Marko Tajs, trener: Novosađani imaju idealne uslove da budu fizički aktivni, ali su jako lenji

Naš ovonedeljni sagovornik je od najmlađih dana posvećen sportu i fizičkim aktivnostima, pa stoga nek vas ne čudi moto koji se nalazi na ulazu trening centra čiji je osnivač i vlasnik, a on glasi – "Zdravlje je u kretanju".

Novosađanin Marko Tajs rođen je 1986. godine u Vrbasu, u to vreme Titovom. Interesovanje za sport prvo ga je okrenulo košarci, a tek kasnije upoznaje svoju veliku ljubav, kojoj je i dalje veran – kapueru. Danas je on taj koji deci drži treninge ove brazilske borilačke veštine, instruktor je nekoliko popularnih Les Mills grupnih programa i  jedini TRX kurs instruktor u Srbiji. Edukacija, tvrdoglavost, upornost, vera u ono što radi, kao i želja da bude najbolji u tome, doveli su ga do saradnje s ljudima čija će imena zauvek biti upisana u istoriji sporta.

Kada si došao da živiš u Novi Sad? Kako je izgledalo tvoje odrastanje u ovom gradu?

- Doselili smo se u Novi Sad, tačnije u Petrovaradin, 1995. godine, kada mi je bilo osam godina. Ovde sam krenuo u treći razred, u Osnovnu školu “Jovan Dučić“. Početak je bio lagan i prijatan, imao sam dobro društvo i odrastao sam u mirnijem kraju.  Vrlo brzo i lako sam se uklopio. U tom periodu mi je dosta značilo fudbalsko igralište u Petrovaradinu, do kojeg direktno vodi moja ulica. Imao sam interesantno i aktivno detinjstvo: igrali smo fudbal i basket, leti smo odlazili na Dunav i pravili “dečje baze“, a zimi, kada se voda izlije i zaledi, išli smo na klizanje. Pored toga, u tom periodu aktivno sam se bavio košarkom, a već sa 13 godina prvi put ulazim u teretanu. Išao sam u “Cool gym“, u kojoj je radio moj stric, a nalazila se na Novom naselju. To se dešava odmah nakon bombarodavnja, pa je odlazak u teretanu bio dogodovština. Išao sam autobusom do mosta, pa skelom preko Dunava, pa opet autobusom do Naselja – započinje svoju priču Marko Tajs.

- Nakon osnovne upisujem Elektrotehničku školu, koja mi je bila dobro životno iskustvo. Koliko god to čudno zvučalo, sreća je bila što ja tu školu uopšte nisam voleo. Vrlo brzo sam shvatio da me tu apsolutno ništa ne zanima, ali sam izvukao lekciju koja mi je kasnije mnogo značila u životu – shvatio sam kako izgleda raditi nešto što ne voliš. Tada sam sebi rekao da ću u životu raditi ili ono što volim ili neću ništa raditi. To mi je najviše značilo kasnije u karijeri, jer sam nakon toga shvatio da bih mogao da upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i da se posvetim nečemu što me stvarno zanima. Fakultet mi je bio pravo uživanje, potpuno drugačije iskustvo u odnosu na srednju školu.

Kako si otkrio kapueru?

- Kapueru sam počeo da treniram dosta kasno, kada mi je bilo 17 godina. Uvek sam bio neko koga su privlačili borilački sportovi i gimnastika, ali sam odmalena trenirao košarku, koju je trenirao i moj otac. Jedan dan sam sa njim gledao film “Only the strong“, koji me je oduševio. Kapuera je tada za mene bila otkriće, tek sam kasnije kroz priču i film shvatio da je u pitanju brazilska borilačka veština. Pomislio sam da nema šanse da pronađem tako nešto u Srbiji, sve dok sa tadašnjom devojkom Milanom nisam otkrio klub “Senzala“  i otišao na prvi trening. Tada sam upoznao trenera Dušana Kašanina. Nakon nekoliko godina počinjem da držim treninge kapuere deci predškolskog i školskog uzrasta, ali po pitanju rada ne pronalazimo zajednički jezik, pa se 2009. godine odvajamo.

