NOVI SAD SLAVI 273. ROĐENDAN: Od trgovačkog centra Ugarske do bezdušnih blokova zgrada

Prema arheološkim ostacima, šire područje Novog Sada je naseljeno već u bronzano i gvozdeno doba, a vojne karte iz 15. i 16. veka svedoče o postojanju naselja Bistrica. Najstariji popis stanovništva nalazi se u bečkom Hofkammerarchivu pod naslovom "Conscriptio waross idest suburbii Petrovaradiniensis trans Danubium adjacentis, unacum relatione pariter annexa sub Num: 13 et 14". Prvi naseljenici su podigli mizerne kolibe u blizini petrovaradinskog mostobrana, na mestu današanjeg Novog Sada.

Teren je bio užasan, močvaran i nezdrav, ali je geografski položaj bio odličan jer je tuda prolazio glavni put sa severa na jug. Ko bi od tih pionira Novog Sada mogao da sluti da će na tom mestu vremenom nastati velika i progresivna varoš. Nakon Beogradskog mira (1739) u grad stiže mnogo izbeglica sa juga i od tad Novi Sad brzo napreduje. Razvijaju se zanati i trgovina, pa onda ni ne čudi što je 1. februara 1748. godine proglašen slobodnim kraljevskim gradom od strane carice Marije Terezije. Sloboda je kupljena za 80.000 rajnskih forinti i tako je Petrovaradinski Šanac postao Neoplanta, Ujvidek, Neusatz, Mlada Loza, odnosno – Novi Sad. Statut je pisan na hartiji formata 25x55 cm i to sa obe strane, a istoričari su utvrdili da je pisac bio đak ruske škole. Taj datum se slavi kao rođendan našeg grada, koji danas puni 273 godine.

Četvrtu generaciju novosadskog stanovništva čine doseljenici (iliti dođoši kako bi mnogi rekli danas) posle 1748. godine. Novi Sad nikad nije zvao doseljenike raznim obećanjima, ali su oni dolazili sa svih strana. U periodu, od 1756. do 1780. godine zabeležen je dolazak 240 novih građana, od kojih su polovina bili katolici, a čak njih 50 je stiglo iz Austrije. Važno je istaći da generacije Novosađana koje su podigle grad u prvoj polovini 18. veka, nisu samo razmišljali o svom džepu, iako je tad borba za materijalni život i opstanak bila nemilosrdna. Oni su osećali potrebu i za duhovnim uzdizanjem, pa su od starta brinuli o vaspitanju svoje dece, da mladi dobiju što bolje škole. Složno sve narodnosti. Posle ove istorijske činjenice, malo je jasnije što su svi hrlili u naš grad.

Ujvidek, koji je do tada bio pretežno zanatlijski i trgovački, su krajem 18. veka naselili i čuveni baštovani – bostandžije. Došli su iz južne Ugarske i manji deo iz Srema. Pretpostavlja se da je naziv Banatić nastao upravo zbog Srba koji su se tu naselili iz Banata. Rotkvari (otud naziv Rotkvarija – prim.aut.) su bili prvi, zatim podbarski i salajački baštovani. Starosedeoci na Klisi i Čeneju su se bavili stočarstvom i žitaricama. Teško su bostandžije međusobno uspostavljali rodbinske veze, a i kad bi se posećivali, uvek bi se završilo tučom. Zapisano je u analima da su Salajčani bili najratoborniji. Tako je bilo gotovo 100 godina.

Već 1752. godine su novosadski Cincari probali da stvore trgovačku kompaniju "Compania Graecica Neoplantensis", ali pregovori s Magistratom nisu uspeli. Međutim, uspeli su vinogradi. Dokumenti pokazaju da su još 1736. godine, Novosađani imali 2.368 "motika" vinograda samo na zemljištu Petrovaradina. Kaldrmisanje grada je počelo 1766. godine, a kamen su uzimali od manastira Beočin. Vasa Ostojić i Janko Halkozović su zavedeni kao prvi srpski piktori, a svi nam poznati slikar Arsa Teodorović se doselio u Novi Sad 1796. godine. Još dok se grad zvao Petrovaradinski šanac u njega su stizale pozorišne trupe iz Nemačke, a u arhivama je prva vest o nastupu zabeležena 1786. godine. Pojava prvog parobroda na Dunavu kod Novog Sada desila se 1831, a već pet godina kasnije napravljena je stanica. Koliko je to bio moćan grad za ono vreme, govori podatak da je prva slobodna organizacija privatne inicijative gde su građani dolazili dobrovoljno osnovana 1790. godine i zvala se Streljačko udruženje (Societas Jaculatoria). A evo i jednog opisa Neoplante iz 1786. godine koji je zabeležio J. M. Korabinski:

