Miško Lazović, novinar i publicista: Kad se meri sa svojim velikanima, Novi Sad stalno ispada manji nego što bi hteo da bude

Oto Leopold je davno rekao da je novinar čovek koji je promašio zvanje. Međutim, za našeg sagovornika to nikako ne važi jer od rane mladosti piše ili barata tuđim šlajfnama.

Članke su mu štampale maltene sve omladinske i studentske novine, od Skoplja do Maribora, a bilo ga je i na stranama “Vremena”, “Naše Borbe”, “Slobodne Dalmacije”, banjalučkog “Reportera”, sarajevske “Nedelje”, “Roka”, "Džuboksa", “Scene”, “Pozorišta”... Uređivao je u “Stavu”, “Demokratiji”, "Nezavisnima" i “NS nedeljniku”, sada u “Dnevniku” i naročito je ponosan što je bio pomoćnik legendarnog urednika “Enciklopedije Novog Sada” Duška Popova. Sa Donkom Stančić je koautor monografija “Banovina” i “Magistrat”, a u pripremi su knjige o sinagogi i novosadskim crkvama. U istraživačkom timu Nacionalnog centra za društvena istraživanja iz Pariza (CRESPO) radio je na sociološkom projektu "Međuetnički odnosi u dunavskoj Evropi", Priredio je sabrane drame Aleksandra Tišme “Dozvoljene igre” i Gorana Markovića ”Osma sednica”, a njegovi razgovori su uvršteni u knjige intervjua Aleksandra Tišme, Živojina Pavlovića i dr Mirjane Miočinović.

On je Miladin Miško Lazović, novinar i publicista, rođen istog dana kad i Šon Pen, sin liftadžije, nesvršeni sociolog, porodični prijatelj pokojnog Branka Črnca Tuste, enciklopedijski vrsni poznavalac istorije Novog Sada, a ovaj rođeni Beograđanin je postao Novosađanin pre više od tri decenije. Gradska faca.

Otkud vi zapravo u novinarstvu?

- Kao pubertetlija sam pisao tekstove za beograsku simfo hard-rok grupu Sedmi krug (iz nje je kasnije nastala Alisa), a sad sam srećan što ništa nisu snimili. Doneo sam im smrtno dosadne, hermetične stihove, neki ljuti simbolizam, ma ko bi to slušao. Povratkom iz JNA bio sam potpuno izgubljen, vojska je ubila svu poetsku senzibilnost, a ja sam imao potrebe da se nekako izrazim. Bilo je kasno da se ozbiljno posvetim nauci (za to se pripreme počinju već sa 15 godina), pa sam počeo da pišem po omladinskim novinama. To su bila dobra vremena. Nisi mogao da budeš toliko loš novinar, a da tekst ne uvališ negde, od Makedonije do Slovenije. Još se i uredno plaćalo, pa kad si mlad moglo se i pristojno živeti. Nema gde nisam pisao, uglavnom o kulturi. To je bilo doba nakon Titove smrti i ako si hteo da proturiš nešto i objasniš subverzivne ideje, samo spomeneš floskulu da je “u duhu 13. Kongresa es-ka-ju”, cenzori ustuknu. Jer, ko će da čita hiljade strana dosadnog materijala. Ja, naravno, nisam pročitao nijednu (smeh). Uvek me je zanimalo nešto da naučim, a kad si urednik možeš to i da zloupotrebiš, pa sam ja intervjue sa najpametnijim ljudima iz cele Jugoslavije poveravao, naravno, sebi.

I danas smo stigli do potpune degradacije novinarstva.

- Najzaludniji fakultet na svetu jeste za novinarstvo. Dajte mi dete, ako ume da piše i poseduje opšte obrazovanje, sve što mu treba za novinarstvo, ja ću ga naučiti za 15 dana. Samo je pitanje zašto bih, ako ono nema potrebu da uči i napreduje. Propast novinarstva, ja vezujem za 1993. godinu, kad je moj rodni Beograd postao “Arkanzas” a Robert Čoban ustanovio "Svet", prvi domaći moderni tabloid. No, on je dobar novinar i verujem da nije znao kakva će aždaja da izraste i mimo njegove volje.

Zašto iz Beograda prelazite u Novi Sad da živite?