Koji je tvoj pojas u kapueri? Da li je to najviši stepen rangiranja?

- Mnogo godina je potrebno da bi se dobio najviši stepen, odnosno najviši pojas u kapueri. Svaka škola ima svoje rangiranje. Kod nas ih ima devet, a ja trenutno imam sedmi, ljubičasti pojas. To je profesorski pojas, nakon koga ide kontrameštre i na kraju meštre, što na portugalskom znači majstor. Kapuera je vrlo specifična po pitanju rangiranja, i to je ono što se meni posebno svidelo. Ne postoji određena tehnika, kata ili određena stvar koju treba da uradiš da bi dobio pojas, već imaš svog mentora koji to određuje. On odlučuje kada je kapuerista jednom nogom ušao u neki viši stepen, nakon čega dobija pojas koji kasnije treba da opravda.

Sa 20 godina počeo si da držiš deci treninge kapuere, a kasnije se okrećeš i fitnesu. Kako si odlučio da postaneš trener?

- Godine 2009. počinje moja ozbiljnija trenerska karijera. Tada počinjem da radim kod Ksenije Horvat, koja je bila značajna fitnes ličnost u tom periodu. Ona je zajedno sa svojom prijateljicom Sandrom Koder otvorila studio u ulici Lasla Gala. Sandra, koja je završila višu trenersku školu u Nemačkoj, imala je jako veliki uticaj na mene i moje razmišljanje.
Rano sam se zainteresovao za fitnes, jer sam neko koga je oduvek privlačila estetika u smislu fizičkog razvoja tela. Kada sam vežbao samostalno, puno sam se edukovao i čitao, što je tada bilo malo drugačije nego danas, kada sve što vas zanima možete pronaći na internetu. Tada su vežbali ljudi koje je to zaista zanimalo i kao vežbač si morao mnogo toga da znaš, jer niko nije mogao sebi da priušti personalnog trenera. Puno smo učili kroz razne časopise i knjige, a ja sam u društvu uvek bio onaj koji je druge trenirao i pravio im programe za vežbanje.

Osnivač si i vlasnik “Trening centra Tajs”. Kada je ovaj centar počeo sa radom? Kako je izgledalo na samom početku?

- “Trening centar Tajs“ otvoren je u januaru 2014. godine. Put je zaista bio trnovit i ne mogu da kažem da je bilo lako. Iako sam dugo radio kao personalni trener, ovo je nešto potpuno drugačije, a uz to ovo je i moj prvi biznis. Jedno je biti trener i imati svoje radno vreme, a potpuno je druga stvar kada si odgovoran za sve. Bilo je dosta teško, ali smo dosta i napredovali. Vremenom smo preuredili prostor, napravili od njega mesto koje izaziva energiju i služi animaciji vežbača, jer to je ono što je danas fitnes – animacija za odrasle. Konkurenicja u Novom Sadu je velika, a ja sam svoju šansu video u tome da se izdvojim kvalitetom treninga i odnosom prema vežbačima.

IZAZOVI NENADA PAGONISA: “Nenad i ja smo prvi put počeli da radimo zajedno 2012. godine, kada se spremao za takmičenje ’Glory’ u Njujorku. Izazov kod spremanja sportista je tempiranje forme, a to znači da oni treba da budu najspremniji baš na dan takmičenja. Potrebne su godine da osetiš svog sportistu, da vidiš kakav tip treninga i vežbi mu je potreban. Drugi izazov, što je sada često kod Nenada od kako je prešao na profesionalni boks, jeste pomeranje mečeva. I na kraju, treći izazov su sami sportisti. Oni vole da su fizički aktivni, vole svoj sport, ali retko vole fizičke pripreme. Dok nije počeo sa mnom da radi, Nenad se nije preterano bavio kondicionim treninzma. Nije ih ni sada baš zavoleo, ali su mu postali prihvatljiviji“, - otkriva nam naš ovonedeljni sagovornik.

Pored personalnih držiš i grupne treninge, instruktor si za programe Les Mills Body Pump, Body Combat i GRIT. Koje su najvažnije prednosti grupnih treninga?

