Novi Sad pre Bune: Polet i procvat nekada male cehovske varoši

Četrdesetih godina XIX veka, pre Bune (1848.) Novi Sad je postao jedan od najznačajnijih srpskih nacionalanih i kulturnih centara. Naročiti napredak se vidi baš 1847. godine, uoči same Bune.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

U “povtorne” škole upisuje se sve više zanatlijske dece, i to ne samo muške već i ženske, a od 144 učenika 79 su zanatlijska deca, više od polovine. Iz gimnazije izlazi sve veći broj đaka koji odlaze u “gornje krajeve”, Peštu, Požun, Pečuj, Segedin, na luteranske gimnazije, a odatle produžuju i na univerzitete u Pešti, Požunu i Beču. Tih godina su đaci novosadske gimnazije Zmaj, Miletić, Jovan Đorđević, Mihailo Polit…

Tada je već u građanske kuće ulazila narodna poezija koju je Vuk Karadžić sakupljao. U Zmajevu kuću, njegovom ocu, dolazi advokat Gavrilo Polzović koji piše Joci (Zmaju) pismo u desetercu, dok đaci u školi čitaju Vukove narodne pesme i diskutuju o njima.

Kada je Petar Stojanović dobio dozvolu 1841. godine, da otvori knjižaru u Novom Sadu, on je izdao nekoliko dela: alamanah “Bačku vilu” za 1841. , 1844. i 1845. godinu, “Stihotvorenija” Lukijana Mušickog (četvrtu knjigu) i “Lazaricu” Joakima Novića Otočanina (1847). Na koricama “Stihotvorenija” zabeleženo je koje se knjige kod njega mogu kupiti: Vukova dela, Brankove “Pesme”, Daničićev “Rat”, Njegošev “Gorski vijenac”, novele Bogoboja Atanackovića…

Nekada jak anti - vukovski centar, Novi Sad postaje najbliži saradnik Vukovih pesama i ideja, tako da poslanik Jozef Kerber mora da diže svoj glas protiv srpskih knjiga u Novom Sadu “jer šire antiaristokratska načela, pa su opasne za aristokraciju mile nam domovine Hungarije”.

Godine 1847. javljaju se značajna dela koja otvaraju novu epohu u srpskoj književnosti. Novi Sad nije više mala slobodna kraljevska i cehovska varoš u podnožju Petrovaradina, nego grad u punom svom poletu i procvatu, koji ne samo da svesrdno prima nove i slobodnoumne Vukove ideje koje se tiču i pravopisa, već i obrazuje i vaspitava sinove koji će budućih decenija postati nosioci slobodoljubivog demokratskog narodnog pokreta za nacionalno oslobođenje i jednakost. 

Na žalost 12. juna 1849. godine topovi sa Petrovaradinske tvrđave bombarduju i razaraju Novi Sad…kome će dosta decenija trebati da ponovo postane kulturno sedište ove regije.