Milan Mumin: Kada pevam na srpskom zvučim kao Vlado Kalember

Ako se nekome može dodeliti nezvanična titula “gradske face”, onda je to svakako Milan Mumin. Sa njim ugovoriti mesto za intervju je prilično zahtevan posao, jer kada čovek koji poznaje i koga poznaje pola grada (najmanje) sedne na javno mesto, onda je taj razgovor osuđen na propast, ili će u najblažoj varijanti biti prekidan svaka dva-tri minuta dok se Mumin ne pozdravi ili izljubi sa nekim koji mu priđe. Začuđujuće, u po bela dana sedamo u “Gerilu” gde se od troje ljudi pozdravlja sa svo troje, ali pošto su skontali da ćemo da radimo intervju verovali ili ne, ovu priču sašili smo u cugu bez očekivanog prekidanja. I oprostite na slengu, jer u razgovoru sa Muminom on se prosto zalepi za vas. Uostalom, naš kraj - naš sleng.

Odrastao u Pariske komune 36 u ljutom Bloku, pokraj "Ž. Stanice" (to Ž se nikad ne obrazlaže šta je - to se podrazumeva) u porodici uglednog advokata Aleksandra Mumina, od malena se družio sa muzikom. Danas je lider ponovo okupljenog benda Love Hunters, zaposlen u Spensu u novosadskoj epizodi, ali i u žutom taksiju u njujorškoj epizodi koja traje već 11 godina. Dva grada kojima pripada, mada u ovom našem ima ono što ga dodatno veže da se ne otisne zanavek preko bare - suprugu Jelenu i sina Marka Aleksandra. 

Iza sebe ima film, knjige, performanse, albume, pa čak i učešće u rijaliti programu. Ne možemo da ovu kraću vožnju kroz Muminov život ne počnemo pitanjem kako bi sebe predstavio.
– Od prvih momenata svesnosti sam, ne mogu da kažem da sam baš znao da ću biti muzičar, pevač, kantautor, izvođač…, ali nešto sam znao – zaže Milan Mumin za mojnovisad.com. – Imao sam oko 2, 3 godine, bila je ekipa na kartanju, Laza Ludoški, i drugi naši bliski prijatelji. Pošto sam 71.' godište, recimo da je to bilo neke 1974. godine, na televiziji je bio crno-beli snimak nastupa grupe WHO sa Rodžerom Daultrijem i čuvenim bubnjarom Kitom Munom, gde oni na kraju lome džitre, krljaju bubnjeve, a ja kao hipnotisan gledam u to. Laza Ludoški mi je prišao, gledao me i rekao: “Ovaj vaš će biti neki muzičar”. Ali, mimo tog događaja kog se kristalno sećam, od prvih momenata svesnosti sam sebe video na bini, da skačem i do dana današnjeg vidim sebe kao jednog od mojih duhovnih otaca Andrlu, vidim se na bini do kraja. Znači, kao Mik Džeger i svi ti što imaju “sedam banaka” i jače... tako, kao podgrejan leš da me kao Lemija iz Motorheda izvlače i odnose. Ne vidim sebe mimo bine. Možda će to da se proredi, možda neću moći tako dugo, često, jako, dobro da nastupam, ali sebe ne vidim odvojeno od bine. Iako sam snimio igrani film, iako sam tri - četiri knjige poezije izdao, ipak ne vidim sebe bez muzike.

Kako je počeo Vaš razvojni put u muzici?
– Fanđo, stariji brat mog drugara Branislava Jovančevića Đikare nas je učio neke akorde. Imao je dobru akustaru, matoru, ali jako lepo naštelovanu. Pre i posle škole smo išli kod njega i vežbali a-mol... e-mol… Napravili smo bendove Ibis i Rajska ptica i Điki je znao već nešto da veze, razlaže. Tu su bili razni durovi i molovi, a tada sam mislio da bare hvatove nikada neću savladati. Međutim, tada smo već napisali par autorskih pesama, ja muziku, a Điki tekstove. Prva pesma se zvala “Probisvet”.

