NAŠA ANKETA: Kakvi su odnosi Novosađana sa komšijama?

Vremena su teška, sve smo više usmereni ka sebi i svojim obavezama, a od početka pandemije sa svih strana nam se sugeriše socijalna distanca i smanjenje kontakata sa ljudima. No, i pored svega, u praksi se pokazalo da su nam često dragoceni oni najbliži (u bukvalnom smislu), oni koji stanuju tik do nas, u našem dvorištu, ulazu, ulici... Kakvi su danas komšijski odnosi među Novosađanima?

Da li uopšte poznajemo svoje komšije, javljamo li im se na ulici, pijemo li kafu sa nekima od njih, uskačemo li jedni drugima kad treba pomoć? Ili više dominiraju problemi i svađe sa njima?

Pitali smo naše sugrađane kakva iskustva imaju što se komšijskih odnosa tiče i evo šta su rekli.

DIVAN KOMŠILUK U DOBRU I ZLU

Veoma nas raduje što je veliki broj Novosađana svoje odnose sa komšijama opisao kao fantastične, a to se posebno uočava u delovima grada kao što su Salajka, Podbara i Telep, gde još uvek ima dosta kuća.

– Ja imam dve komšinice koje ne bih menjala ni za šta na svetu. Nema dana da ne popijemo kafu, šta imamo podelimo. Ako nekoj šta fali pozajmimo, ako ja pravim veliko spremanje obe mi pomažu, i obrnuto. Vikendom zajedno gledamo filmove, čitamo ili smišljamo sta kuvati za sledeću nedelju. Da napomenem da pripadamo različitim generacijama – kaže Marija M.

Iz odgovora velikog broja naših ispitanika može se zaključiti da postoje komšije koje pomažu jedne drugima kad se nešto radi, idu jedni kod drugih na slavu, pripaze decu ako je potrebno... Ono što je u vreme vanrednog stanja posebno došlo do izražaja (a i sada kada je radno vreme prodavnica ograničeno) je da, ako ti zafali nešto, komšija je tu da ti pozajmi šolju šećera ili ulja, jedno jaje ili koju cigaretu. Barem onima koji sa njima održavaju dobre odnose.

– Ja imam najbolju komšinicu, moje dete kad je gladno ume da ode kod nje da jede! Moja je desna ruka u svemu – opisuje Jelena R. M, dok Bojana R. sa Salajke opisuje kako njen komšiluk leti, dok se deca igraju napolju, kafeniše na stolicama koje iznesu, a zimi zajedno pale badnjak, dok mališani korinđaju.

Nataša D. se takođe druži sa svojim komšijama, čuvaju decu jedni drugima, organizuju razne akcije oko uređenja i čišćenja zajedničkih prostora i piju kafu napolju, dok se deca igraju. Čak joj komšinice vode i dovode starijeg sina iz vrtića, pa je jasno da ona svoj komšiluk obožava.

U daljim odgovorima anketirani navode da su upravo komšije te kojima ostavljaju ključeve ako negde putuju, pomažu oko renoviranja, vrše popravke jedni drugima, roštiljaju, pozajmljuju i, žargonski rečeno, "uleću" jedni drugima kad god to zatreba.

– Živim u zgradi gde sam se više puta uverila kako smo u nevolji složni, solidarni... Imali smo požar sa evakuacijom, sve u pidžamama usred hladne zimske noći. U gustom dimu ne znam ni ko mi je od njih spustio dete sa šestog sprata, ali sam mu večno zahvalna, baš kao i komšijama na prizemlju koje su nas primile u stan tog dana dok sve nije bilo bezbedno za povratak u stanove. U nevolji saznate ko je prijatelj i human čovek – uverena je Tanja H.

Upravo je humanost došla do izražaja i u doba korone, kada su mlađe komšije starijima donosile namirnice, lekove i ostale potrepštine, izvodile im kućne ljubimce u šetnju i pružile barem po koju lepu reč.

KAKO LI SE ZOVU NAŠE KOMŠIJE?

Ima i onih koji su prema najbližem okruženju indiferentni – nemaju ništa protiv njih, ali ni ne druže se.

– Ne odlazim ni kod koga u stan, ne volim kafenisanje, ali uvek na hodniku popričam sa komšijama. Nema svađa, ali nema ni previše intimiziranja – stav je Nene M, dok Miodrag Z. Kaže da ne vidi razlog zašto bi se družio sa komšilukom, kad već ima dosta svojih prijatelja.

Previše intime sa stanarima iz ulaza ne voli da deli ni Tamara J, koja se svima uredno javlja, ali nikome ne zna imena, a za razliku od nje, Višnja V. žali što nema komšiluk koji želi da kafeniše, a Vesna V. i Nebojša M. Tvrde da nemaju vremena za takve "akcije", jer su previše zauzeti obavezama.

– Suprugu je prošle godine jako pozlilo, hitna pomoć je došla i odvezla ga, a ja nisam imala kome da ostavim dete da bih se uputila za njima u Urgentni centar. Zvonila sam na bar četiri komšijskih vrata i niko nije otvarao. Tad sam shvatila da ostale stanare uopšte ne poznajem, te da nepoznatim ljudima i ne mogu ostaviti dete. Strašno je to saznanje da u kritičnom momentu u najbližoj okolini nema nikog da ti pomogne – priseća se Snežana V.

Zaključujemo da je tempo života mnogima takav da ono malo slobodnog vremena što im ostane odlučuju da posvete porodici i prijateljima, pa nisu naročito zainteresovani za zbližavanje sa susedima. Ipak, za vreme izolacije, mnogim starijim sugrađanima pomoć su nudile i njima nepoznate komšije, pa negde postoji nada da je empatija i solidarnost ipak jača od "gledanja samo svog posla".

DA KOMŠIJI CRKNE KRAVA...

Bilo je za očekivati da se nekima dešavaju i lošija iskustva sa komšijama, jer nije uzalud u našem narodu poznata izreka: "da komšiji crkne krava".

Tako se najviše ispitanika žali na studente koji su preglasni i prave žurke do duboko u noć, na one koji ne vode računa o periodu odmora, već se iz njihovih stanova čuju intenzivni zvuci udaranja, lupanja, preglasne muzike, svađe... Neki stanari se žale na decu koja previše ciče i skaču, dok roditelji dece neretko ne razumeju zašto se stalno žale... Neki, jednostavno, ne mogu da nađu zajednički jezik u suživotu.

– Sačuvaj bože kakve imam komšije; Prvog do mene policija je tražila u više navrata, a babu iz prizemlja redovno zatičem okačenu na komšijina vrata kako mu gleda kroz špijunku. Susetka sa trećeg pošalje kesu smeća na prizemlje dok ona ide stepenicama - nabraja Milica Z.

Veroljub Dž. je zgrožen slučajem iz susednog ulaza gde je starica bila mrtva preko dve sedmice, a niko od komšija nije primetio da je nema, jer niko nije ni obraćao pažnju.

Marijana A. ima problem sa starijim komšijama koji su nekada vodili kućni savet.

– Zagorčavaju nam život. Imaju neki spor sa gazdama, a nama se svete na sve moguce načine, od komunalne do vike i dreke na nas bez razloga. Bezobrazluk je isao dotle da su nas bespravno prijavili na tri člana u informatici, u vreme kad mi je mama bila u poseti na desetak dana. Užas blagi... - ogorčena je ova Novosađanka.

Izgleda da je sve manje "dežurnih" bakica ili dekica koji vazda stoje na terasi i posmatraju sve živo, a naš sugrađanin Kosta G. kaže da skoro žali za tim vremenima, jer koliko god da su nam takve komšije išle na živce, to je davalo neku toplinu življenju u zgradi i ljudi su, pa makar i kroz razmirice, bili bliži jedni drugima.

Reklo bi se da komšijski odnosi u Novom Sadu zavise što od faktora sreće, što od ličnog stava prema okolini. Ipak, sijaset situacija pokazalo je da je dobro poznavati svoje susede, jer nekada su oni prvi koji mogu da pomognu. Jer, kako reče naša ispitanica Jadranka Ć.K: "Više vredi dobar komšija, nego tetka u Nemačkoj"!