Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Privatna arhiva
Nedostatak posla ih nije sprečio da uzmu stvar u svoje ruke: Danas u njihovim radovima uživa veliki broj zadovoljnih klijenata
Da su priče običnih zanatlija i te kako uspešne i važne dokazuju iskustva dve mlade i vredne dame koje ćemo vam danas predstaviti.
Jedna od njih je Dunja Zekić, grafička dizajnerka koja je odlučila da je usrećavanje drugih ljudi njen jedini pravi poziv, dok ste Sonju Ogrizović već mogli da upoznate u našoj rubrici „Novosađani“. Magična pozitivnost ove devojke koja je diplomu arhitekture gurnula u stranu kako bi imala mesta da štrika preslatke kapice izgleda nikoga nije ostavila ravnodušnim, te smo morali da popričamo sa njom o tome na kakve je reakcije naišla nakon što smo je intervjuisali za naš portal:
- Kada ste objavili onu kratku priču sa mnom, sve je eksplodiralo. Mislim da su se ljudi našli u toj mojoj priči. Pisali su mi pohvale za to što radim, što se nisam predala već preduzela nešto za sebe. Jedna žena, građevinski inženjer, čestitala mi je na tome i pisala mi kako ona nije uspela da nađe posao u svojoj struci i da niko nije hteo da je zaposli zato što slabije čuje, pa je i ona uzela stvar u svoje ruke i počela da pravi lepe stvari. Neki od tih ljudi koji su me kontaktirali nisu se javljali da nešto kupe, već prosto da me pohvale i da kažu da je lepo to što radim. To mi baš znači. Jedan čovek mi je rekao i da dajem odličan primer mladim ljudima. To je za mene bilo veliko iznenađenje.
Kada smo priču sa Sonjom objavili na našem portalu, projekat „Funkywool“ je tog dana zapratilo preko stotinu novih korisnika Fejsbuka, a dobila je i nove fanove na Instagramu. Šta drugo reći sem – dobar glase se daleko čuje!
„Da bi osetio satisfakciju u radu, moraš da imaš neki pokretač“
Dunjina priča je vrlo slična Sonjinoj. Iako kao grafički dizajner nije imala toliko prepreka da nađe posao, iz iskustva je shvatila da ako želi da njen rad ostane zapažen, mora da radi ono u šta zaista veruje.
- Kada sam diplomirala, a bilo je to davno, nisam imala pojma šta ću raditi. Prvo sam putovala i radila, pa zatim upisala jednu IT akademiju da naučim web dizajn, no, nisam uspela da nađem dobar posao. Neko vreme sam radila u jednom arhitektonskom studiju kao grafički dizajner. Kasnije sam uspela da dobijem praksu u Španiji gde sam radila u advertajzing studiju, ali ništa tu mene nije preterano oduševilo i činilo mi se da klasičan rad u kancelariji možda nije za mene. Zbog toga sam krenula da radim sama od kuće i nakon nekog vremena nastao je projekat „Touch your story“. U pitanju su personalizovani albumi kojima ljudi naručuju za različite događaje, poput rođenja bebe ili venčanja, ili prosto ako žele da obeleže neki period u svom životu. Takav personalizovani proizvod u Srbiji još nije postojao pa može reći da sam uskočila u pravom momentu. No, pravi inicijator projekta je moja prijateljica Tamara Bilbija koja je po profesiji novinar. Oduvek smo želele da radimo nešto zajedno i našle smo se kod tih poklona. Ja sam oduvek volela da smišljam neke posebne poklone prijateljima i Tamara je bila ta koja me je pogurala da napravim nešto od toga. U našem timu, ja sam kreativac, a ona inicijator.
Tamara i Dunja su saradnju nastavile i u okviru novog projekta „Moj pozitivdžija“ i počele da prave poklone sa pričom. Lepo dizajnirane šolje sa direktnim i pozitivnim porukama ubrzo su uspele da osvoje publiku, a potražnja je praktično buknula pred praznike. Tamara i Dunja se nadaju da će se stvari tako razvijati i u budućnosti sa nekim novim proizvodima. Kako kažu, imaju milion ideja i jedva čekaju da ih realizuju.
Pomoć „Pozovi prijatelja“
Da je za svaki početak potrebna puna šaka hrabrosti dokazala nam je Sonja svojim primerom:
- Ja sam na početku samo poklanjala kape svim mojim prijateljima. Danas su kape sve iste i sviđalo mi se što mogu da ponudim nešto drugačije. Tome je na put stala tek moja drugarica koja je samoinicijativno nekome prodala jednu moju kapu i rekla mi da sam luda što to inače ne radim. I onda sam počela. Napravila sam Fejbuk stranicu i tako je krenulo.
„Nije taj Fejsbuk tako jednostavan“
- Kada otvoriš Fejsbuk nalog, prvo što treba da učiniš jeste da se osloniš na pomoć prijatelja da tu stranicu lajkuju i tako da se promovišeš. No, nisam mislila da je to tako komplikovano. U ovih poslednjih par dana nakon objave teksta kod vas, ja sam bukvalno od 8 ujutru do jedan uveče to radila. To nije posao samo za jednu osobu – priča Sonja, ali naglašava da sa zadovoljstvom sve to radi:
- Moj posao podrazumeva da sama kupujem materijal za kapu, da je napravim, da osmislim celu tu malu scenografiju u kojoj ću kapu uslikati i tako je promovisati, da sredim fotografije i okačim ih na internet, da napišem nešto o svakom proizvodu, da komuniciram sa kupcima i na kraju isporučim proizvod. Sada kad pričam, sebi zvučim smešno. Nikad mi nije bilo jasno zašto blogerke kukaju da imaju puno posla. Ali, sada mi je jasno. Kada radiš nešto sam, ma čime se baviš, to oduzima ceo dan.