Dakle, prva pa autobiografska. Koliko ste tada imali godina?
– Imali smo 10 ili 11, a sa 12 godina već smo imali bend. Slušali smo, odnosno rasli na Parplovima  Cepelinima, hard roku, slušali psihodelije, moody bluzove, slušali Dženis Džoplin i bili hipici... Zbog mog izgleda ljudi su pogrešno povezivali da sam Limanac, panker i skinhed, a nikada nisam imao veze sa tim. Uvek sam bio roker i metalac i živeo sam u Bloku kod “Ž. stanice”. Zahvaljujući Fanđu koji je imao brdo ploča, slušali smo mnogo kvalitetne muzike. Moj baba mi je, kada sam stasao, dao lovu da kupim ploče Stonsa i Bitlsa. Kupovali smo u jedinom Muzičkom magazinu i bili zaljubljeni u ribu što je tu radila. To je bilo mesto okupljanja. I onda izlaze Mejdeni, čekalo se da ona otvori od sedam ujutru, kao pred kafanom. Licencna izdanja smo kupovali, negovala se ta priča, i onda kao na hodočašće sa novim albumom idemo kod nekoga ko ima gramofon, onaj mono sa jednim zvučnikom i poklopcem, i to se onda drapalo dok se ploča ne izliže. Uz Fanđa i Đikaru koji su me naučili prve akorde, Ljuba Pejić, basista iz Obojenog programa, kao i njegov stariji burazer Milan, muž Tanje Banjanin, bili su mi komšije. Svi oni su me učili da sviram, ali je bilo presudno učešće mog oca. Tada mi je kupio fantastičan sonijev vokmen koji je u to vreme bio kraj tehnike. Naručili smo i dve kasete, “Depest Purple”, najveći hitovi Parpla i jednu vrlo interesantnu kasetu, koju sam kasnije prebacio na neku preteču cd koji se kasnije raspao. Te pesme koje danas svuda možemo naći, hvala bogu, su uticale na moj razvoj. Gledys Kight, Procol Harum, Lajonel Riči (po klaviru piči)…Komodorsi, ”Night in white saten”, i drugi najveći hitovi 50-tih, 60-tih godina nalazili su se na toj kaseti. U trećem ili četvrtom razredu osnovne škole, nagovorio sam matorog da mi kupi od Žice pice neku raspalu akustaru za 50 maraka. Imala je plastične žice pa sam stavio metalne i odvalio kobilicu... pa je lepio nekim tutkalom, ali, uglavnom je svirala. Poklonio sam je kasnije u znak zahvalnosti Đikari. Njegovi sinovi je sad sviraju. Živa je i dan danas. Godine 1986. bili su  pregovori sa Medanom za Hunterse i 1987. godine smo napravili Hanterse, kada je njih napustio Ćaga Mitić, moj veliki prijatelj i gitarista. Danas je psiholog i ima svoju privatnu praksu. Imao je bend Nirvana 15 godina pre američke Nirvane. Zavidim današnjim klincima. Imaju danas bar 10 prodavnica instrumenata, a mi u ono vreme samo muzički magazin i žice “rokenrol”, koje je pravio jedan majstor. Nismo kupovali ceo komplet žica, jer je stalno pucala najtanja žica E. Tada je bilo kalupa, pa se nakalemi žica. Takođe su se žice kuvale. Kad dotraju malo ih iskuvaš sa solju, kao špagete da kuvaš i skine se prljavština. Simpatična su to vremena bila. A danas za 100 keka možeš da kupiš i gitaru i žice i pojačalo, a mi stari muzičari smo više držali lemilice u rukama nego instrumente.