"Neusatz, Ujvidek, Neoplanta, kraljevski slobodni grad, u bačkoj županiji, leži na Dunavu, preko od Petrovaradina. Prvobitno bilo je ovo mesto samo "šanac". Ali kako u ranije doba u Petrovaradinu nisu trpljeni Srbi, Grci, protestanti, Jevreji i muslimani, stoga su ovaj "šanac" postepeno naselili mnogi Srbi, pa je ubrzo prozvan Srpska Varoš (Raitzen Stadt) dok nije najposle radi svoje uvozne trgovine, napretka i stanovnika uzdignut na slobodni grad, a svi ovi uživaju podjednako versku toleranciju. Ovde se zadržavaju trgovci iz svih orijentalnih krajeva koji svojom trgovinom vezuju Nemačku i Ugarsku sa Turskom. Novi Sad prehranjuje i Petrovaradin i šalje sve vrste životnih namirnica pa šta više i mleko, sir, puter, jaja, zelenu salatu i zelje preko Dunava, jer građani iz Tvrđave i stanovnici predgrađa brinu se samo za sebe i ne donose namirnice za prodaju na trg. Novi Sad je naročito dobio na važnosti kada je Beograd pao u turske ruke jer su tada prešli ovamo najimućniji trgovci, a to je učinilo da je ovo mesto tolerancijom, stanovništvom i industrijom postalo jedno od prvih i najboljih tržišta kraljevine Ugarske".

Razvijala se naša varoš sve do 1849. godine i užasnog bombardovanja sa Tvrđave. Tad je grad popaljen, srušen i ostaje bez većine stanovništva. Međutim, brzo se oporavio od rana teških i posle bune brzo napreduje. Postao je središte narodnog života i srpske inteligencije i tako je bilo do druge polovine 19. veka, kad se Beograd svojim radom sve više ističe kao nosilac i predstavnik srpske nauke i književnosti. Od manje poznatih zanimljivosti, spomenuli bismo da je Novi Sad 1857. godine imao 18 advokata, oko 1816. dobija gradskog mernika, a najvažnija izmena u istoriji slobodnih gradova bila je 1850. godine kad se odvaja sudska od administrativne vlasti čime je značenje Magistrata prepolovljeno. Mera na pijaci je bila oka, sve do 1847, kad se uvodi kantar na kilograme. Kraljevski grad nije uzimao pijačarinu već je vašarbirov obilazio tezge i naplaćivao kantarinu i pijačnu taksu. Važna i bitna ličnost za Novi Sad i srpsku književnost je Svetolik Lazarević koji je najzaslužniji za širenje knjige među narodom. On je 1863. godine otvorio izdavačku knjižaru, a iste godine i "bioblioteku za pozajmicu knjiga". Do 1874. godine u portama svih pravoslavnih hramova su sahranjivani mrtvi. Već 1894. godine grad je odštampao "Istoriju Novog Sada" Melhiora Erdujheljija, i mađarski original i srpski prevod u štamparijama braće Popović i Arse Pajevića, a nemački prevod kod Ignjata Fuksa.

Rušiteljski genetski kod

Prošli vek, ali i ovaj u kojem bivstvujemo, obeležilo je rušenje starog Novog Sada. Uglavnom od nas samih. Poseban zamajac u rušiteljskom nagonu dešava se posle Drugog svetskog rata, a početkom narednog stoleća kao da se dodatno ubrzao. Bilo je toga i ranije u manjoj meri, pa je tako 1921. godine sravljenja Jovanovska crkva, posvećena Svetom Jovanu Preteči, te i danas se ovaj kvart ponekad naziva jovanovski kraj. Tako je i najstarija kuća u Novom Sadu srušena krajem osamdesetih godina prošlog veka. Ona se nalazila u dnu dvorišta u Skerlićevoj 19. Bila je dugačka 14, a široka oko 9 metara. Misli se da je ova kuća postojala još pre nego što se osnovao kraljevski grad i da je služila za stanicu od prevoza skele koja je na tom mestu dostizala levu obalu Dunava. Zvali su je turska kuća, a verovatno su je Turci i sagradili jer sa visokim parterom stiče se utisak da je gornji deo služio za mehanu i stan, a donji beše staja.

