Maja Koropanovski, bivša žrtva nasilja: Glava na ramenima i osmeh na licu ne mogu da se kupe

Ona je Novosađanka koja hrabro i bez ustručavanja govori o partnerskom nasilju kroz koje je prošla. Podrška je i inspiracija ženama na putu osnaživanja, a njen osmeh i energija daju im nadu da je iz toksične veze moguće izaći i izgraditi život iznova.

Maja Koropanovski rođena je u Novom Sadu 1981. godine. Ova preduzetnica godinama se bavi održavanjem zgrada i profesionalnim upravljanjem. Majka je tri devojčice. Pored svog primarnog posla, poslednjih godinu dana je podrška ženama koje prolaze kroz toksične odnose, kao i fizičko i emocionalno nasilje, s obzirom na to da ga je i sama iskusila. O svom iskustvu napisala je knjigu, koju uskoro čeka prvo izdanje, učesnica je tribina i radionica na teme nasilja, a odnedavno je osnovala i udruženje kroz čiji rad će pomoć žrtvama nasilja dići na lestvicu više. Uz sve to, ima nameru i da inicira određene promene u našim zakonima.

Kako je došlo do toga da vam se žene koje trpe neki vid nasilja obraćaju?

– Sasvim slučajno sam o svom iskustvu krenula javno da pričam, pošto sam gotovo 13 godina, čak i pred svojim okruženjem, ćutala i bila kompletno zatvorena. Nisam nikom govorila da trpim nasilje, jer sam osećala ogromnu količinu sramote i straha. Kada sam izašla iz toga i razvela se, samo moj najuži krug ljudi je znao šta se dešava. Tada sam počela da pišem nešto što se kasnije pretvorilo u knjigu, a što je bilo značajan deo mog psihoterapijskog oporavka. Onda sam u jednoj od ženskih Fejsbuk grupa naišla na objavu u kojoj je žena koja je izašla iz nasilja tražila pomoć u vidu posla. Sećam se da me je zgranula gomila osuđujućih komentara, gde su je pitali zašto je rađala troje dece nasilniku, zašto je toliko trpela i čekala i slično. To mi je ostavilo toliko strašan utisak, jer sam se negde i poistovetila sa njom, da sam objavila na svom profilu prvo jedan tekst, a potom i ostale, i podelila u tu grupu. To je poprilično odjeknulo, žene su počele da mi se javljaju, zahvaljuju, podržavaju me ili traže podršku. Tako sam se i ja još više osnažila i sve više tekstova delila preko društvenih mreža. Oni nisu namenjeni samo ženama koje prolaze kroz nasilje, već i onima čije se bliske osobe nalaze u toksičnim odnosima, kako bi mogli da shvate kroz šta te osobe prolaze i kako mogu da im pravilno pristupe i pomognu.

Te osude žrtava su, zapravo, i najstrašnije?

– Da. Zato se moja knjiga i zove "Nikada nemoj da me pitaš zašto". Ništa bolnije nema nego kad nekome pokušate da se poverite, a taj neko, umesto da vam pomogne, osuđuje i pita "zašto..." (si trpela, ćutala itd.). Jer, niko nije u tim cipelama da zna kako bi i šta bi bilo u datoj situaciji. Baš zbog tog pitanja "zašto" mnogi i danas ćute, trpe, kriju, prave se da žive u dobrim odnosima, a u četiri zida je potpuno druga priča. Treba da prestanemo da osuđujemo jedni druge, da pokažemo empatiju i toleranciju.

Kako biste opisali žene koje vam se javljaju?

– Većina žena koje su mi se javljale, a i dalje mi se javljaju nove, su vrlo uspešne, ostvarene u svojim karijerama, inteligentne, samopouzdane u mnogim stvarima, ali su u ljubavno-partnerskom smisluu jako lošim uslovima, zapetljane u toksičnim odnosima i ne znaju kako da izađu iz toga. Previše su emotivno i psihološki oslabljene, pomerenih granica.

Ubrzo nakon objavljivanja prvih tekstova ste počeli da učestvujete u radionicama, panelima i tribinama na ovu temu?

– To je došlo slučajno, neko je primetio moj rad na društvenim mrežama i pitao me da li bih želela da pričam javno o svom iskustvu. Prihvatila sam i u poslednjih godinu dana učestvovala sam na desetak takvih događaja. Želja mi je da to nastavim, kao i da radim sa mladima, jer nasilje se ne dešava samo u braku, već i u vezama. Zato je dragoceno da i mlade devojke saznaju za obrazac ponašanja nasilnika i nauče da ga prepoznaju već na samom početku.

Što se tiče Vašeg ličnog iskustva, kako je ono počelo?

– Nasilje počinje mnogo pre nego što shvatimo da postoji i to je ono na šta ja danas skrećem pažnju. Često kažem: "Počelo je onda kada sam poverovala u bajku". Sve je bilo divno, krasno, brzo zaljubljivanje, sudbinska ljubav, sve se prebrzo dešavalo... Zapravo, ja tada nisam umela da prepoznajem "crvene zastavice", a bilo ih je previše. Posle tog divnog zaljubljivanja, brzog ulaska u vezu, a potom i u brak, polako sam skliznula u nešto što nisam znala šta je: dobijala sam neka neprijatna pitanja i komentare, blagu izolaciju od prijatelja, sve je išlo lagano i neprimetno. Potom kreće nabacivanje krivice, ljubomorisanje, pa pronalaženje mana u svemu što uradim... Brzo se to otelo kontroli, a kako sam već bila psihički i emotivno izmanipulisana, gubila sam na svom samopouzdanju i pomerala granice da dokažem da ga volim.

Kada je to psihičko nasilje kulminiralo u fizičko?

– Ni ne sećam se tačnog momenta, jer nije odmah krenulo sa šamarima i udarcima, već prvo sa sitnim štipanjem i stiskanjem ruke ili noge. Potom je išao talas "velike ljubavi", gde je sve savršeno, gkad sam mislila da smo se konačno razumeli. Sve je prošlo... do sledećeg puta. Čak se desilo da sam u periodu od tri godine (između rođenja naše druge i treće ćerke) verovala da je sve savršeno, da stvaramo i napredujemo, imamo svoju firmu, zdravu decu i sve uslove da budemo srećni. Pritom, on nije osoba koja konzumira alkohol ni drogu, u društvu je uvek nasmejan, mene je pred drugima hvalio, govorio je kako sam njegova kraljica... Ipak sam imala osećaj da nešto nije u redu. Nakon rođenja treće ćerke, nivo fizičkog nasilja se pojačao. To je radio pod tolikom samokontrolom da me je udarao tako da mi ne ostanu tragovi u vidu modrica ili rana, već po gornjem delu glave, kako ne bi bilo dokaza. U tom periodu sam se i razbolela, dobila sam tumor jajnika i prošla kroz tešku operaciju, a nasilje je raslo, uz, naravno, povremene talase lepog. Manipulacije su bile stalno prisutne, kao i uvrede, tipa kako sam nesposobna. Nisam primećivala koliko i deca i ja "hodamo po jajima", kako je sve podređeno njemu. Presedali su mi čak i dečiji rođendani, dobijala sam stalna prebacivanja.

U braku ste doživeli čak i vrstu digitalnog nasilja?

– To se dogodilo 2020. godine, kada mi je posle višednevnog maltretiranja pozlilo i imala sam neku vrstu nervnog sloma. Vreme korone, hitna pomoć nije htela da se odazove na poziv. Moje telo je potpuno izgubilo kontrolu, ono se treslo i poskakivalo, ja nisam bila svesna šta se dešava, a on me je, bez mog znanja i odobrenja, snimio, kao i sebe kako preti svima redom: hitnoj pomoći, policiji, državi, da bi potom to objavio po društvenim mrežama. Poenta je što je on od toga sebi pravio alibi, jer se uplašio da ću ja umreti. Pravio se kako je savestan muž, a iza toga se krilo psihičko i fizičko maltretiranje. Taj video se delio, bile su hiljade pregleda, davao je izjave za neke medije, napravio publicitet... Posle toga sam doživela ogroman osećaj sramote, što sam u takvom stanju javno prikazana. Takođe, zaledila sam se od straha, jer sam tad shvatila da je spreman da ostvari svaku svoju pretnju koju mi je upućivao (da će, ako ga ostavim, ubiti moje roditelje i sestru, kao i našu decu, a mene ostaviti da živim i patim). Bojala sam se da će, ako pokušam da odem, iscenirati nešto i reći da mi je pozlilo.

Ipak, imali ste jedan pokušaj odlaska pre ovog kada ste uspeli?

– Da, 2019. godine sam otišla na dve nedelje, ali još nisam bila psihički ni jaka ni spremna. Sklonila sam se sa decom kod roditelja, kojima sam rekla samo da smo se posvađali. Međutim, zbog odgovornosti koju sam osećala prema našem zajedničkom poslu, ja sam odlazila u firmu, a on je to iskoristio i pretvorio se u fantastičnog čoveka. Tako je uspeo da me vrati, a agonija je ponovo počela. Ubrzo posle toga se desio jedan slučaj femicida, kada je na Telepu muškarac ubio suprugu i njene roditelje. Sećam se da sam se tad od straha razbolela, dobila sam upalu limfnih žlezda, jer je to meni bio dokaz da se takve stvari dešavaju, da nisu prazne pretnje. Kada se mnogi pitaju zašto žene ne odlaze, treba da znaju da se na saznanje u femicidima žena koja trpi nasilje toliko uplaši od tih naslova, da ostaje zaleđena, jer sebe vidi kao sledeću. Te godine je on konkurisao da se porodično preselimo za Ameriku. Ja to nisam želela, ali njega nisam sprečavala da ode, pa sam mislila da ćemo tako živeti na dve relacije i da će me manje maltretirati, pa ću tako "gurati" moj takozvani život. Međutim, kada je tamo otišao u martu 2022. godine, meni se desio haos, a olakšanja nigde. Stalno je proveravao gde sam, s kim sam, zašto sam... Počeo je još gore da me kontroliše, a njegovi pozivi su bili sa raznim pretnjama, omalovažavanjem, ispitivanjem...

Konačno ste se razveli 2022. godine. Kako ste uspeli da definitivno odete?

– Tad sam se nekako sudarila sa stvarnošću, da meni neće biti bolje ako ostanem u tom odnosu. Znala sam da mi se dešava nešto što ne valja i da neću biti dobro ni za sebe ni za svoju decu nastavi li se tako. Dotle nisam ni znala mnogo o narcisoidnom poremećaju ličnosti i manipulacijama. "Kockice" su počele da mi se slažu kad sam se već u aprilu ohrabrila i krenula na psihoterapiju, što mi je puno pomoglo. Psihoterapeutkinja me je pitala da li mi je cilj da se razvedem ili da ojačam, pa sam ja rekla da želim da ojačam. Sve je počelo brzo da se dešava i shvatala sam šta mi radi. Postala sam svesna da je za taj "tango" potrebno dvoje i da moram sebe da promenim, kako takav "tango" ne bih igrala nikad više u životu. Naučila sam tehniku "sive stene", kojom ne dozvoljavate da vas manipulatori uvlače u svoje igre. Počela sam ubrzano da jačam i da pravim plan odlaska, a on je osetio neke promene u meni i u avgustu shvatio da "gubi konce". Iako je pričao da će doći tek kasnije, pokušao je da bane krajem leta. Srećom pa sam saznala kad je sleteo i sa decom sam usred noći pobegla od kuće. Taj put sam i roditeljima ispričala šta se u stvari dešava, kroz šta prolazim i da želim da se razvedem. Pokušao je da dođe do mene, ali sam imala podršku i zaštitu roditelja i nije uspeo. Slao mi je poklone po nekim ljudima, ali nije vredelo. Kada se vratio za Ameriku, pokušala sam sporazumno da se razvedem. Vratila sam se u našu kuću sa decom, ali sam osećala stalni strah. Postala sam svesna da ću ostati bez zajedničke firme, ali sam znala da ću pomoću svog znanja stvoriti sve iz početka. Količina pretnji je jačala, da ću ostati bez svega. U novembru me je nazvala njegova advokatica, koja je bila vrlo surova i onako preplašenu me krivila. Jedna prijateljica koja je bila upućena u sve me je pitala da li sam spremna da odem u policiju i prijavim nasilje. Pristala sam, ona se raspitala o svemu i odvela me tamo. Ispitivanje mi je palo užasno teško, jer sam morala nepoznatim ljudima do detalja da opisujem kroz šta prolazim. Osetila sam vrstu olakšanja, jer je dobio zabranu prilaska meni. Definitivno sam izašla iz kuće i preselila se sa decom kod roditelja.

Šta se potom dešavalo i u kojoj ste fazi sada?

– Usledio je Centar za socijalni rad, pa tužilaštvo, pa suđenje... Sve je to izuzetno bolno i verujem da neke žene zato i odustaju. Zato ću u celoj ovoj borbi da pokrenem inicijativu da se ta količina ispitivanja smanji, da bude dovoljno da se žrtva ispita jednom. Svi ti procesi u našem slučaju još uvek traju, a ja samo želim da on bude što dalje od mene. Decu povremeno viđa, ali je to baš retko, njima nikad nisam branila da budu u kontaktu s ocem, volela bih da imaju lep odnos. Zvanično smo se razveli u decembru 2022. godine. Imovinski nismo još uvek sve rešili, ali meni to i nije primarno. Bez svega se može, ali glava na ramenima i osmeh na licu ne može da se kupi.

Kako se Vaš život nakon tog razdvajanja promenio?

– Vratila sam se sebi, izgubila kilograme, radim stvari koje mi prijaju... Dobila sam fleksibilnost i slobodu, posao kreiram ispočetka, ali bez tenzije. Posvetila sam se pomoći drugima, pre svega pisanjem i javnim nastupom, jer znam da bi meni u nekim momentima takva priča prijala. Smejem se, sijaju mi oči i to daje nadu i onim ženama koje sada prolaze kroz slično. Knjiga je završena, dobila je recenzije i nadam se da će uskoro da se štampa, u potrazi sam za sponzorima koji će prepoznati koliko ona može pomoći sadašnjim žrtvama. Ja znam da mogu da budem podrška i inspirišem, ali uvek naglašavam da nisam psihoterapeut, već pomažem iz ugla žene koja je sve to prošla.

Pomaganjem drugima sada ćete se baviti i kroz jednu zvaničnu formu – udruženje. Recite nam nešto više o tome!

– Sve što radim sam želela i da uobličim, tako da sam upravo pokrenula i udruženje za podršku i osnaživanje "Oslobodi se". Ono će se baviti različitim edukacijama i projektima koji će pomoći svima koji prolaze kroz nasilje. Jačanje i osnaživanje je ključno, a s obzirom na to da imam toliko godina iskustva u menadžmentu i u radu sa ljudima, kao i različite edukacije koje sam završavala zbog toga, planiram da, pre svega ličnom pričom, osnažujem žene. Vrsta nasilja je puno, a neke zanemarujemo: ekonomsko nasilje je vrlo često, pa osnažujem žene i da postanu ekonomski nezavisne. U planu je i da se okružim dobrim ljudima koji su spremni da pomognu: od psihoterapeuta, do advokata i pravnika, te da izgradim mrežu od koje će žene dobiti prave informacije. Deo sredstava od prodaje knjige će ostajati u udruženju, kako bismo imali i materijalna sredstva.

Prema Vašem mišljenju, zbog čega toliki broj žena ima problem sa postavljanjem granica?

– Smatram da je samopouzdanje nešto što nam dolazi spolja, ali samopoštovanje je nešto što imamo (ili nemamo) iznutra. To mnogo žena mojih godina nema dovoljno izgrađeno, jer samo vaspitanje je bilo takvo da je najvažnije da budemo "dobre i poslušne devojčice", a kasnije "žene-majke-kraljice". Pa onda ono čuveno da se "nekad nešto mora i istrpeti"... Sada se mnogo toga menja, ali pomalo u pogrešnom pravcu, pa se dešava da žene danas preuzimaju sve same ili, čak, i one odu u narcizam. Ipak je potreban balans.

Neretko ističete da je psihičko nasilje nekada čak teže od fizičkog?

– Mnogi smatraju da nema nasilja ukoliko ono nije fizičko, pa se psihičko nasilje "guta" i trpi. Onda se oboljeva, pa vam "ode" štitna, pa još svašta nešto. Psihičko nasilje može da bude i uvod u fizičko nasilje. Usled psihičkog nasilja ne ostaju modrice na telu, ali ostaju modrice na duši, koje mnogo teže i duže zarastaju. Postoje toksični odnosi različitim oblicima. Manipulatori se ponašaju kao da ste vi njihova svojina. U društvu su vrlo uspešni, često jako šarmantni, a to nije ono kako nasilnike zamišljamo. Postoji statistika da čak 70 posto žena ne shvata da se nalazi u nekoj vrsti nasilja, što znači da 7 od 10 žena uopšte nije svesnio u kakvom se problemu nalazi, a to ne ogroman broj.

Šta poručujete ženama koje su u toksičnim odnosima i trpe nasilje?

– Potrebno je napraviti dobar plan odlaska i imati planove A, B i C: gde se i kako skloniti, kada prijaviti nasilje... Uvek sam za to da se nasilje prijavi, ja imam dobro iskustvo sa policijom. Imala sam neprijatnost samo sa jednim prekršajnim sudijom koji me je pitao šta sad hoću kad sam godinama ćutala, nisam odlazila kod lekara i nemam dokaze. Tad sam rekla da samo želim da me neko zaštiti. Posle sam shvatila da najviše sama sebe moram da zaštitim. Naravno, ako vam život visi o koncu, tad je potrebno otići i bez plana. Svaka odluka za odlazak je teška, kao i napraviti život ispočetka, ali mnogo je veća količina snage i energije potrebna dako bi ostale u toksičnom odnosu. U svakoj ženi već postoji ta snaga za bezbedan odlazak i nastavak života, kako bi bila srećna i zadovoljna.

Često se  mogu čuti komentari da žena nije bezbedna ni kada prijavi nasilje. Šta mislite o tome?

– Istina je da taj papir sa zabranom prilaska ne može da nas zaštiti sto posto. Rizik od toga šta će nasilnik uraditi uvek postoji, ali on postoji i ako ostanete u odnosu. Moj lični utisak je i da nedostaje kadra u službama kao što su policija i CZS, barem što se Novog Sada tiče i nadam se da će se to promeniti. Naš zakon još treba da se menja i dorađuje, nadam se da ćemo u budućnosti i mi uvesti nanogicu koju mora da nosi osoba sa zabranom prilaska, gde već na 100 metara njegove blizine ženi zvuk signalizira šta se dešava, a alarmira i policiju. Po meni je to fenomenalan mehanizam i inicijativa koju takođe želim da pokrenem preko udruženja.

Verujem da biste nešto poručili i onima čije bliske osobe trpe mentalno ili fizičko nasilje?

– Prema žrtvi se ponašajte strpljivo i uputite je na sve vrste pomoći. Znam da ljude izluđuje kad im se osoba poverava milijardu puta, a nikako da preduzme nešto konkretno, ali treba shvatiti da je to proces za koji je potrebno vreme i da to ne može tako lako da se promeni. Postoji čak statistika da je potrebno oko 20 polušaja odlazaka dok se osoba ne ohrabri za onaj definitivni.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: mojnovisad.com (Svetlana Bogićević), Dimitrije Mrđanov, Mina Džesabell, privatna arhiva sagovornice