Mora se priznati da bez obzira na političke i druge okolnosti za muziku su to bila sjajna vremena. Bilo je bendova, tada se baš sviralo u Novom Sadu…
– Novi Sad nikada nije oskudevao sa mladim bendovima, talentima i interesantnim likovima, frikovima, usuđujem se reći iz svih sfera umetnosti. Uvek nas je nekako kočio centralizam koji je i onda postojao i sada postoji, ali i nedostatak ozbiljne izdavačke kuće. I to je odskočilo  sa pojavom Bobe (Obrada Škrbića) i Koleta (Konstantina Polzovića) i NS plusa, Nikole Suvačarova, Jadranke Janković, Baneta Loknera, Vlade Stajića, Kremera i drugih. E, onda je sve krenulo jer je bio širi front, nije bio samo jedan medij, bend, novinar već je bilo mnogo opcija. Pre nas popularni su jako bili Laboratorija zvuka, Balašević, Obojeni program, a mi Ateisti, Ritam nereda i GBB smo se prvi digli iz Novog Sada. Sve pre toga je moralo da čeka mig iz Beograda i Zagreba. Ne samo ja, ali sam ipak najviše postao prvi “baba” u svom selu. I bio sam rodonačelnik pevanja na engleskom.

Da, interesantno je da ste od samog početka ušli u svet autorske muzike. Manje ste služili Bregovićevim fazonima koji je drpao od drugih svetskih bendova pesme da bi ih “pastirski” prilagodio domaćoj raji...
– Mi smo imali malo obrada, par pesama, Đikara, Pile, Bugar i ja kada smo imali prvi bend Ibis, pa posle u Rajskoj ptici, pa se raspali. Jedno kratko vreme imali smo bend Makomercijala ali to je već bila skroz autorska muzika. Grba (Srđan Grbić jedan od vlasnika kluba Quarter) je lupao bubnjeve, Đuka i ja smo tukli đitre bez basa i urlali u mikrofon. Onda je Nova (Predrag Novikov, šef kancelarije Vojvodine u Briselu) došao na bas, inače odličan giratarista i moj školski drugar. Menjali su se basisti i onda smo dugo vremene svirali bez basa. Prvi naziv benda pre Makomercijale je bio Ajatolah. Vrlo lep, ali kratak period je bio sa ta dva benda, dosta kreativan, ali malo toga je ostalo sačuvano. I 1987. su došli Huntersi. Mada, interesantno je da je iz Makomercijale u novoj pesmi “Black and blue” završio uvodni rif. To sam još tada odsvirao. Zaista jako kreativan period, ali i veoma turbulentan. Kada se bend Makomercijala raspao Đuka je imao psihičkih problema i spalio sve fotke i snimke i svog “Les Pola”, a i ja sam bacio svoju akustaru u đubre... bio je to jako turbulentan rastanak. A rastali smo se zato što je on stalno svoje pesme pevao na srpskom, a ja sam na engleskom tako da je bend išao na dva koloseka i tu smo se razišli. Đuka je inače vrlo uspešan muzičar završio je džez akademiju u Gracu. Ali svira tezge po kruzerima…a ja sam ostao veran autorskoj muzici.

I da načnemo to čuveno pitanje, što pevate na engleskom?
– To je najčešće postavljano pitanje. Pljuvali su me prvo Boye pa Obojeni program, a najviše Koja iz Discipline kičme što naš bend ne peva maternjem jeziku. A šta radi cela Skandinavija, Norveška, Danska, Švedska? A posle taj isti Koja ode u Englesku pa prevede samog sebe na engleski... a držao nam lekcije o doslednosti. Uvek je bitno je da li nešto ima smisla ili nema. Za mene je pevanje na srpskom kao i na francuskom, češkom - u mom slučaju besmisleno. Kada me pitaju zašto pevam na engleskom, odgovaram - zato što nije ni moglo ni na kom drugom jeziku. Ja sam od malena to tako osećao rastući uz američku i englesku muziku i filmove, pa sam po inerciji napisao svoj prvi tekst na engleskom, ni ne sećam se kada... Meni je Karolj Kovač nudio da, ukoliko pesme prevedem na mađarski snimiće nam ploču u staroj Jugoslaviji… tada sam imao 17-18 godina i to je vreme kada bi ljudi za LP ploču davali svoju guzicu... ali, nije se ni uzeo predlog u razmatranje…

Kako je Bane Lokner od kritičara postao fan Huntersa

Prvi, odnosno nulti album Huntersa “There's no Centuries” je izašao u izdanju Mr. Montenegro Recordsa Mira Karadžića. To je bilo 1987. i štampano je 500 kaseta za celu tadašnju Jugu. I onda nas u prvoj recenziji uhvati i nagrdi Bane Lokner uz komentar da “nećete dobiti želju da premotate kasetu I ponovo je preslušate”, a kasnije nam je postao glavni fan. I te stvari su mi reper da ne treba odustajati.

