Miloš Vemić: U Evropi se ponovo priča o Vojvodini

Miloš Vemić nakon pet godina u inostranstvu ove sezone ponovo je obukao crveno-beli dres. Vemić je prošao sve selekcije Vojvodine, od pionirske do seniorske, sa voljenim klubom osvojio je jednu titulu i četri trofeja u Kupu, a 2010. godine otisnuo se u „pečalbu“. Sada je opet tu, rešen da još jednom podigne trofej namenjen šampionu Srbije i da sa Vojvodinom ispiše nove evropske stranice. Kako sam kaže, u razgovoru za portal mojnovisad.com, ni u jednom trenutku se nije pokajao što se vratio u Novi Sad. Naprotiv.

- Moram da priznam da na kraju prošle sezone nisam sebe zamišljao u Vojvodini. Gledao sam ka inostranstvu, ali sve te ponude su mi delovale neinteresantno. Kako sezona odmiče i kada vidim gde su ti klubovi koji su pokazali interesovanje za mene, siguran sam da sam napravio ispravnu odluku, pre svega zbog svoje porodice. U Novom Sadu smo, našem gradu, i zaista uživam u svemu.

Iz Vojvodine si otišao pre šest godina. Šta se promenilo u klubu dok te nije bilo?

.- Promenila se organizacija pre svega. Klub sada finansijski stoji bolje nego što je to bio slučaj ranije. Što se tiče ekipe, tu je manje, više ista priča. Imamo par iskusnijih igrača koji trebaju da budu oslonac ekipi i mlade koji dolaze iz naše škole. Škola je ostala na vrhunskom nivou i mislim da malo klubova u Evropi može da se pohvali takvom organizacijom kada je u pitanju podmladak. Oseti se da se nešto dešava u klubu. Sama ta priča oko Lige šampiona klubu je donela medijsku pažnju. Osvajanjem Čelendž kupa napravljen je jedan fenomenaln rezultat na kojem treba da se gradi budućnosti kluba i da Vojvodina u narednim godinama bude stalan takmac u Evropi.

Igrao si u Nemačkoj, Turskoj, Dubaiju i Francuskoj. Kakve utiske nosiš iz inostranstva?

- Moja prva destinacija po odlasku iz Vojvodine bio je čuveni nemački klub Fridrihshafen. To je ekipu koja je poznata u Evropi po fenomenalnom radu i odličnim rezultatima, a koju vodi vrhunski trener Stelian Mukulesku. U takvom ambijentu nije mi bilo teško da se uklopim. Posle toga sam bio u Turskoj. Imali smo sjajnu sezonu u ekipi Mili Pjango, gde su pored mene bili Marko Ivović i Nikola Đorđijev. Napravili smo strašan rezultatat te sezone. Među svim klubovima sa blanko budžetima zauzeli smo drugo mesto u prvenstvu, u Evropi smo stigli do polufinala kupa CEV, da bi na kraju svako otišao svojim putem kako bi, da tako kažem, osigurali svoju egzistenciju. Ja sam prešao u Dubai. To je bilo više neplanirano nego planirano jer sam dugo čekao da potpišem za jedan istanbulski klub ali se to na kraju nije realizovalo. Sezona u Emiratima mi je više ostala u sećanju po tome što je moja supruga zatrudnela, nego po rezultatima. Tamo je odbojka praktično na amaterskom nivou i bilo mi je teško da se naviknem na takav sistem rada nakon Evrope. Na kraju sezone, pošto je supruga bila trudna, želeli smo da budemo negde bliže Evropi, pa sam odlučio da pređem u francuski Turkuan. Počeli smo sezonu sjajno, a onda su počele da se ređaju povrede u ekipi i na kraju smo ispali iz lige.  Ipak, ta godina mi ostaje u najlepšem sećanju jer se tada rodio moj sin Relja.

Vojvodina se ove godine vratila u elitno evropsko takmičenje. Kako ocenjuješ vaše učešće u Ligi šampiona?

- Imali smo šansu da ostanemo u Evropi, ali je presudilo neiskustvo ekipe. U svakom slučaju smatram da trebamo biti zadovoljni. Nismo se obrukali ni u jednom meču, sem možda u jednom setu protiv Modene. Neka ova sezona posluži kao preduslov za neke nove rezultate. Bitno je da se ponovo priča o Vojvodini u Evropi.

I pored sjajnih rezultata, evropskog trofeja prošle sezone, učešča u Ligi šampiona ove godine, nekako imam osećaj da su mečevi Vojvodine kod kuće slabo ispraćeni. Pogotovo ako današnju posetu uporedimo sa 90-tim godinama prošlog veka kada je Spens bio pun na utakmicama protiv Sislija i ostalih velikana. Šta se to dogodilo sa novosadskom publikom?

- To je bilo drugo vreme. Kod nas su ljudi razmaženi jer su svi navikli na velike rezultate. Oni ne shvataju koliko je bilo teško ove godine igrati Ligu šampiona. Ne znam da li je to slabo medijski propraćeno ili je nešto drugo u pitanju, ali mislim da su vremena punog Spensa nažalost prošla. Ja sam imamo sreću da igram pred punom dvoranom u sezoni 2004/2005 kada smo protiv podgoričke Budućnosti igrali finale. Imamo recimo primer košarkaša Crvene zvezde i Partizana kod kojih pun Pionir ili Arena izvlače nešto posebno iz tih igrača. Meni je žao što mi nismo u prilici da igramo svake nedelje pred takvom atmosferom, ali šta da se radi.