- Najveća prednost grupnih treninga, koja je podjednako važna i za vežbače i za trenera, jeste energija koja se stvara. Personalni trening ima svojih prednosti, ali na njemu je nemoguće postići taj nivo energije, što je posebno važno za treninge višeg intenziteta. Neko sam ko zaista voli da stoji ispred ljudi, da se popne na binu i to je nešto što oni osete. Energija je nešto što mene puni i motiviše vežbače. Koliko god da se trener trudi na individualnom treningu, čovek će daleko više raditi kada vidi ostale vežbače oko sebe, jer će mu oni pokreuti unutrašnju motivaciju. Grupni trening može više da izvuče iz osobe, jer kada vidi da je i drugima teško čovek natera sebe da gura dalje.

Početkom godine u “Trening centru Tajs“ održan je najveći TRX grupni trening u Evropi, a ti si jedini TRX kurs instruktor u Srbiji. Možeš li malo da nam objasniš šta je to TRX i kome je namenjen? Kako si ga otkrio?

- Kada objašnjavam nekome šta je TRX rekvizit, najčešće ga uporedim sa gimnastičkim krugovima, odnosno karikama. Ljudima kada spomenete “neke trake“, kako često doživljavaju TRX, oni odmah pomisle da su one elastične. One se ne tegle, a opterećenje za vežbača je njegova težina. Za razliku od karika, TRX ima samo jednu tačku na koju je zakačen, što nam daje dovoljno nestabilnosti, pa naše telo ima dodatni stimulans. Najveća prednost je to što se radi sa sopstvenom težinom i postoje različiti principi kako da prilagodimo opterećenje u skladu sa svojom trenutnom formom. To su vektorski princip, odnosno ugao pod kojim se radi određena vežba i princip stabilnosti, gde aktiviramo mišiće koji nam čuvaju kičmu. Jedan od benefita ove vrste treninga je što možemo da postignemo više ciljeva, odnosno da skinemo kilograme, rehabilitujemo se, sprečimo bol u leđima, radimo na mišićnoj masi...Na taj način su koncipirani grupni treninzi koji postoje u Trening centru Tajs, a to su: TRX Flow koji je kombinacija pilatesa i joge gde je akcenat na fleksibilnosti i istezanju, a najviše pažnje se posveđuje grudnom delu kičme; TRX Strong gde radimo vežbe snage i gde je fokus mišićna masa; TRX fit koji je kondicioni trening visokog intenziteta, posvećen skidanju kilograma i poboljšanju kondicije. Svaki od ovih treninga prilagodljiv je kako za one koji su apsolutni početnici, tako i za one koji su dugo u svetu vežbanja.

- Prvi susret sa TRX rekvizitom bio je 2011. godine. Taj princip vežbanja mi je već bio poznat, jer sam kod kuće imao “Total gym“, spravu koju je svojevremeno reklamirao Čak Noris, a koja isto koristi vežbačevu težinu kao opterećenje. Dakle, od starta mi je bio jasan mehanizam funkcionisanja. Vrlo brzo, pri poseti nekoj konferenciji u Zagrebu,  nabavio sam svoj prvi TRX. Godinu kasnije sam završio obuku za kurs instruktora, a danas sam jedini u našoj zemlji koji drži kurseve i edukacije trenerima i budućim instruktorima.

Imaš mnogo obaveza, kako izgleda jedan tvoj dan?

- Sličnost sa Čak Norisom nije slučajna (smeh), često umem da kažem da radim dva dana dnevno. Moj dan startuje u pet ujutro, izlazim da prošetam pse, i već u šest mi počinje prvi personalni trening. Jedan za drugim, oni traju do podne, nakon čeka ide “pauza“, koja mi služi za obavljanje nekih organizacionih poslova. Već od četiri počinju novi personalni treninzi, pa kapuera za decu, a nakon toga grupni treninzi za odrasle. Daleko od toga da je sve ovo lako, ali kada imate jasan cilj onda sve to postaje podnošljivije.

Velik si ljubitelj pasa i ponosni “roditelj” dobermana i američkog bulija. Ko tu kome daje energiju, oni tebi ili ti njima?

- Oni me najviše opuštaju. Ljudi me često pitaju, “Da li si normalan, šta će ti tolika obaveza?“, ali uglavnom energiju crpim ja od njih. Doberman je jako aktivan, pa me uvek natera da izađem napolje. To je glavni razlog zašto sam ga uzeo, jer sam znao da će me to održati disciplinovanim. Iako mogu da kažem za sebe da sam dosta disciplinovan i uporan, psi su mi dodatno pomogli u tome. Pored toga jako volim prirodu i sada mi je postao ritual da nedeljom sa njima pobegnem negde i napunim baterije.

Koliko su Novosađani fizički aktivni, šta bi moglo da se promeni na tom polju?

- Statistika kaže da je jako mali broj Novosađana aktivno, svega 3 do 4 %. To je katastrofa! Pritom, Novi Sad je mali grad gde svuda možete stići peške, sa jednog na drugi kraj grada stignete za sat vremena. Svakodnevno čujem komentare kako je nešto daleko, ljudi mi se hvale kada prošetaju peške sa Podbare do Tvrđave. Imamo idealne uslove za bicikl i rolere. Da smo bilo koji drugi evropski grad sa ovakvim uslovima, ne bismo mogli da živimo od biciklista. Ukoliko posetite bilo koji grad u Evropi sa sličnom strukturom, videćete da svi voze bicikl. Možemo ići peške na posao, što će nam oduzeti pola sata više, a mnogo će značiti. Vikendom možemo bilo gde u prirodu ili na Frušku goru, imamo najlepši kej u Evropi. Novosađani imaju idealne uslove da budu fizički aktivni, ali su jako lenji.

U “Trening centru Tajs“ želite da roditelji vežbaju zajedno sa decom, pa ste zbog toga uveli porodične pakete i mnogo aktivnosti u kojima učestvuju roditelji i deca zajedno. Kako si došao na tu ideju?

- Na tu ideju sam došao zbog dugogodišnjeg paralelnog rada sa decom i držanja personalnih treninga. Dugo sam radio jedno i drugo i milion puta sam čuo vežbače kako govore da ne mogu da dođu na trening zbog deteta. Ono što bi roditelji prvo morali da shvate je da ne mogu deca da biti dobro, ako stub porodice nije dobro. Ljudi moraju da shvate sledeće – deca će raditi ono što roditelji rade, a ne ono što roditelji pričaju. Dete će uraditi ono što vidi, jer su oni ogromni sunđeri koji upijaju. Moja ideja je da odrasli svojim primerom pokažu detetu da fizička aktivnost treba da bude ustaljena životna navika.

Ko su tebi bili uzori nekada, a ko ti je najveća podrška danas?

- Moj otac, koji je bio dosta fizički aktivan, bavio se gimnastikom, košarkom, bio je spasilac...On je definitivno jedan od mojih uzora. Najveća podrška danas mi je devojka Sofija, koja me trpi svaki dan, koja iznese sve moje stresove i padove. Trener je kao i ja, pa me zbog toga još bolje razume, motiviše i gura da idem napred. Pored nje, od samog početka, uz mene su moji roditelji. Velika su mi podrška, imaju razumevanja za sve i podržavaju me u svakom smislu.

ZDRAVLJE JE U KRETANJU: “Danas ljudi mnogo sede, preko 21 sat provedu u sedećem ili ležećem položaju. To je poražavajuća činjenica, ali kada saberete spavanje, posao, odlazak na posao prevozom, rezultat je ta brojka. Na kraju dana, kada dođu kući opet sednu za računar da provere mejlove, Fejsbuk ili da sednu ispred televizora. ’Zdravlje je u kretanju’ jeste moj moto i odnosi se na sve, a cilj je bio da se ljudi malo zapitaju. Sedenje i nekretanje nas ubija i to je nešto za šta naše telo nije napravljeno.“, savetuje vas naša ovonedeljna Gradska faca. 

Razgovarala: Mirela Kuč
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Marka Tajsa