- Sreo sam na nekom koncertu u Beogradu Borisa Labudovića, inače najboljeg urednika za news magazin format koga je Vojvodina imala, i odlučimo mi da napravimo novosadski NIN. Tako je 1987. godine nastao “Stav”, prvi opozicioni list u Vojvodini. Prvi tekst protiv Miloševića, objavili smo svega deset dana posle Osme sednice CK SKS. Nisam bio baš previše politizovan, ali se tačno znalo na koji način je došao na vlast, da ne može da bude dobro. Kasnije sam se udao i ostao ovde da živim. 

Znači, vi ste Novosađanin?

- Jesam (smeh), ali prvo što sam 1985. godine primetio bila je izvesna, gotovo dečija blaziranost Starosađana, koja me je zabavljala, jer su često ljude kvalifikovali po tome gde su rođeni i gde stanuju. Tako su aristokratijom (samo)proglašeni oni sa adresom od Salajke i Podbare, do eventualno Limana 4. S takvim su prezirom govorili o Telepu, da sam mislio kako je to neka nedođija opkoljena močvarama, gde se ide u lov na krupnu zverad. Gotovo su me ubedili da "nesrećnici" koji žive u Veterniku, do tamo putuju preko brda i dolina. Kad sam ustanovio da je potrebno 15 minuta autobusom, frapirala me tolika razmaženost "Novosađana sa asfalta". Imam teoriju sumnjive održivosti, kako do 30 i neke godine, dok juriš ženske ili "veliku karijeru", treba živeti u Beogradu. Zatim je Novi Sad, uz sve svoje mane, grad po meri čoveka. Onako kako ga je definisao Platon. Dovoljno veliki da se u godinama zrelosti može ozbiljno raditi, ali ne previše da izaziva stres, proizveden viškom mogućnosti. Ko do tada ne postane mizantrop, pa poželi da pobegne na neki salaš ili u srbijansku brdsko-planinsku bestragiju, nakon 60. godine čini mi se da se može lepo stariti u Somboru ili Valjevu. Pre svega, jer imaju delom sačuvanu građansku civilizaciju i samosvest koju nisu uspeli da slome ni svi istorijski lomivrati.
   

Koliko je bila bitna avangarda šezdesetih i s početka sedamdesetih godina u Novom Sadu?

- To "Periklovo doba jugoslovenske kulture", kako ga je nazvao moj dragi, poštovani, nažalost pokojni prijatelj Žika Pavlović, srećom, nije zaobišlo Novi Sad. Jedino tad u celom 20. veku nije zaostajao za Beogradom, Zagrebom ili Ljubljanom. Od otprilike 1968. do početka 1973, u vreme srpskih liberala, oko Tribine mladih, časopisa "Polja" i "Uj simposion", studentskog lista "Index" i "Neoplanta filma" okupila se neponovljiva generacija individualaca, od kojih su mnogi završili u enciklopedijama i istorijama raznih umetnosti. Želimir Žilnik, Peđa Vranešević, braća Miroslav i Božidar Mandić, Vlada Kopicl, Slavko Dada Bogdanović, Laslo Vegel, Judita Šalgo, Oto Tolnai, Tibor Varadi (malo ih zna da je i sjajan esejista), Branko Andrić Andrla, a često je s njima sarađivao i poznati slovenački reditelj Karpo Godina. Neki su nakon političke represije proterani iz javnog života i ostali bez pravog opusa, pa je grehota ih tek uzgred pominjati, pisano je i o njima u ozbiljnom štivu. Bilo je tu radikalnih levičara, hipika, anarhista i potpuno nadpolitičnih, a različitih i poetika. Tada je propala i prva jugoslovenska rok opera "Crna metalurgija", koju su 1971. godine napisali Žilnik i Vranešević, pa ponudili "Ateljeu 212". I hrabrost legendarne upravnice Mire Trailović je imala granice, jer da su se sa scene njenog pozorišta zapevani stihovi "Ja nikog nemam, samo moju staru majku, druga Tita i Jovanku, i vlažan stan", mogla je sama da stavi ključ u bravu kuće ili čeka da neko sa težom rukom to uradi. Iskusni Makavejev je procenio da bi kreativni tandem to koštalo po otprilike pet godina robije. Iz “sive kuće na uglu” (sedište Pokrajinskog komiteta), nakon 1973. režiran je mrkli mrak. Nakon sloma srpskih liberala novo rukovodstvo Vojvodine je želelo opravdati ukazano poverenje i pod firmom "odbrane bratstva i jedinstva", te "samoupravnog socijalizma", obezbedilo Novom Sadu, uz Sarajevo, titulu  najstaljinističkijeg grada Jugoslavije. Avangardisti su razbucani, smenjivani i otpuštani gde god su radili, a nije se znalo ko će naredni biti uhapšen. Jer, kriterijum nije postojao. Obavešten da je on na spisku, Žilnik je otišao u Nemačku, gde su njegovi filmovi prikazivani s puno uspeha. Međutim, ni tamo nije bio dobrodošao, jer je u jeku histerične borbe protiv grupe "Bader – Majhof" i on postao sumnjiv - na jednom od projekcija "Ranih radova" viđen je Jan Karl Raspe, četvrti čovek u hijerarhiji te terorističke organizacije. Neki su se, kao Slobodan Tišma povukli u dugogodišnju samoizolaciju, a drugi, pak, koji nisu bili spremni na žrtve, pognuli su glave, slagali "lepe reče" koje nikoga ne dodiruju, niti se tiču, ali su status "zaslužnih umetnika" zadržali ma koliko se vlast menjala.

BRIŽNI ŽELIMIR ŽILNIK: "Kad sam prvi put poslom došao u Novi Sad da intervjuišem Želimira Žilnika, spremao sam se kao da idem kod Orsona Velsa. I još mnogo više. Toliko je njegovu moralnu vertikalu moja generacija u Beogradu uvažavala, jer je skupo platio svoja uverenja, a nikada nije hroptao i stradanje pokušao da naplati, napolju ogovarajući svoju zemlju. Rođen u niškom koncentracionom logoru mogao je jednostavno da bude po 'zanimanju' sin prvoborca Milice Šuvaković i narodnog heroja Konrada Žilnika, oboje izginulih u ratu, pa tako kao mnogi drugi dembeli, od neke službe uredno prima ležarinu. Uglavnom, taj prvi intervju počeli smo u pet posle podne i do dva posle ponoći, prešli tek malo više od polovine mojih pripremljenih pitanja. Brižni Željko nije dozvolio da idem u hotel, znao je dobro koliko su bedni novinarski honorari, izbacio je ćerku iz njenog stana i prepustio mi ga. A poznavali smo se tek desetak sati. Ujutro me je probudio sa vrućim burekom. Da su satrapi kojima je Tito ostavio državu gledali Žilnikove 'Lijepe žene prolaze kroz grad' i 'Tako se kalio čelik' možda se ne bi iznenadili kako se raspada Jugoslavija, njena socijalistička privreda i stiže vulgarni kapitalizam. Sve je to Željko, nažalost, tačno anticipirao, ali glavonje, ako su i nešto gledali ili čitali, bila su boza i kabeza od koje ne boli glava," – u dahu je rekao Miško Lazović.

Ne možete se baš pohvaliti da ste mnogo uradili za promociju novosadskih bendova?

- Grešna mi duša. Kad sam pisao za "Džuboks" napravio sam 1985. godine nekakav pregled novosadske scene 1985. Izabrao, naravno, La Stradu, jer sam jako poštovao Slobu Tišmu i zbog pređašnjeg umetničkog staža, Heroina zbog Zorana Janjetova, već tada svetski priznatog strip-autora i Subu, koji je bio nepopravljivo samo svoj. Ko zna šta bi sve napravo da nije tragično stradao. "Stav" je bio magazin pristojnog tiraža koji se prodavao po celoj Jugoslaviji, pa je trebalo voditi računa da li bend, koji dobacuje od Klise do Detelinare, zanima nekoga sa Grbavice u Sarajevu. Kao urednik kulture bio sam dovoljno veliki oportunista i da izbegnem okapanje sa lokalnim rokerima, te strane prepustio da uređuje Dragan Kremer. Tako sam ostao puno dužan Obojenom programu, Bojama, Generaciji bez budućnosti, Ateist repu i ostalima. Međutim, nisam ja kriv što Novi Sad nikad nije ukapirao šta je bila Laboratorija zvuka, jedna od najznačajnijih art-rok grupa Jugoslavije, čiji su koncerti bili mnogo više od puke svirke. Pravi dobro organizovan i režiran haos na stejdžu. Novosađani Andrlu, nažalost, najviše pamte po urnebesnim koncertima Imperivm of Jazza, gde je uvek trebalo očekivati neočekivano, a retki da je u Beču Centar za umetnička i kulturna dešavanja dobio 2014. njegovo ime. Ipak, najpoznatiji novosadski pank bend ostali su  KUD Idijoti (smeh). I ja sam panker "postao" kad sam upoznao Tustu, dok lično nisam bio fasciniran Čontom. Ličio mi je pre na manekena neuspešne modne kolekcije Lilijane Vestvud, koji pre podne tera urednu profesorsku karijeru, uveče zakači zihernadle i bedževe sa šoping tura po Londonu, pa se zaklinje kako neće da se proda kao Plant. Kao da se svi žure da ga kupe. Pravi pank, ipak, pre svega, ište pravi – Stav, a to su bili Idijoti. Kao, recimo, Partibrejkersi, a sad to vidim kod, recimo, Sarsa ili Nikole Vranjkovića.

Kako ste se kao roker s znatnom kilometražom zbližili sa pankerima iz Pule?

- Jednu od najvećih uredničkih grešaka napravio sam u proleće 1987. godine kad me je mrzelo da tri dana okapavam u Subotici na "Omladinskom festivalu", već poslao proverene novinare na tamošnji hotelski stan i hranu. Vratili su se oduševljeni pobednicima koji briju žestok pank i sve su druge bendove prosto oduvali. Bili su to KUD Idijoti. Brzo sam imao priliku da se uverim da nisu buntovnici bez razloga kad je ploča promovisana u Sarajevu. Posebno mi je bio intrigantan pevač Tusta, sasvim drugačiji od prve generacije pankera. Kad je ušao u bend imao je tri banke, a nije umeo da svira ni u češalj. Čupavi hipik je stopirajući obišao dobar deo Evrope, bio oženjen, imao ćerku, primao platu u brodogradilištu "Uljanik". Bio je tada početak jednog divnog prijateljstva sa Tustom, jer ofucanim hipicima, nije potrebna uvodna, konvencionalna konverzacija, pa da se bace na ozbiljne i temeljne teme. Pride, Sale Veruda i bubnjar Ptica, stolar i električar "Uljanika", basista Dr Fric, noćni čuvar lokalne ludnice, jednostavno, bili su to ljudi kojima se moralo verovati. Zaista su živeli ono što sviraju. A i to su, besprekorno uvežbani, znali da rade. Postali su omiljeni i među novosadskim muzičarima, jer nije bilo benda koji kad je nastupao u Puli nije mogao da računa na njihovu svesrdnu pomoć. Prolazili su izuzetno dobro i drugde po Vojvodini, gde se verovalo da nemaju tako entuzijastičnu publiku.

Ubrzo ste postali vrlo bliski prijatelji?

- Svakog leta sam "letovao" u Puli, a jedva stigao dva puta da se okupam. Trebalo je odmoriti se od noćnih turneja po istrijanskim oštrijama, pandanu našim birtijama koje imaju šmek. Zbližile su nam se i porodice. Uvek kad su dolazili u Beograd ili u prolazu za Novi Sad, sa mojom bakom, šumadijskom seljankom Tusta se sjajno zabavljao, nemam pojma o čemu su pričali, Fric je vodio nekakve "domaćinske" razgovore sa mojim ćaletom, Ptica je pomagao kevi da postavi sto, dok je meni preostalo da mudrujem sa Saletom. Tustina majka, stara partizanka, mojoj je telefonom diktirala recepte za fuže, njoke, paštašute i druge istarske delicije koje ja volim i uzgred sočno psovala Tuđmana. Svoj prvi, pravi studijski album snimili su kod Milana Ćirića u Novom Sadu. Već su me prekrstili u Mikele Laskerini, pa sam dobio i posvetu na omotu. Vredi to više od svih nagrada koje u životu nisam dobio. Portiri "Dnevnika", navikli na goste iz političke i kulturne elite, su izvesno bili šokirani gledajući kako pred spavanje i u zoru, svraćamo Tusta i ja na čorbast pasulj iz radničke menze. Kad su Fric i Ptica otišli iz benda 1999. godine osetio sam to doslovno kao da mi se porodica raspala. Kad je umro Branko Črnac, mnogo nas je debelim crnim flomaster podvuklo crtu pod znatan deo svog života. Bajpasa sa njim definitivno više nema.

Anegdote se često bolje pamte nego i sami nastupi Idijota?

- Koncert u sali legenedarnog sarajevskog kluba "Obala". Kibicujem iz pozadine kao i mladi profesor Akademije dramskih umetnosti Emir Kusturica, taze basista Zabranjenog pušenja, koji je u to vreme nije odmakao od bluz "dvojke". Čuo sam kako se, dok je između dve pesme Tusta hvatao dah, usuđuje reći šefu: "Vid’ ba, Nele, šta je rokenrol, a ne ono tvoje Pušenje." Kud Idijoti prođu tu trava ne raste! – pokazalo se da nije puka marketinška caka. Pošto sam ranije već radio intervjue sa Kustom i poznavao ga, poveo sam ga u svlačionicu benda. Prišao je Fricu, koji je tada nosio naočare sa beskonačnom dioptrijom, ali ih je baš skinuo dok briše znoj, i rekao: "Čestitam, kolega". "Šta, i ti si portir?", odvrati mu moj već tri decenije pobratim, ne videvši ko stoji ispred njega. Mada sam imao uredne karte za pulsku Arenu sve festivalske filmove sam gledao iz jedne bosanske kafanice na obližnjem brežuljku zajedno sa Fricom, sve uz kolone ćevapa i gemišta od malvazije. Platno se odlično videlo, ali pošto se nije baš najbolje čulo, morao sam da ujutru poranim, pa sa odgovornijim kolegama proverim da li sam najbolje razumeo dijaloge, pre nego što izveštaj pošaljem redakciji. 

Otkud interesovanje za istoriju Novog Sada?

- Kad sam se sredinom devedesetih godina malo umorio od novinarstva, postao sam PR u izdavačkoj kući “Prometej”. Znajući da Novi Sad ima dobru čitalačku publiku, sentimentalno zainteresovanu za zavičajne teme, gazda Zoran Kolundžija je pokrenuo ediciju “Moj Novi Sad”. Trebalo je da je operativno oblikujem, a pošto ne mogu ništa da radim površno, krenuo sam da učim od početka. Da sam završio fakultet, sad bih mogao da magistriram na nekoj temi iz novosadske društvene istorije. Mene je Novi Sad zanimao antropološki, kulturološki i civilizacijski. Hvatao sam promene njegov pulsa, koji mi je više zanimao od političkih nadgornjavanja. Čudno i tužno je da Novi Sad, recimo, tako malo zna o jednom od svojih prvih Evropejaca i demokrata, vrhunskom  intelektualcu kakav je bio Mihajlo Polit Desančić. Pogledaj samo gde je on dobio ulicu, a gde često kolerični tribun Miletić i njegov maniti zet Jaša Tomić.

Može li se govoriti o duhu starog Novog Sada?

- Teško. Već nakon Prvog svetskog rata znatan deo ovdašnjih intelektualaca je prešao u Beograd, jer su desetkovanoj Srbiji bili potrebni kadrovi da vode velike državne poslove nove kraljevine, a drastično su ga promenile i kolonizacije, koje su preduzeli kralj Aleksandar i Tito. Pride i masovne migracije tokom devedesetih. Jovan Cvijić je davno pisao kako su Šumadiji bile potrebne dve generacije da pretope i asimiluju violentne gorštake. Po mojoj laičkoj proceni, mekim i tolerantnim ravničarima biće potrebne četiri. Međutim, ja ni zamerke koje sam pronalazio Novom Sadu nisam smatrao previše ozbiljnim. Za melanholike poput mene, to je pravi grad. Beograđani vole Novi Sad zbog njegov pravog ili prividnog mira, koji, pak, domaćini do besa preziru i nazivaju kolotečinom, žabokrečinom, mrtvilom, ustajalošću...Tako i u tišini Novog Sadu stvara mnogo vrhunskih umetnika, ali su daleko od očiju beogradske čaršije, koja i dalje po svojim neformalnim, a moćnim soareima određuje koliko ko vredi. A kako i da znaju čega sve ima u Novom Sadu, kad on ni sam to ne zna ili ne poštuje. Romani Đorđa Pisareva, već odavno jednog od vodećih prozaista srednje generacije, ulaze u najuži izbor za "Ninovu nagradu", a ko zna kad će je dobiti, kad je stalno odsutan iz prestoničkog društvenog života elite i "elite".      

Ipak, Novi Sad će biti prestonica kulture 2021. godine. Hoće li to nešto doneti dobro i promeniti odnos prema kulturi?

- Pričaće ko preživi naredne četiri godine slušanja te mantre o "prestonici kulture", koju politikanti već mesecima ponavljaju kao "Oče naš". Ta maglovita titula zaista je poslužila da se neki gradovi izvuku iz anonimnosti i učmalosti, pominje se i koliko je povećan profit od turizma, ali ne vidim šta će Novi Sad ponuditi, eventualnim, gostima. Neće, valjda, Egzit da traje umesto četiri, pet ili sedam dana svih 365. Godinama je dopuštano da propadaju zdanja u istorijskom delu grada i kad se vidi da su toliko propala, pa im nikakve rekonstrukcije ne mogu pomoći, bez griže savesti moglo se pristupiti eutanaziji. Muzeji postavke menjaju ređe nego dobar domaćin laminat u dnevnoj sobi. Kakvom se onda "porodičnom srebrninom" grad može podičiti.  Početkom XIX veka, Novi Sad je imao estetski odbor, sačinjen od najuglednijih, poštovanih i uviđajnih ljudi, pa nije moglo da se gradi kako kome dune. Ne mogu se baš sve monumentalne građevine porušiti. Nemci su nakon 1945. ciglu po ciglu vraćali jer je to pitanje odnosa prema zaostavštini. Sve je stvar kompetentnih ljudi koji bi strateški trebalo da odrede kuda dalje.

ZATVORENOST NOVOSAĐANA: "Znao sam počesto, ali zaista bez zlobe, da zezam Starosađane objašnjavajući im kako njihove moćne, bar tri cola debele i raskošno udešene kapije na ulazu u dvorište ne služe samo da spreče upad košave zimi, a vrućine i prašine leti, već da i preventivno zaustave - neželjene i nenajavljene goste (smeh). Jer, bilo je čudno meni, vekovima unazad patiniranom Šumadincu, što nakon celodnevnog okapanja u redakciji i potonjeg 'bruderšafta' po kafanama, kao da smo braća rođena, niko ne pozove kući. Puštaju me, kako valjda ne bi ugrožavali moju 'slobodnu volju' da jurim poslednji autobus ili voz, pa se lomatam do Beograda. Pristup u domove Starosađana trebalo je dobrano 'zaslužiti' i načekati se. To je i logično, kad su se samo u poslednjem veku menjale države i politički sistemi, stizali u masama ljudi sasvim drugačijeg senzibiliteta, pa, eto, nije zgoreg biti oprezan i ne puštati ih baš odmah preko praga. Naravno, nisu mogli avangardisti iz sedamdesetih, jedva dvadesetak lokalnih hipija, svojom solidarnošću i empatijom promeniti uvrežen 'red vožnje' stotinak hiljada svojih sugrađana" – objasnio je Lazović.

Bili ste prijatelj sa Vojislavom Despotovim. Već je ušao u urbane legende, a koliko je bio značajan za kulturnu scenu i ceo grad?

- Koliko je značajan možda je Novi Sad shvatio, mada čisto sumnjam, tek kad je umro, pa na njegovu sahranu, pristigli prijatelji i poštovaoci iz raznih gradova. Za grad u koji je iz Zrenjanina stigao vrlo mlad ostao je "onaj debeli koji je opet zaglavio u 'Bircuzu kod Džoa', 'Bibinju', 'Šeboju', 'Oraču'...". Naravno, nisu mu stajali iznad glave kad je ispisao dvadesetak knjiga, još više radio-drama ili preveo silne tomove sa engleskog, nemačkog i slovenačkog. Depa je bio svakako najduhovitiji čovek koga sam upoznao u Vojvodini. Ali on nije bio od onih lakardijaša koji pričaju jeftine viceve i zabavljaju kafansko društvo plitkim logorejom. Njegov vrcavi kalamburizam je odraz otmenosti duha. Kad je krenulo višestranačje, mnogi su umetnici potrčali da negde i nekom ponovo pripadaju, jer je u gomili sigurnije, "smrtno ozbiljno" je najavio kako i on osniva partiju SRP – supa, rinflajš, pohovano. Pred sam rat, o svom trošku pokrenuo je i uređivao prvi jugoslovenski privatni časopis za modernu književnost "Hey Joe". Poslednjih godina života u stihovima i esejima mu je postalo tesno, pa se bez problema prešaltao na prozu, u kojoj se, takođe, prepoznavao njegov neponovljivo originalan rukopis. Roman "Drvodelja iz Nabisola" ušao je u najuži izbor za "Ninovu nagradu", ali su izvesni likovi iz beogradskog književničkog serkla u žiriju bili spremni učiniti sve kako je ne bi dobio Momo Kapor, pa su, kao kolateralnu štetu, pristali da žrtvuju Depu. Verovali su kako za njega još ima vremena, ali nažalost, nije ga bilo. Preminuo je nakon svoje književne večeri u prestonici, par meseci pred 50. rođendan. Stalno čekam da se neka izdavačka kuća seti i ponovo objavi bar knjigu njegovih izabranih pesama "Veseli pakao poezije", da Depa ne bi ostao samo tema diplomskih radova i doktorskih disertacija.

Imali ste prilike da često ne samo intervjuišete, nego se i družite sa akademikom Aleksandrom Tišmom, verovatno najpoštovanijom ličnosti Novog Sada u 20. veku.

- Šaca ili Stari, kako smo ga zvali mi njegovi poštovaoci, bio je jedan od najusamljenijih ljudi koje sam znao. Po svom izboru. Jer, kako je drugačije mogao čovek koji je sa 17 godine sebi dao zadatak da napiše jevanđelje skepticizma i u skladu sa tom misijom i živeo. I zaista sam pročitao (osim pesama) sve što je napisao akademik Tišma, pre nego što sam otišao da ga najzad upoznam i s njim radim intervju 1987. godine. Tišma je bio ubeđen da će kao i njegov otac Gavra umreti od raka pluća u 63. godini, koliko je on tada imao pa je, mada strasni pušač, manuo se duvana i bio nervozan k'o leptir. Čak ga je mrzelo i da priča, već mi je na pitanja, sutra dostavio napisane odgovore, pre svađalački, nego polemički intonirane. Međutim, narednih petnaestak godina smo napravili desetak opsežnih intervjua. Od naših oficijelnih, naravno, bili su mi zanimljiviji razgovori koje smo vodili tokom bezbroj šetnji. Osim fizičke, zahtevale su i dobru mentalnu kondiciju, jer Tišma nije imao strpljenja za trivijalnosti. Nemam pojma kako sam stekao njegov poverenje, pa me je izabrao za svog čestog sabesednika i slušača za neke civilizacijske teme, koje je on pronalazi i u najbanalnijim sitnicima, zatim iz njegovog zakrivljenog ugla podsmešljivih analiza beogradske i novosadske intelektualne i literarne čaršije, posebno najeksponiranijih aktera, te teoretska i praktična razmatranja muško-ženskih odnosa. Ništa nisam beležio i čuvao da ne daj bože objavim "kad za to bude prilike". I bolje što je tako, da krdo njegovih "prijatelja" i "savetnika", ne saznaju kakvo je porazno mišljenje imao o njima.

- Mada je ceo svoj literarni kosmos smestio uglavnom između Podbare i Tanurdžićeve palate, nikad nije iskazivao previše ljubavi prema Novom Sadu. Tretirao ga je kao datost, na koju ne može da utiče, ali stalno je gledao kad će da se odmakne od nje. Kad nije mogao drugačije onda bar biciklom. Malo se zna koliko ga je bolela podozrivost koju je Novi Sad pokazao prema njemu dok je bio mlad pisac. Naime, njegova prva drama "Cena laži" igrana je u Niškom pozorištu i pozvana je na neki festival u Istočnoj Nemačkoj posvećen 1954. godine Jugoslaviji. Naravno, trebalo je da putuje i autor, ali je lokalni udbaš odbio da mu izda pasoš. Gotovo svakodnevno smo pili kafu dok sam bio pomoćnik urednika "Enciklopedije Novog Sada". Jednom je, ko zna zašto, poželeo da mi pokloni svoj grombi kaput. Najljubaznije sam odbio upozorivši darodavca da sam za glavu viši od njega. Sutra mi je od kuće doneo crni šal, koji nosim već 20 godina. Negde baš pred kraj nesrećnih devedesetih bio sam jako nezadovoljan sobom. Nije komentarisao moje tlapnje, samo mi je jednog dana doneo uredno zaveden njegov predlog o pokretanju književnog časopisa "Pokretna Vojvodina", koji bi se, otprilike, bavio odnosima ovdašnje i drugih literatura. On se prihvatio da bude glavni urednik, a meni namenio posao operativnog, samo da me razmrda i izvuče iz bedaka. Onda se desila revolucija, naivno mi se činilo da dolazi doba "velikih mogućnosti" i da za lepe stvari ima vremena. Kad su me prilike prebrzo tresnule po glavi i otreznile, moj nesuđeni šef je ležao u bolnici i ubrzo preminuo, nesačekavši da ja zakažem bar prvi redakcijski sastanak.  

