Nebojša Milenković: Šta će Vučiću opozicija, dosta su mu onaj Babić, Vulin i slični

Istoričar umetnosti Nebojša Milenković, viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, iza sebe ima veliki broj realizovanih autorskih izložbi, objavljenih monografija, stručnih predavanja, kao i nagrada za svoj profesionalni rad, a najširem delu novosadske i srpske javnosti poznat je kao oštar kritičar svakovrsnih anomalija i izvitoperenosti, kako na društvenim mrežama i blogovima, tako i u povremenim nastupima po medijima koji su radi da ga ugoste. Upravo ovaj segment njegovog aktivizma, tačnije, pre svega, obaveza i dužnost umetnika i intelektualca da u aktuelnom trenutku ne zatvaraju oči pred stvarnošću, već da o toj stvarnosti slobodno progovore i da joj se, u krajnjoj liniji, suprotstave, bio je jedan od glavnih momenata i okidača za „gostovanje“ Nebojše Milenkovića na stranicama portala mojnovisad.com.

- Mislim da je obaveza svih nas koji ovde živimo, bez obzira na to čime se bavimo, da vidimo gde to živimo, u kakvom svetu, u kakvoj zemlji, i da, ukoliko možemo, utičemo na nešto. To je moja obaveza, i tu obavezu mi niko nije nametnuo, već sam je sam izabrao. A reakcije koje pominješ su mi očekivane i ponekad zabavne. U vreme kada sam bio jedan od najzastupljenijih medijskih zagovornika ideje belih listića, meni je prilazilo toliko mnogo ljudi, i to ljudi za koje nikada ne bih rekao da se boje, i pitalo me polušapatom: „Kako se ne plašiš?“ Znači, kad ti neko priđe na ulici i kad te to pita, onda se ti okreneš i pomisliš: „Čekaj, u kakvom mi to društvu živimo i čega treba da se plašimo?“ Mislim da je ovo naše društvo jednostavno potonulo. Kao one kuće koje se izgrade na močvarnom tlu, niko se tim kućama ne bavi, tako da u jednom trenutku samo potonu i nestanu. Tako je i danas Srbija jednostavno nestala. A razlog tome, mislim, nije spolja, nije bombardovanje ili ne znam ni ja šta već ljudi umeju da izvuku kao razlog zašto smo propali. Razlog smo mi sami. To društvo je takvo kakvi smo mi u njemu – priča Milenković za naš portal.

Mnogi tu potonulost vide, čak i mnogi od tvojih kolega, umetnici, intelektualci, ljudi koji imaju prostor za javnu reč, ali ogroman broj njih ćuti. Da li je to samo puki strah, ili ima i te sračunate, lihvarske koristoljubivosti?

- Svakako je reč i o jednom i o drugom. Ja mislim da je to kompromiserstvo jedna od najružnijih osobina koje „krase“ intelektualce u ovoj zemlji. Pritom, mislim da mi imamo jako malo intelektualaca, mogu na prste da izbrojim one koji tu ulogu po mojim kriterijumima ispunjavaju. Tih ljudi je toliko malo da su na nivou statističke greške. Maltene da ne postoji razlika i suprotstavljenost u mišljenju, a u tom kontekstu nema razlike ni među strankama. Nema više prve, druge, ni treće Srbije. Postoji samo ta nevidljiva Srbija, a to su građani, kojima se niko ne obraća, čijim se problemima niko ne bavi, i ova druga, gramziva, poslovna, kvazi-politička, interesno povezana „elita“. Ja se ježim kada čujem taj izraz „elita“. Jer, da biste bili elita, prvo morate da budete odgovorni, morate da budete normalni, morate da budete moralni. Mi nemamo elitu, imamo pojedince, i ti pojedinci trenutno brane čast i ugled ovog društva i sâmo pravo da se nazivamo društvom.

Postoji li uopšte ta Srbija kao društvo?

- Ne, i to sam rekao nedavno i u jednoj emisiji. Postoji teritorija koja se tako zove, geografski pojam. Ali kao društvo mi ne postojimo, zato što smo se sveli na tu teritoriju na kojoj neki ljudi, u nedostatku sposobnosti da se bave sobom i svojim životom, radije gledaju rijaliti programe. Onda, sa druge strane, imaš tu, uslovno rečeno, „elitu“, koja posmatra taj nesrećni svet i kaže „to je polusvet“. Ja kažem, čekaj, ukoliko tri četvrtine, ili četiri petine populacije u jednoj zemlji spada u polusvet, šta je sa nama koji sebe tu ne vidmo? Šta se sa nama dogodilo? Ukoliko smo u međuvremenu prespavali nekoliko decenija i nismo primetili da se taj polusvet oko nas toliko namnožio, da još malo pa neće biti ničega drugog, šta je onda sa nama, šta je sa našim vrednostima, šta smo mi činili da te vrednosti odbranimo?

Kad pominjemo „elitu“ i pojedince, nedavno smo imali situaciju da je predsednik SANU, Vladimir Kostić, izneo svoj stav o Kosovu i da se potom na njega obrušila čitava lavina kritika i napada. Da li i to negde, samo po sebi, govori o tome koliko društvo u celini nije svesno uloge koju bi u tom društvu trebalo da ima intelektualac?

- Mi živimo u društvu u kom su političke stranke ubile demokratiju, u kom su ekonomisti uništili ekonomiju, ljudi u kulturi više ne veruju u svoju misiju, ljudi u medijima ne veruju u moć medija da se išta menja... A ako je sve besmisleno, šta je onda sa nama? Ja ne verujem u to da je sve besmisleno. Ne verujem da je angažman nešto što nema smisla, jer, ako nema smisla, onda je i život koji živimo besmislen. Što se tiče akademika Kostića, on je rekao ono što misli, a mi i na tom primeru možemo videti da ovde postoji trend da je mišljenje kao takvo problem. Ne šta misliš, ili kako misliš, nego vrlo često to što si se osmelio da uopšte misliš postaje problem. I dolazimo do toga da se javi predsednik države da kritikuje predsednika SANU. A mislim da bi bilo jako korisno, i za predsednika i za državu koju vodi,  kada bi manje mislio i manje govorio. U tom konkretnom slučaju, mislim da je aktuelni predsednik SANU jedna od retkih svetlih tačaka u novijoj istoriji te institucije. I to jeste jedan dobar primer. Da napokon imamo predsednika SANU koji nema problem da iznese svoj stav. Dobro je kada uopšte imate ljude koji se nisu predali, koji se nisu utopili u tom mrtvom moru. Tih pojedinačnih glasova ima, ali je problem što oni nisu institucionalno artikulisani.

Pomenuli smo na početku tvoj angažman, tvoje tekstove, istupe u medijima... Oni koji se ne slažu sa tvojim mišljenjem ponekad umeju da ti prigovore nekadašnji politički angažman u LDP, koji je trajao prilično kratko. Šta te je u politiku uvelo i šta te je iz nje, kasnije, „izvelo“?

- Postoji ta priča da bi ljudi kao ti grozni intelektualci koji se u sve petljaju, ako su već toliko pametni, trebalo da pokušaju da uđu u neku stranku, pa da nešto promene. Ja sam verovatno naivno poverovao da je to zaista moguće. I danas želim da negujem tu naivnost. Mislim da, kada ne budemo više naivni, i kada ne budemo više imali ideale, kada se okrenemo oko sebe, videćemo da se sve u međuvremenu raspalo. Ja sam se politikom bavio sasvim kratko. Dok sam se njome bavio, svi moji stavovi su bili javni. Kada sam iz politike izašao, to sam takođe uradio javno i rekao sve što sam imao. Što se tiče toga da li mi neko zamera ili ne zbog tog političkog angažmana, ja i dan-danas govorim isto što sam govorio i 2008. godine, kada sam bio nosilac izborne liste LDP u ovom gradu. Znači, u tom kontekstu se ništa nije promenilo u mojim stavovima, u vrednostima koje zastupam. To što stranka za koju sam poverovao da iskreno želi to što nije želela meni je bio signal da mi tamo nije mesto. Stvar je, dakle, prilično jednostavna.

Ako je kroz politiku nemoguće menjati stvari, da li, i gde, postoji taj prostor u kome stvarnost može da se oblikuje na jedan zdrav način?

- Pokojni Srđa Popović, advokat, jedan od poslednjih intelektualaca koje smo imali u ovoj zemlji, negde godinu-dve pre smrti je rekao da on misli da političke stranke više nisu forma organizovanja koja ovde može bilo šta da promeni. I ja se sa tim slažem. Mislim da nekakve građanske inicijative jesu nešto što je neophodno. A što se samih stranaka tiče, mi ponovo imamo jednu dominantnu stranku, čak ne dominantnu, nego jedinu. Imamo premijera koji ima smanjen nivo tolerancije na opoziciju, a pritom ta opozicija uopšte ne postoji. I mislim da je to neka vrsta prećutnog dogovora te političke klase kojoj je istekao rok trajanja da održava taj privid postojanja političkog sistema, kako se taj sistem ne bi iznutra promenio. Te stranke, koje se nazivaju politčkim strankama, jesu glavni neprijatelji demokratije u ovoj zemlji. Pritom, ne mislim konkretno na Vučića i njegovu stranku. Ja sam, i onda kada sam zastupao bele listiće, Vučića posmatrao više kao posledicu, zato što ta građanska Srbija od njega ništa nije ni očekivala. Ona je očekivala od onih koji su na drugoj strani. I oni su svojim činjenjem, ili nečinjenjem, shvatanjem politike kao plena, doprineli i da Vučić pobedi i da on danas u Srbiji realno nema alternativu. U tom kontekstu, ja mislim da je šansa ovog društva u tome da na sledećim izborima Aleksandar Vučić osvoji apsolutnu vlast. Kad to kažem ljudima, oni me gledaju kao da nisam normalan. Ali ja mislim da je zaista jako dobro za Srbiju da sve maske padnu. Da padne maska i iluzija da imamo opoziciju koja se bavi izgradnjom društva i koja vidi probleme građana. Ona to ne vidi. I u tom kontekstu, ukoliko je izbor ovog društva Vučić, a on jeste izbor, i ukoliko je Vučiću glavni problem da sprovodi reforme opozicija, a nje, kao što vidimo, nema, onda ja mislim da je rešenje u tome da više nemamo opoziciju, da imamo samo vlast kao što je imamo, i da onda Vučić vidi šta će sa tom vlašću koju toliko želi, a da ovo društvo vidi šta će sa samim sobom. Suština je u tome da Vučića u ovom trenutku ne može niko da sruši bolje od njega samog. Njemu ne treba opozicija, njemu je dovoljan onaj Babić, Vulin i slični. Šta će ti opozicija, kad imaš takve ljude na vlasti?

Misliš li da te građanske inicijative, koje pominješ, i glas pojedinaca imaju moć da dopru do instanci na kojima se uistinu odlučuje?

- Taj glas je danas više šapat nego jasan i artikulisan glas. Zato što postoji desetak ili malo više ljudi koji uopšte imaju mogućnost da nešto kažu u medijima kakvi su danas. I to je, ujedno, i slika katastrofalnog stanja u medijima. Mislim da stepen auto-cenzure nikada nije bio veći. Ne mora vlast ništa da cenzuriše. U tom kontekstu je pitanje, na koje ja svakog dana sebi pokušavam da odgovorim, da li je moguće da to ćutanje bude naš trajni izbor. Nema mnogo naroda na svetu koji se tako dosledno drže one izreke „ćutanje je zlato“. E, sad, problem je što ovde ljudi ćute decenijama. Neki se rode, žive i umru, a da ne progovore. A tog zlata nigde nema. Znači da nešto ne valja, ili u toj izreci, ili u onima koji je se toliko grčevito drže. Da je ćutanje zlato, mi bismo bili najbogatiji ljudi, i najbogatiji narod. A očigledno je da nismo. Ipak, ja verujem da ovo društvo nije osuđeno na to da trajno bude ovakvo kakvo jeste. Ukoliko u to ne verujemo, ne bi nam preostajalo ništa drugo, nego da se pokupimo i odemo u neki bolji svet. A ono što našu situaciju ovde dovoljno komplikuje jeste i činjenica da se i taj svet promenio. Gde je danas taj bolji svet? Taj bolji svet više ne postoji. Taj bolji svet je sebičan i pokvaren, i tome se sada raduju svi oni zagovornici svetske zavere protiv Srba. Ipak, taj svet je i dalje mnogo stabilniji nego što ćemo mi ikada biti, i taj svet i dalje ima svoje vrednosti, vrednosti iza kojih je spreman da stane, a to smo videli i nedavno, nakon terorističkog napada u Parizu.

Kada pominjemo tvoje nekadašnje bavljenje politikom, imaš li danas političke i političarske ambicije?

- Političarske nemam. Ali mislim da kao građanin nemam pravo da ćutim na nešto što me kao ljudsko biće svakoga dana ponižava i vređa. Mislim da to sa politikom, kakva je danas u Srbiji, nema nikakve veze. Ima veze s tim da sam ja, kao i ti, kao i bilo ko drugi ovde, trajno trpno stanje koje bi da postane nešto drugo. Mislim da mi kao ljudska bića nigde ne treba da pristajemo na poniženje, ni u gradskom saobraćaju, ni pred šalterima, ni na ulici. U tome je smisao i mog angažmana, daleko od bilo kakvih političarskih ambicija.

Da se vratimo na nešto što je bliskije tvojoj struci. Elem, dosta si se bavio ovdašnjom avangardom i postalo je neka vrsta opšteg mesta da je Novi Sad krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bio neka vrsta rasadnika avangarde u tadašnjoj Jugoslaviji...

- To je bio jedan od retkih perioda kada su se umetnost i kultura u ovoj zemlji, to jest u Jugoslaviji, kretale naporedo sa tendencijama na svetskoj sceni. I ne samo kretale, nego aktivno participirale. Tribina mladih je mesto na kojem je ovo društvo, tadašnje društvo, moglo da čuje neka neprijatna pitanja, gde se svakoga dana permanentno diskutovalo, o umetnosti, o kulturi, o društvu u kom živiš. I ona jeste najdinamičnije mesto na toj urbanoj mapi ovog grada, bez obzira na to što ta Tribina danas postoji kao potisnuta i davno zaboravljena istorija, koje se sam grad, većinsko javno mnenje, manje-više nerado seća. Ali i dan-danas, taj kratak period od manje od deset godna biva najsvetliji period kulture našeg grada.

Kako ti danas izgleda ta institucija Tribine mladih, koja je, čini se, od one stare zadržala samo ime?

- Izgleda mi tužno. Kao kulisa, iza koje ne postoji ništa. Ne znam da li je nesrećnija ta Treća Srbija kojoj je Kulturni centar pripao, ili društvo koje može da dopusti da takva interesno-politička organizacija preuzme jednu inistituciju kulture i da se onda ponaša kao da je to njihovo. Nažalost, a nasuprot svemu onome što se nekada zagovaralo na Tribini mladih, pobedila je vizija Novog Sada i Vojvodine kao mesta gde se dobro jede, gde se slušaju tamburaši, gde ideš na čvarkijade i ne postavljaš neprijatna pitanja.

Koliko su za činjenicu da su institucije postale to što jesu odgovorni sami umetnici i kulturni radnici, kako institucionalni, tako i neinstitucionalni?

- Naravno da su odgovorni, čija bi druga odgovornost to bila? Poljoprivrednici mogu da brane cenu robe koju prodaju, ne mogu da brane institucije kulture. Kao što i ljudi iz kulture, kad odu na njivu, ispadnu smešni. U tom smislu, svako ćutanje ima svoju cenu. Pa je tako i ćutanje ljudi koji se kulturom bave plaćeno tom cenom da nam kultura danas jeste takva kakva jeste. Meni je žao što je Kulturni centar doživeo to da bude izolovan, delom se izlovao sam, delom je taj urbani i građanski Novi Sad prestao tamo da odlazi i prećutno se složio da kultura pripadne onima kojima je pripala.

Nije li to ćutanje umetnika i kulturnih radnika, u najmanju ruku, licemerno i kukavičko?

- Vratiću se opet na kratko na nekadašnju Tribinu mladih. Treba reći da je ona nastala u vreme kada je Titova Jugoslavija rešila da se otvori ka Zapadu. To je bio u isto vreme period ekonomskog uspona, period kada se Jugoslavija liberalizovala i odlučila da prihvati vrednosti zapadne demokratije. Ljudi koji su delovali u okviru Tribine mladih su svi bili velike patriote i svi su bili levičari. Znači, nisu bili desničari, četnici, ili šta je već tada bilo nepopularno. Oni su svi bili pobornici tog reformskog socijalizma i shvatili da će taj socijalizam jednostavno propasti ukoliko se ne govori o problemima koji u njemu postoje. Shvatili su da su ljudi koji se bave kulturom, medijima, dužni da ukazuju društvu na probleme. Društvo je reklo „mi probleme želimo da rešimo“ i oni su na te probleme ukazivali svakoga dana. Mislim da i današnji umetnici imaju i jako mnnogo razloga i jako mnogo prostora da izraze vlastiti bunt. Kada pogledaš oko sebe, vidiš da imaju mnogo više razloga za bunt i nezadovoljstvo nego što su ih imali šezdesetih i sedamdesetih na Tribini mladih. Oni su živeli u jednoj relativno sređenoj, relativno demokratskoj, relativno bogatoj zemlji u odnosu na ovo što mi danas imamo, ali su imali razloga da podignu svoj glas i da učine ono što mogu da to društvo bude bolje. I taj prostor im nije tek tako dat, oni su ga napravili.

Danas se čini da umetnici u najvećem broju nisu dovoljno spremni i hrabri da iskoriste taj prostor, koliko god on bio minijaturan ili nevidljvi, kako se često spočitava?

- Uvek postoji način da ti izraziš svoj vlastiti bunt, posebno u umetnosti. I u tom smislu je dosta deprimirajuća situacija da se današnji umetnici radije opredeljuju da se prilagođavaju, da se dodvoravaju. Da se dodvoravaju medijima koje gotovo da ne interesuje njihov rad, kolekcionarima kojih gotovo da i nema, ili nama, kao ljudima koji rade u institucijama, kustosima, istoričarma umetnosti... Problem je što se ovde ljudsko, umetničko i svako drugo dostojanstvo meri sa pedeset ili sa sto evra. Toliki su otprilike ti honorari za koje su ljudi spremni da prodaju ceo svoj život. E, ljudi koji su bili na Tribini mladih nisu prodavali svoj život i svoje ideale. Tada su ideali i ideje stajali iza umetnosti. Ukoliko njih iza umetnosti nema, to onda jednostavno nije umetnost koja ispunjava svoju funkciju i ulogu u jednom društvu. Umetnost nije bez uticaja, naprotiv. A to što ona taj uticaj ne koristi, to je već druga priča. To govori o tome da su vrlo često sami umetnici, ili mi kustosi, doprineli tom stanju u kom se umetnost danas nalazi.

Da li uopšte danas, ne na nivou pojedinca, incidenta ili ekscesa, postoji ta institucija umetnika koji je i umetnik i čovek, dovoljno hrabar da ima svoj stav i da iza njega stane? I, s tim u vezi, postoji li danas to što se može nazvati umetničkom avangardom?

- Umetnik je dužan da govori o svom vremenu. Ukoliko bira da ćuti o svom vremenu, onda nedostaje neki ozbiljan začin da bi se on uopšte mogao smatrati umetnikom. Posebno danas. Umetnik današnjice je dužan da govori i o mestu i statusu umetnosti, ali i o vremenu i društvu u kom živi. To što većina radije bira da o tome ne govori, to pokazuje da su se i umetnici, baš kao i građani ove zemlje, radije opredelili za ponašanje po principu one izreke „ćutanje je zlato“. A avangarda uvek postoji, ili bar postoji mogućnost da ona postoji. Recimo, u našem gradu, do pre samo desetak godina, ako govorimo o savremenoj umetnosti, imali smo vrlo živu i dinamičnu umetničku scenu. Danas savremena umetnost funkcioniše, na ozbiljan, relevantan i produkcijski prihvatljiv način, samo u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Na nivou nastojanja i velike želje da stvari budu drugačije, ona postoji i u Art klinici, koja nažalost raspolaže vrlo malim prostorom, ponešto se desi u SKC-u, ali to je toliko malo, da je ta priča o Novom Sadu kao gradu kulture toliko samoobesmišljena, da se pitam kako oni koji tu priču pričaju u to mogu da veruju i da li uopšte veruju.

Velika Srbija, zemlja bez ljudi

- Tokom devedesetih godina, društvo je dalo podršku ideji o „velikoj Srbiji“, i mi danas u takvoj Srbiji, velikoj, živimo. Jer svaka zemlja je velika, kada u njoj nema ljudi. Srbija je danas toliko velika da uskoro u njoj nećeš moći da sretneš čoveka. Ja volim da posmatram ljude. I čim izađeš iz ove zemlje, ti na ulicama vidiš nasmejane ljude. Vidiš ljude koji su vedri, koji u nešto veruju. Ovde, nažalost, ima sve manje nasmejanih ljudi. I ja mislim da je nekakav vedar odnos prema stvarnosti, ma kakva ona bila, jedan od načina na koje ti možeš da odreaguješ, ako se već bojiš da govoriš. Možeš da budeš dobar prema komšiji, da budeš dobar čovek, da pomogneš nekome kome je pomoć potrebna, da naučiš te najteže reči u srpskom jeziku, kao što su „izvini“, „molim te“, „hvala“... Mi smo postali toliko imuni na verbalno i fizičko nasilje oko nas, da je sasvim normalan nekakav ishod da maltene na svakoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom imaš nekakav rijaliti i nekakav polusvet koji je dočekao da postane uzor deci koja odrastaju. Ako će ta deca da uče od nas ovakvih kakvi smo, onda budućnost Srbije jeste mračna. Ali ja verujem da ne sme i da neće takva biti. Ima u Novom Sadu jedna nova kampanja „Učim + Znam = Vredim“, sa bilbordima dobre dece, mladih i uspešnih ljudi. To je jedna od lepših stvari koje su se u ovom gradu u poslednjih desetak godina dogodile. Da ta deca vide da taj uspeh nečemu vredi. Jer ovde ti se smeju kad si uspešan. U naše vreme, mi smo išli u biblioteku, i ja sam bio jako ponosan kad tamo odlazim da uzmem knjigu. A danas se deci koja idu u biblioteku njihovi vršnjaci smeju.

Sa Nebojšom razgovarao Duško Domanović