Sa ovom konstatacijom se slaže i Dunja:
- Da, iako nas ima dve u timu, mi smo stalno na internetu. Tamara ne živi ovde pa se sve tako dogovaramo, a kada ona napiše post, ja to moram da dizajniram. Kada jedna ode na odmor, onda je druga zadužena za svu komunikaciju sa klijentima. To je stalan proces. Za ovo vreme koliko radim albume, naučila sam mnogo oko prodaje, ali i kad govorimo o odnosu sa ljudima. Ljudi ne smeju da te zaborave, treba da proceniš koliko često treba da objavljuješ postove i da paziš na njihov kvalitet, da objavljuješ kampanje. Ako ništa, tu je sam Fejsbuk da te podseti na to da si se ulenjio.
- Takođe je važno da znaš kome se obraćaš – zaključuje Sonja. – Kada sam svoje radove tek počela da stavljam na Instagram, pisala sam na engleskom. No, ubrzo se tome usprotivila jedna moja prijateljica a vaša koleginica, Cveta Majtanović, koja mi je ukazala na to koliko je bitno da znaš kome se obraćaš. Moje mušterije su ljudi iz Srbije, a to znači da treba da pišem na svom jeziku i da naučim kako i da kroz komentare prodam proizvod.
„Cena?“
- Bitna je zarada, ali nije sve u tome. Najviše sam to primetila u slučaju ovih albuma. Reakcija ljudi kada oni dobiju taj poklon, to njihovo oduševljenje je zaista neprocenjivo. Ja to posmatram tako da će zarada sama doći ukoliko je tvoj proizvod stvarno dobar, jer ako stvarno uživaš u tome što radiš, pokazaće se i rezultat – priča nam Dunja, a na osnovu nekih dosadašnjih iskustava i Sonja je stekla isti dojam:
Jednom prilikom mi se javila žena iz Beograda koja je od mene već naručila jednu kapu. Htela je porudžbu da proširi na još dve, za muža i za sina. Bila sam baš uzbuđena zbog toga što će moje kape nositi cela jedna porodica, ali tik pre nego što ću ih poslati poštom, shvatila sam da se nismo dogovorile oko cene. Pozvala sam je, a njen odgovor je glasio „Nismo se dogovorile jer u ovom slučaju to nije ni bitno. Nama se kape jako sviđaju, a to nema cenu“. To mi je bilo izuzetno drago da čujem.
- Kao što možete i sami da vidite, svi butici su isti, svi prodaju iste stvari, i zato mislim da ljudi zaista cene kada neko sam pravi unikatne proizvode. Ako nađeš ciljnu publiku, ona će to znati da ceni, nadovezuje se Dunja.
- Treba da ceniš svoj proizvod, a ne budzašto da ga prodaješ– nastavlja Sonja o odnosu koji gradi sa svojim mušterijama: - Način komunikacije između kupaca i nas koji nešto pravimo i prodajemo je stvarno fascinantan. Ima zaista predivnih komentara, ali mi je nepojmivo kada neko na tvoj proizvod stavi komentar koji glasi samo „Cena?“. Ljude mrzi da te pozdrave ili da ti se lepo obrate, većinu mrzi da napišu punu rečenicu. To stalno viđamo. Kao da te ljude nije briga stoji li neko iza tih proizvoda.
„Mi smo se već sve dogovorili“
Zanimljivost vezana za „Mog pozitivdžiju“ jeste to što ove poklone i celu priču koja stoji iza ovog projekta prate i zabavni tekstovi na istoimenom blogu koje piše Tamara. Baš kao i same poruke na šoljama, cilj oviih postova je da zabave, ali i motivišu čitaoce da pogledaju na svakodnevnicu iz nekog drugog ugla.
- Sve naše pozitivne poruke slede iz iskustva. Jedna od prvih šolja koje smo radile glasila je „Mi smo se već sve dogovorili“, što je bila naša interna fora, ali lako primenjiva i na druge priče. Znate kako se ljudi stalno dogovaraju oko nekih stvari ali nikada ih zapravo ne započinju? E, pa, mi smo se dogovorile i zapravo krenule u sve to bez zadrške.
„Ako si dosledan nečemu, trud se isplati“
Na pitanje šta bi savetovale drugim mladim, ali i ne baš tako mladim ljudima koji bi i sami voleli da zagaze u preduzetničke vode i oprobaju svoje talente, Sonja kaže:
- Poručile bismo im da budu uporni u tome što vole, ali i da budu jako vredni. Nema drugog.
To mišljenje deli i Dunja koja nam je skrenula pažnju na to da novosadska mreža kreativaca pokreće stvari u zaista dobrom pravcu.
- Nedavno sam dala šansu domaćim sajmovima rukotvorina i učestvovala sam na ArtScape marketu. Iskustvo je fenomenalno. Tamara je u Španiji sa našim proizvodima učestvovala na jednom tamnošnjem marketu, ali tamo su izlaganje i izrada mnogo skuplji. Na našem marketu odziv je bio odličan i ljudi su mi se posle javljali. Tek kada sam došla tamo sam shvatila koliko ljudi radi takve stvari, koliko je ta naša scena živa – objašnjava Dunja i dodaje:
- Nema tu nekog posebnog recepta za uspeh sem rada.
Tekst: Branka Malenica
Ovaj članak još uvek nije komentarisan