Da li i danas Novi Sad ima takvih velikana?

- Naravno, to su ljudi koji ćute i rade, ali u Novom Sadu moraš da vrisneš kako bi te bar malo načuli. I to ne vredi ako nisi dobrano overen bar u Beogradu, a još bolje u inostranstvu. Kako da sugrađani, recimo, ozbiljno shvate jednu od najmudrijih glava među njima, lingvistu, akademika Miću Radovanovića kad ga svakodnevno mogu na ulici videti dok vozi bicikl. Da postoji Želimir Žilnik, shvate tek kad u novinama pročitaju da mu je negde u svetu priređena retrospektiva filma i da tamo već decenijama mladi reditelji minucozno izučavaju njegovu osobenu rediteljsku poetiku. Novosađanin, magistar Nikola Džafo je početkom devedesetih godina napustio udoban život slikara u Švedskoj i vratio se u Jugoslaviju, kada su iz nje bežali svi koji su imali gde. Odustao je od "malanja" i utemeljio umetničku asocijaciju "Led art", koja je kasnije  postala prava institucija i proizvodila više suvisle kritike Miloševićeve vlasti i duha tog trulog i histeričnog vremena, nego sve opozicione stranke zajedno. I nakon srpske Oktobarske revolucije Džafo je ostao na margini. Na kraju je bio primoran da udavi svoju "Art kliniku", gde su, tako su mi se kleli mnogi studenti, više naučili nego na Akademiji umetnosti. Izgleda da je potrebna "istorijska distanca" da bar novosadski stručnjaci valorizuju ogroman i svestran opus Peđe Vraneševića. Sa bratom Mladenom komponovao je kilometre muzike za pozorište, film i televiziju, ali teško da će ikad u svom rodnom gradu steći status, kakav u Beogradu sa pravom uživao njegov ispisnik Zoran Simjanović. Mogli bi mu bar zahvalni biti stanovnici Novog naselja, što ga je, dok je radio kao arhitekta “Urbisa”, učinio da bude snošljivije za život nego pojedini blokovi Novog Beograda. Da li se akademiku Tiboru Varadiju, pravniku svetskog ranga, koji je svesrdno branio i odbranio Srbiju pred Međunarodnim sudom, iko ikada izvinio što su ga nestručne kreature oterale sa njegov matičnog novosadskog Pravnog fakulteta, iako se nudio da svojim studentima čak predaje besplatno. Toliko o Novom Sadu i nekim od njegovih velikana. A ko zna i da li su mu potrebni, jer kad se sa njima meri, stalno ispada manji nego što bi hteo da bude.

Imate li neku (novogodišnju) poruku za Novosađane, pogotovo mlade? Šta da čitaju ili slušaju?

- I kad nije Nova godina i neki drugi povod za svečarenje setim se stihova pesme Bertolda Brehta "Ne dajte da vas zavedu". Uzalud je pre 36 godina Branimir Štulić upozoravao da dolaze "Kurvini sinovi". Nije imao ko da ga čuje u ono vreme "nepodnošljive lakoće postojanja". Kad su ga najzad shvatili, bilo je mnogo, mnogo kasno. Varvari, tako ih je divno opisao Kavafi su se već odomaćili svuda oko nas. Sumnjajte u sve, u sve. Ako verujete u sve što čitate, bolje nemojte čitati. Inače, imao sa sreće da odrastam uz Velike pesme, pa šta onda raditi u Doba Pilićara.  

Razgovarao: Dejan Ignjić
Foto:  Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Miladina Lazovića