolazi u sukob sa zvaničnim kanonima i etičkim normama. U to vreme su me optužili da je to crna literatura, i takve gluposti. Roman je objavljen delom zahvaljujući Aleksandru Tišmi. On je napisao jednu sjajnu kritiku, pa je najavio da će prevesti tekst na srpski jezik, te je Forum brže-bolje izdao knjigu. Skoro u isto vreme je izdata i na srpskom. Prvu književnu nagradu sam dobio baš za taj roman, ali ne u Novom Sadu nego u Beogradu. Prema mnogima, roman "Memoari jednog makroa" predvideo je 1968. godinu, te evropske studentske pokrete, koji su po meni bili veoma značajni. Veoma mi je žao što je taj vrednosti sistem danas na gubitku.

Novi Sad se prožima kroz celo vaše stvaralaštvo. Roman "Neoplanta", ili "Obećana zemlja", kao i istoimena predstava, govori o agoniji i tragediji multikulturalnosti i multietničnosti. Mislite li da se to može reći i za današnji Novi Sad?

- Naravno. Znate, mi volimo tu retoriku, da govorimo o multikulturalnosti. Multikulturalnost ne znači samo to da na jednom mestu živi više nacija. Ona je mnogo više od toga. Pre svega, broj manjina se rapidno smanjuje u Novom Sadu. To uništava taj multikulturalni karakter, ali on ne zavisi samo od nekog broja, nego od gradskog pejsaža. Na primer, da li su ulice ispisane dvojezično, da li čovek može da koristi više jezika. To je prava multikulturalnost, da paraleno živi više jezika. Toga više nema. Od multikulturalizma su ostale samo lepe reči i eventualno dobre namere.

Bili ste saradnik nekoliko novosadskih medija – tu je dnevni list "Mađar So", pa RTV Vojvodine, tada RTV Novi Sad. Kako gledate na to doba iz današnje perspektive i kako ocenjujete današnju medijsku scenu?

- Čovek ne može da živi od književnosti i normalno je da ima i neku drugu profesiju. Počeo sam u omladinskom listu "Képes Ifjúság", pa i u drugim listovima. U dramsku redakciju RTV Novi Sad prešao sam iz "Mađar Soa", 1980. godine, i tamo sam ostao do 1992, kada su, jednog decembarskog dana, pročitali spisak ljudi koji ne bi trebalo više da dolaze na posao. To je bila jedna vrlo temeljita čistka Miloševićevog vremena. Novi Sad je tada, u devedesetim godinama, izgubio svoju medijsku auru. Od tada Novi Sad više nije imao nijedan kritički nastrojen dnevni ni nedeljni list. To je ogroman paradoks, jer Novi Sad i Vojvodina su najbolje tržište baš za tu vrstu medija. Tada se „Vreme“, koje je bilo baš buntovan list, najviše prodavalo upravo u Novom Sadu i Vojvodini. To znači da jedna sredina, koja veoma zrelo i kritički razmišlja, a uz to ima i jedan dobar građanski sloj, nema svoje kritičke novine, nego kupuje one iz Beograda. Novi Sad se u medijskom smislu i danas provincijalizuje, nema više ničeg. Nema Tribine mladih, ne postoji višeglasje u javnom životu. Novi Sad je tu ogroman gubitnik i ne znam da li to uopšte može da se nadoknadi.

Ako uporedite Novi Sad danas i Novi Sad od pre nekoliko decenija – šta vam najviše nedostaje?

- Neću da upadnem u klopku pa da ispadnem sentimentalan, ili da imam neku nostalgiju za starim Novim Sadom. Naravno da je bilo drugčije. Grad je, što se stanovništva tiče, bio homogeniji i bilo je više konsenzusa među građanima. Ali to ne može da opstane. Novi Sad se razvio, postao heterogeniji, i ujedno nosi u sebi negaciiju svoje prošlosti. To je jedan veliki problem. Ne spadam među ljude koji sanjaju o prošlosti, ali mi je žao što neke vrednosti nisu sačuvane. U Novom Sadu je danas zavladala jedna vrsta provincijalizma, ili, kad bih koristio reči Radomira Konstantinovića, nadvladala je filozofija palanke. Izgubila se želja sa konsenzusom, želja za dogovorom.

Novi Sad će 2021. godine biti Evropska prestonica kulture. Može li to trgnuti naše društvo iz kulturološkog sivila, i da li je Novi Sad spreman za breme koje donosi ova prestižna titula?

- Radujem se zbog toga, jer je Novi Sad moj život. Međutim, pitanje je da li može da se trgne i da se probudi. Teoretski, da. Za to je potrebna jedna jasna strategija. Problem predstavlja takozvano pitanje Egzitovskih manira. Novi Sad, pokrajina, pa i država, mnogo ulažu u Egzit, a na zapadu to nije slučaj sa tamošnjim festivalima. Ovakve manifestacije spadaju pod subkulturu. Egzit je potreban gradu, ali ne u smislu da ga država izdržava od naših poreza. To ne bi bio problem ako našu kulturu ne bi predstavljao isključivo Egzit. To je jedna vrsta eksporta. Mnogo više zabrinjava činjenica da Novi Sad ne ulaže u humani resurs u kulturi. Verovatno će se graditi infrastuktura, a, pitam se, kako će se graditi sama duhovna osnova. Ne kažem da je Egzit problem, nego ona projektna praznina iza nje. Potrebne su korenite promene. Ima još dovoljno vremena, mnogo toga se može učiniti.

Najaktuelnija predstava po motivima vaših eseja jeste "What is Europe?", koja se bavi percepcijom Evrope u balkanskim zemljama. Koliko smo shvatili šta je, u stvari, Evropa?

- Mi Novosađani imamo jednu evropsku nostalgiju, ali ne znam koliko je ona stvarna ili lažna. Da li je jedna iluzija ili neka vrsta evropske simulacije. Evropa ne znači samo slobodan protok robe, ili što možemo da putujemo bez viza. To je sporedno. Srž Evrope je da imamo jedan zajednički kulturni kod. Ja mislim da mi to ne posedujemo. Mi ipak moramo da nosimo jednu protivurečnost kada je Evropa u pitanju, jer ona nije više to idealno mesto koje smo zamišljali u vreme jednopartijskog sistema. U isto vreme, zapad gleda na nas kao na neku periferiju, kao na neke periferijske varvare. Skoro da i sama predstava "What is Europe"? počinje tom rečenicom. Ja mislim da se prema Evropi odnosimo ili previše malodušno i ponizno ili neprijateljski. Ne znamo da pronađemo sopstveni identitet unutar Evrope. Balkan nije nižerazredna regija. Iz Balkana treba iscrpiti ono što je najbolje, a ne ono što je najgore. Trebalo bi stvoriti jedan novi evropski identitet u balkanskim okvirima da bi ušli u Evropu kao ravnopravni.

Tokom karijere ostvarili st dobru saradnju s rediteljem Andrašem Urbanom, koji je režirao nekoliko komada zasnovanih na vašim tekstovima. Koliko je bitno da se tekstopisac i reditelj nađu na istoj talasnoj dužini?

- Imao sam tu privilegiju da sarađujem sa sjajnim rediteljima, kao što su Dušan Jovanović, Ljubiša Ristić, Ljubiša Georgijevski. Trebalo je da sarađujem i sa Harisom Pašovićem, ali posle jogurt- revolucije moja drama „Judita“ ispala je iz repertoarskog plana SNP. Na tom putu sam se sreo i sa Urbanom. Mi slično razmišljamo. Ja imam jedan pogled na pozorište koje njemu odgovara. Uvek kažem da je jedna stvar roman, a predstava nešto sasvim drugo. Ne može se roman u svojoj celosti preneti u pozorište. Predstava je u isto vreme nešto manje a i nešto više od knjige. Jedino je bitno zadržati suštinu. Po tom pitanju me Urban nijednom nije izneverio, i zbog toga imam puno poverenja u njega. On sjajno razume ono što ja pišem, ali naravno dodaje i svoje misli. Neophodna je i ta kreativna sloboda reditelja, i ja to poštujem.

Kako izgleda jedan prosečan dan u životu Lasla Vegela?

- Ja sam, pre svega, jedan povučen čovek, retko izlazim u javnost. Kad ujutru ustanem, pre podne mi je rezervisano za pisanje. Veoma mi smeta kada to vreme moram da žrtvujem na neke druge stvari, kao što je poseta lekaru, ili na neke administrativne obaveze. Onda osećam da sam izgubio jedan dan u životu. Posle podne u glavnom čitam, isto tako i uveče. I volim da šetam u gradu. Da sedim na jednoj terasi i da gledam ljude. Televiziju skoro da i ne gledam, sve manje i manje, novine isto slabo čitam. Ipak, to nadoknađujem preko interneta. Na društveni život trošim najmanje vremena. Kao što vidite, moj način života je krajnje jednostavan.

Šta očekujete od budućnosti i čemu se nadate?

- Danas nema mnogo prostora za neku nadu. Dosta sam pisao o tome da ovo naše vreme sve više podseća na tridesete godine. Ja dosta zloslutno gledam u budućnost. Na žalost ja sam tačno predvideo ovaj put koji mi idemo, i u to se možete uveriti ako pročitate moje intervjue od pre četiri ili pet godina. Ja mislim da je celo evropsko društvo u velikoj krizi. Plašim se da ćemo izlazak iz krize pokušati da pronađemo preko jedne vrste novog totalitarizma, neke vrste meke diktature, nacionalnih pa i planetarnih konflikata. Zaoštravaće se odnosi između različitih kultura, u  odbrani od globalizma.

Nije valjda sve tako crno?

- Mislim da ipak jeste. Treba da budemo srećni ako stvari ostanu iste kao što su sada.

Razgovarao: Lajoš Vajda
Fotografija: Aleksandar Jovanović