Ni društveni i zabavni život Novosađana nije zaostajao za evropskim gradovima. Najranije forme društvenosti i zabave kod starih sugrađana vezuje se za verske i narodne običaje. Crkvene slave i berbe su bile važni društveni događaji u kojima su učestvovali i ratari i građani. Slavila se slava Saborne crkve – 6. maj i Almaške – 12. februar. U prvoj polovini 19. veka, u gradu je bio poznat kao dobar svirac na violini i pevač Jakov Nemeši zvani iz Kumana Jaša.  

U kafane su odlazili samo muškarci, igrale su se karte, domine i bilijar (stigao 1781). Balovi, javni koncerti, kućne zabave bile su omiljene forme zabave građanskog staleža. U šetnje i izlete se išlo u veliki Vladičanski vrt u Kisačkoj ulici, na kraju varoši, Futošku šumu, na Trandžament i Kamenički park u koji je dugo vremena prevozila lađa "Nimfa". Kraj 19. i početak 20. veka u Novom Sadu je bio prosperitetan. Otvaraju se gostionice sa salama za igranke i predstave, podižu se kuće na sprat, priređuju se besede, stiže železnica (1883), osniva se Srpsko narodno pozorište (1861), premešta se Matica srpska (1864), Isidor Bajić otvara muzičku školu (1909), a veliki događaj za grad je bio veliki gramofonski koncert u Dunđerskovom pozorištu 1904. godine. Savremeni teatar je to bio u ono vreme i u njemu su se odvijale značajne manifestacije sve dok nije izgoreo 1928. godine. Pozorište se nalazilo u dvorištu hotela "Carica Jelisaveta" (današnji hotel "Vojvodina" – prim.aut.).

Da nestane gada iz milog Novog Sada

Imao je Novi Sad Zmaja, Abukazema i druge koji su bili misleni ljudi, hroničari, ali i kritičari nazadnog razmišljanja i delovanja. Čuvari sofisticiranog grada. Deluje da danas i nemamo takvih intelektualnih gromada, pa je sve prekrila ćutnja. U prilog tome, evo jedne čika Jovine pesme, objavljene 1889. godine u novinama "Starmali".

Kad se šetam Novim Sadom
Gajim nade ne baš male,
Gledeć’ kako ulicama
Kopaju kanale.

Kopajte ih, vredni ljudi,
Valjda jošte kasno nije
Nek odjure ispod zemlje
Sve kaljuge i pomije

Kopajte ih, vredni ljudi,
Nek se gnjili brlog suši
Nek oteče do sto vraga
Sve što smrdi, sve što guši.

Neka beži mulj iz vrta,
Nek se splače ljig sa krova,
Nek se kida pištevina
Sa ulica, iz domova.

Kopajte ih, vredni ljudi,
Te provode, te kanale,
Uz dvorove, uz kolibe,
Uz vajate i uz sale.

Zidajte ih, vredni ljudi,
Na široko, na visoko,
Da ne zapne bljušt na putu
U Dunavo u duboko.

Nek nestane razna gada
Iz mog milog Novog Sada,
Neka bude svet’o, mio,
Kao što je negda bio.

Do kraja 19. veka u varoši je bilo više od 60 raznih društava, zadruga, korporacija jer su stari Novosađani cenili članstvo u stručnim udruženjima. Takođe, između dva svetska rata osnovano preko stotinu kulturno-umetničkih, humanitarnih i drugih društava. Tad se zapaža i sve veća uloga radničke klase koja se zalaže za svoj organizovaniji život i u kulturi i zabavi. Tako je Novi Sad bio jedan od retkih gradova u kome je 1. maj proslavljen još 1890. godine. VK "Danubius" je osnovan 1885. godine, Sokolsko društvo – 1905, FK "Vojvodina" – 1914, a prvi aeromiting pod nazivom "Krilatićska utakmica" desio se 1913. godine. Kod današnjeg Muzeja savremene umetnosti nalazili su se ringišpili, vrteške, ljuljaške, streljana, panorama, u šatrama su prikazivani filmovi i ovo mesto je bilo jako popularno među građanima.

Prvi stalni bioskop "Apolo" podignut je 1911. godine, a pred Prvi svetski rat je sagrađen i drugi "Tivoli" iza današnjeg Muzeja Vojvodine. Spomenuli bismo i Žensko muzičko udruženje (1927) koje je bilo prvo žensko društvo te vrste u Jugoslaviji. