Lazar Jovanov i Branka Bajić Jovanov, glumci: Ejdžizam je jedini oblik diskriminacije gde čovek diskriminiše sam sebe u budućnosti

Naši sugrađani, partneri u poslovnom i u privatnom životu, kroz jedinstven umetnički izraz bore se protiv diskriminacije starijih osoba. Njihov najnoviji projekat okupio je tri generacije Novosađana – mlade, srednje dobi i starije, sa ciljem da osvetli probleme na koje ljudi nailaze starenjem, što će rezultirati interaktivnom pozorišnom predstavom, čiji cilj je da se nešto po ovom pitanju promeni.

Branka Bajić Jovanov je dramska pedagoškinja i glumica, rođena 1982. godine u Velikom Gradištu. Završila je pedagogiju, master primenjenog pozorišta i Akademiju za izvođačke umetnosti iz Amsterdama, a trenutno je doktorantkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu i završava svoju doktorsku disertaciju pod imenom "Probuđene".

Lazar Jovanov je diplomirani glumac, rođen 1984. godine u Novom Sadu. Završio je i doktorske naučne studije menadžmenta umetnosti i medija, gde je doktorirao iz oblasti kulturne politike, te ima i zvanje naučnog saradnika. Menadžer je u kulturi, radio je kao umetnički koordinator tima umetničkih kustosa za Fondaciju Novi Sad EPK. Radi evropske projekte, u kojima učestvuje i umetnički, u svojstvu saradnika, reditelja, kodramaturga, koordinatora... Programski je savetnik u Prestonici kulture Srbije – Zrenjanin 2025. Član je pozorišta KPGT, a punih osam godina vodio je i radio emisiju sa koleginicom Sonjom Leštar "Nesanica sa glumcima".

Njih dvoje su tandem i na poslovnom i na privatnom planu, pa su postali i roditelji male Danice, a njihovo udruženje "Artičoka" bavi se razlilčitim vidovima angažovane umetnosti: relevantnim društveno-političkim temama, pitanjima jednakosti i ljudskih prava. Kroz različite umetničke forme: primenjeno pozorište, film ili neka druga disciplina.

Poslednjih godina intenzivno se bavite pitanjima i pravima starijih lica kroz primenjeni pozorišni izraz. Odakle ideja baš za te teme i kako je sve počelo?

Branka: U našem narodu ima mnogo starije populacije. Zamislite koji je to kapacitet znanja, veština, iskustva, želja da rade i doprinose. U godini korone, kada sam počela saradnju i sa Fondacijom i sa Lazarom, bile su aktuelne mere za starije osobe, gde su ti ljudi mogli da izlaze iz domova samo rano ujutru. Zanimalo me je kako se osećaju, pa smo kolega, reditelj Filip Markovinović i ja išli u kućne posete kod 10-15 starijih osoba i snimali ih u tim njihovim malim "zatvorima". Bilo je raznih priča, od potresnih do duhovitih. Imali su različite mehanizme odbrane, kako bi sačuvali svoje mentalno zdravlje. Taj dokumentarni film je bio naš prvi projekat.

Lazar: Potom se iznedrio prvi procesni rad sa penzionerima u našem gradu, u saradnji sa udruženjem penzionera "Seniori", gde je Branka bila rukovodilac procesa, uz reditelja Dušana Mamulu, što je rezultiralo predstavom "Kad porastem biću star". Ja sam se uključio u poslednjoj fazi projekta, kao dramaturg i koreditelj. Predstavu smo igrali u Kulturnom centru Novog Sada i u Kulturnom centru u Futogu.

Branka: Suština je da smo od njihovih priča, tema i problema sklopili jedan dramski narativ koji se bavi pitanjem ličnog identiteta: ja u starenju, mladost, vrednosti koje su im ostale...

Nakon toga, shvatili ste da treba da težite ka predstavi primenjenog pozorišta, kako bi se ostvarila interakcija sa publikom?

Branka: Tako je, već sledeća predstava "Probuđene", koja je moj doktorantski rad, ima te delove kada se publika aktivno uključuje. U septembru prošle godine napravili smo otvoreni poziv za stariju populaciju iz Novog Sada, gde se prijavilo dvadesetak ljudi, ali je do kraja ostalo 11 žena. Radili smo šest meseci i imali premijeru u martu u KCNS, a igraćemo je još.

Kako je izgledao proces rada sa starijim ženama i šta je to njima donelo?

Branka: Kad je u pitanju rad sa zajednicom, moramo da uvažimo njihove probleme i onda to što smislimo kao zajednički predložak ponovo vraćamo u zajednicu, gde zajedno sa publikom o tome razgovaramo, promišljamo, postavljamo pitanja, dajemo odgovore i podstičemo na razmišljanje. Teme u ovoj predstavi su odnos prema sopstvenom telu u starenju, rituali prelaska u penziju, kada te žene praktično stvaraju novi identitet. Učestvuju žene od 60 do 79 godina, a skoro sve su ostale bez partnera. Njihove priče su različite, ali ono što im je zajedničko su gubici, bolesti i snaga prevazilaženja toga.

Lazar: Jedna od stvari koje su važne učesnicama u tom projektu je upravo taj korak da pokušaju dalje, da nešto promene. Nekima je to učešće u pozorištu i rad na sebi kroz primenjeni pozorišni izraz upravo bio taj korak u nešto što je njihova promena. Recimo, jedna od žena je šest godina bila u samoizolaciji nakon smrti supruga, i onda je na Fejsbuku videla društvo penzionera koje ide na planinarenje, pa je preko njih došla do nas i ostala da radi sa nama.

Ovakav način rada sa starijima je jedinstven kod nas?

Lazar: Mislim da smo jedini u državi koji se ovom temom bavimo kontinuirano, kroz primenjeni pozorišni izraz. U regionu i svetu ima dobrih primera. Zato smo nakon lokalnih, počeli da radimo i evropske projekte, udruženi sa partnerima iz drugih zemalja.

Vaš najnoviji projekat, na kojem trenutno radite, zove se "Age against the machine". Reč je o diskriminaciji starije populacije. Recite nam nešto više o tome.

Lazar: Taj projekat smo pisali ispred Fondacije EPK i sada ga radimo u saradnji sa četiri zemlje: Danskom, Portugalijom, Italijom i Poljskom. Tema projekta je diskriminacija starijih lica, tzv. ejdžizam, za šta nema adekvatnog prevoda na naš jezik, uzimajući u obzir zdravstvene, socijalne, radne i ekonomske politike, kulture i medija, gde se u različitim nivoima diskriminišu ljudi po uzrasnom dobu. Važan partner u ovom projektu nam je i Crveni krst Srbije, jer tu imamo dvoje kolega koji su godinama u ovim temama, Milutin je psihijatar, a Nataša psiholog. Sa nama radi i kolega Demir, koji je po struci sociolog. Poenta je da se u svih pet zemalja odvija procesni rad, ovog puta sa međugeneracijskim zajednicama, pa učestvuju i stariji i mladi, ali i tzv. "sendvič generacija", gde se svi zajedno bavimo pitanjima i izazovima sa kojima se susreću naši stariji sugrađani. Na kraju će svih pet zemalja izaći sa pet međugeneracijskih predstava na različitu temu, a onda ćemo gostovati jedni kod drugih. Crveni krst će na kraju izaći sa setom preporuka za donosioce odluka, medije i širu javnost. Premijeru očekujemo oko 1. novembra, uz festival kroz koji ćemo se baviti diskriminacijom i pitanjem starenja kroz različite izraze.

Branka: Ovde učestvuje devet starijih žena iz prethodne predstave, imamo tri starija muškarca, pet-šest žena od 28 do 44 godine i dve devojke od 17, 18 godina. Zato se tu sučeljavaju različite perspektive, a dolazimo i do novih saznanja. Usput otkrivamo vrlo perfidne diskriminacije koje su tu, a za koje nismo ni znali. Ispostavilo se da postoji i diskriminacija "sendvič generacije", ali i to da i starije osobe mogu biti diskriminatori. Kroz rad dolazimo do različitih konfliktnih situacija, a cilj je da se završi pozitivnim ishodom i razumevanjem.

Ejdžizam je novi pojam, a stari problem?

Lazar: Ejdžizam je jedini oblik diskriminacije gde čovek diskriminiše sam sebe u budućnosti. Zato je važno što učestvuju sve generacije, jer zajedno to propitujemo. Pitamo se: a zašto nije postojala ta reč ranije, a diskriminacija prema starijima je postojala kroz istoriju. Očigledno je da javnost nije bila spremna da razgovara o tome.

Šta ste do sada zaključili iz rada na ovom projektu? Gde je ta diskriminacija najjača?

Branka: Ceo proces se bavi time da detektujemo u svojoj lokalnoj zajednici šta je tema. Problemi su u svim zemljama slični, ali kod nas smo se fokusirali najviše na nasilje nad starijim osobama, radno pravo starijih, pomeranje granica penzije i gornja granica za skrining, koja je u Srbiji za žene 69 godina. Takođe, važno je što i mlađa populacija učestvuje, jer svi treba da se zapitamo: ko sam ja u budućnosti i šta će biti sa mnom.

Kroz svoj rad došli ste i do mitova o starima, koje ste rešili da razbijete?

Branka: Prvi mit je da je starost bolest, a naše iskustvo kroz rad sa njima je da ljudi itekako putuju, šetaju i vrlo su aktivni. Drugi mit je da su svi stari slični, a treći da su aseksualni i bez potreba za partnerskim vezivanjem i time se u predstavi "Probuđene" posebno bavimo kroz jednu scenu u kojoj obrađujemo zašto je majci zabranjeno da ima dečka i da se poniovo zaljubi. Time se oduzimaju bazična ljudska prava. Tu su još i mitovi da su bezumni i nesamostalni. U stvari, stariji ljudi se osećaju isto kao i pre, ali ih društvo posmatra drugačije. Na kraju, dešava se da i sami poveruju u to.

Lazar: Stereotipi koje imamo o starijima je i kulturološko nasleđe, matrica koja nam se ponavlja i koja nas određuje. Taj tabu se mora prvo osvetliti da bi se stvari menjale.

Šta želite da postignete ovom interaktivnom predstavom?

Lazar: Teme su vrlo konkretne i tiču se svih: i ovih koji predlažu i pišu zakone, i ovih koji donose odluke i nas građana, jer želimo to zajedno da rešavamo i donesemo neke promene. Iz tog razloga oformljavamo i nešto što zovemo "Age against the machine savet", gde planiramo da uključimo širu i stručnu javnost, gde svako iz svojih pozicija može da zagovara, jer naši procesi su, pored toga što su umetnički, i zagovarački. Cilj interaktivnih predstava je poziv na debatu, koja će da rezultira određenom akcijom.

Šta je ključna reč za borbu protiv diskriminacije starije populacije?

Lazar: Solidarnost. Bez solidarnosti i empatije to pitanje ne može da se rešava na konstruktivan način.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Privatna arhiva Lazara Jovanova i Branke Bajić Jovanov