Kapitenska traka... Čast, ali i obaveza?

- Ja sam bio kapiten i kada sma odlazio iz Vojvodine. Moram da priznam da mi je tada bilo mnogo teže nego sada. Nisam znao kako da se nosim sa svim tim. Danas imam mnogo više iskustva, što na terenu, što van njega. Naravno, i mene ume da izbaci iz takta neka sudijska odluka, moja greška, ali sada znam da vladam situacijama, znam kako da smirim ekipu i da utičem na nju. Van terena služim kao spona između igrača, trenera i uprave, i tu nema većih problema jer su momci stvarno odlični. Sada imamo trojicu momaka koji su u juniorskoj reprezentaciji. Istakao bih Davida Mehića koji je budućnost kluba. Tu je i Miran Kujundžić... Imamo dosta mladih igrača koji samo treba da se izvedu na pravi put.

Šta ih kao kapiten savetuješ?

- Mladi igrači moraju da budu svesni jedne stvari, a to je da je talenat jedno, a postati igrač nešto sasvim drugo. Da bi postao igrač potrebno je mnogo rada i mnogo truda. Ja sam sa 17 godina ušao u prvi tim. Dan mi je počinjao svako jutro u pola 8, na trening sam dolazio u 9, odradim trening do pola 11 i pravac škola. U školi sam bio tri, četiri časa i odmah se vraćao na Spens, pa ponovo trenirao od 16 do 17 časova i kući dolazio u 21 sat. I tako tri godine. Jako je bitno da čovek konstantno radi na sebi. 

Kako bi ocenio stanje u srpskoj odbojci? Počnimo od nacionalnog tima.

.- Ja sam u reprezentaciji bio od 2009. do 2011. godine i na moju nesreću nikada nisam prolazio te završne krugove. Od 14 igrača koji su putovali na takmičenje ja sam uvek bio 15. na spisku. To je bilo u godinama kada smo osvojili evropsku titulu i bili treći na svetu. Uvek će ostati taj žal što nisam osvojio medalju sa reprezentacijom. Mislim da je naša reprezentacija malo teža prešla smenu generacija, što je sasvim normalno. Imamo primer kod nekih zemalja, kao što je recimo Holandija, koja je nekada bila strah i trepet. Oni godinama ne mogu da se vrate na ono što su nekada bili. Italijani su se takođe dugo vraćali, a sada imaju odličnu generaciju. Mi imamo fenomenalne igrače, koji igraju u vrhunskim klubovima i koji su vremenom stekli to prekopotrebno iskustvo. Selektor Nikola Grbić je čovek na pravom mestu. To što nismo otišli na Olimpijske igre, nije tragično. Puno zemalja nije uspelo da se kvalifikuje. Ali definitivno se ne treba brinuti o budućnosti naše odbojke.

Kakva je situacija u domaćem šampionatu?

.- U našoj ligi se već dugo ništa ne menja. Sve se bazira na mladim igračima i mislim da to nije pravi put. Nije u redu da naša liga bude inferiorna u odnosu na neke druge lige. Kada bi se nekoliko iskusnijih igrača vratilo mogli bismo da igramo ozbiljniju ulogu u Evropi. Organizaciono liga može mnogo da napreduje, a tu mislim na  TV prenose, sponzore, publiku...  Ne može da se desi da odeš negde da igraš i da dođe 50 ljudi da te gleda.

Osvojen Superkup, pa ispadanje iz Evrope i iznenađujuća eliminacija iz Kupa od drugoligaša. Sledi vam plej-of 6. i 8. aprila sa Novim Pazarom. Svi očekuju finale. Može li Vojvodina do titule ove godine?

- To je naša želja. Ulazimo u ove mečeve spremni fizički i psihički. Dosta smo napredovali tokom sezone, ali u odbojci nema pravila. Dovoljan je jedan loš dan da se pokvari sve. Mislim da smo mnogo bolji od Novog Pazara, ali poučeni iskustvom iz Kupa gde smo ispali od Mladog Radnika, ekipa koje na kraju neće ni ući u Prvu ligu, moramo biti maksimalno koncentrisani. Da prebrodimo Pazar, i nadam se finalu sa Crvenom zvezdom. Pa da vidimo ko je najbolja ekipa u Srbiji.

Da li imaš neke neostvarena želje kada je odbojka u pitanju?

- Medalja sa reprezentacijom i Olimpijske igre. Voleo bih i kada bih do kraja karijere mogao da zaigram u Poljskoj i Italiji. 

Postao si tata 2014. Kako se snalaziš na toj poziciji?

- To je definitivno nešto najlepše što čoveku može da se desi u životu. Menjaju se prioriteti, život, sada je on je centar sveta. Supruga i ja uživamo u roditeljskoj ulozi i nadam se proširenju porodice.

Sa Milošem razgovarao Gojko Kekić