Da li vam je neko lektorisao tekstove na engleskom?
– Ivana, pokojna majka bubnjara Huntersa Milana Ljubenkovića, ona me je naučila svemu što znam iz engleskog i u slobodnim monentima mi je tekstove pretresala. U tom periodu ne možemo pričati o profesionalnom radu i muzici, ali ja sam posle evoluirao radeći. Ali što se tiče pisanja pesama, ja sam imao samo engleski. Otpevao sam Balaševiću i još nekima na srpskom… Ritmu nereda i Ateistima sam pevao prateće vokale. Gostovao sam prijateljima na albumima, ali sve iz pijeteta i kad me izmoljakaju. Meni se ne sviđa kako zvučim na srpskom, stalno mi provejava neki Vlado Kalember, kao drugi čovek da peva (smeh). Kad pevam na engleskom to sam ja.

Mnogo ste svirali s kraja devedesetih, ali vas je taj engleski na kraju i preselio preko granice. Zašto ste otišli?
– U osnovi je opresudio moj avanturistički duh. Ako neko nije morao da ide, to sam sigurno ja. Pogotovo što nisam sebe mogao svrstati u ekonomske emigrante. Imao sam privilegiju da devedesetih godina sa Balintom Sombatijem i našim performansom mnogo putujem po Evropi, Kini i Japanu... Vodali su nas po hotelima sa 5 zvezdica i bili smo tamo tretirani kao prave zvezde. Dakle, sve sam video ali me je i dalje kopkalo kako je živeti preko. Ovde sam od malena bio poznat, jer mi je otac čuveni advokat, nisam rastao pod staklenim zvonom niti sam tako vaspitavan, ali bio mi je izazov da se oprobam da odem. U tom trenutku kao poluregionalna zvezda da idem preko da nosim nameštaj i vozim kamione, nije baš bilo obećavajuće... ali bio mi je sadomazohistički ćeif da odem. Karijera Huntersa je bila na vrhuncu. Sviralo se na ex YU prostoru u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji. Čast mi je i dan danas što smo bili prvi bend koji je otišao u te zemlje i pružili ruku pomirenja, iako se ni sa kim nismo svađali. Bio mi je izazov da odem “preko bare”, a karijera Huntersa je došla na raskrsnicu da se svi zapitamo - šta sad dalje? I 2003. godine smo napravili CD/DVD izdanje “Live in Bistro” i posle toga smo se razišli. Godine 2005. sredivši papire u Americi ja se vraćam i nudim Huntersima da radimo novi album, koji će kasnije postati moj prvi solistički album u Americi “Asthma Sky”, ali nije ih interesovalo. Onda sam par tih godina proveo svirajući solo i iz pijeteta prema Huntersima nisam hteo da vratim ime, već smo u Americi bili Milan Mumin & Undercover maniacs. Potom 2010. godine u ovdašnji bend, uz bubnjara Milana Ljubenkovića, dolazi stari basista Protektor (Vladimir Jovanov) i pošto nas je iz stare postave bilo trojica vratili smo ime Love Hunters i pojavili se na prelepom reunion koncertu na Štrandu.

U Njujorku ste se našli za volanom taksija. Šta je ono što biste mogli da potcrtate iz tog segmenta svog života?
– Pa odabir posla. Definitivno sam našao posao svog života, jer radim kad i koliko hoću, odem na tri meseca u Srbadiju kao hoću, nemam šefa, nemam direktora... Od malena imam jedan ogroman problem da kasnim svuda. Nigde ne mogu da stignem na vreme. Krenem ja, ali se nešto desi. Zato mi je bitno da nemam šefa, jer ako kasnim, kasnim sebi. Taksi je nepresušan izvor informacija i što je najbitnije za mene – nepresušan izvor kreativnosti. Bezbrojni stihovi i muzika su nastali u tom taksiju, masa ludih ideja, tako da obožavam tu neizvesnost posla, jer nikad ne znaš kada će ti ko ući, gde ćeš ga voziti. Jako se dobro osećam u taksiju.

Kako je biti taksista u Njujorku?
– U Yellow cab-u gde radim ne čekamo poziv telefonom, već stajemo na podignutu ruku. Nemamo dispečera. Odnedavno radim i za internet program pozivanja taksija - "Uber", preko koga vozim ljude gde treba, samo nema keša već te naknadno isplaćuju. Ne znam zašto, ali taksi me ispunjava. U životu mi je jako bitno da imam bekap, ne toliko u materijalnom smislu. U životu mi dve stvari ne radi - nemoj me bez novaca ostavljati i ujutru me ne budi. Zato i volim noć, jer i u popodnevnu smenu zakasnim. Ja zapravo imam podsvesni otpor prema moranju. Na primer, drug pravi paprikaš za vikend koji obožavam, ili keva pravi škembiće, ali kako se taj dan približava - meni se ne ide. Neću to tako. Neke ideje mi odu dok sam u taksiju a neke ne. Imam diktatafon na telefonu pa često pevam u kolima kad mi naiđe ideja. Kako dođem kući to snimim. Neke ideje pobegnu, pa mislim nisu ni bile vredne. Što popišem, usnimim i zabeležim, a neke pesme kasnijim pročeščljavanjem i otpadnu. Ali kad je kreativnost u pitanju i muzika, u spontanosti je ključ. A ne, kao što čujem neke bendove, da su pravili pesmu od 5 do 8 sati u studiju. Ja pišem se na salvetama, telefonima pa se krajem meseca sistematizujem. A nekad tri mesca ništa ne napišem…

Muzički ste aktivni, film "Love Hunter" je odlično prošao i kod domaće i kod međunarodne kritike, iza vas su knjige poezije, knjiga o vama... Šta je ono u čemu bi se još oprobali, ako je išta preostalo?
– Dosta me "loži" gluma. Film "Love Hunter" dobio dobru recenziju u Njujork tajmsu. U masi svojih nastupa već godinama osetim dozu glume i to me ispunjava. Ali, bez muzike ne mogu. Super mi je što sam se ostvario kao otac, to me je obogatilo i oplemenilo. Nisam znao koliko je to dobro i u dobrom me smeru promenilo i osvežilo... ma, u svakom smislu. Sada, da mi je ova pamet... ma, žalio bih da nisam otac. Voleo bih da bude i nekih glumačkihg angažmana, ali sada je počela da se zahuktava i neka američka karijera s tim što je me jedan producent Klej Harper zvao u Atlantu i ja sam u maju bio i snimio sam drugi američki album sa tamošnjom ekipom, a u septembru će izaći i novi album Love Huntersa. Zapravo to će biti maksi singl sa pet pesama, a maksi singl sa pet pesama izaći će i u Americi, samo ću tamo biti kao Milan Mumin. U pripremi je singl koji smo snimili sa Frajlama i to će se uskoro pojaviti. Doduše, još se razmišljamo da li da izdamo ovde album ili samo singl, jer je bolje kada se studioznije posvetimo jednom pesmi, napakujemo i promovišemo je. Napravimo promociju kao da je album i tu singl zasija. Mislim da ćemo ubuduće raditi singl po singl, a zatim izdavati maksi singl sa 4-5 pesama koje će biti pojedinačno ispromovisane, da ne ispadne da mi neka pesma ostane zapostavljena.

Aktivne dve postave Huntersa

Interesantno da nekadašnji gitarista Huntersa i moj kum Aleksandar Medan sada ima prvu postavu Huntersa iz 1987. godine: Laci, Singer i Medan, samo bez mene i sada se zovu Soulmates. A ovi Huntersi su Protektor, Ljuban i ja, samo bez Medana. Medan ima svoju muziku, postao je kantautor i imaju 16-17 pesama koje će uskoro da izdaju. To je lepa muzika, južnjački rok.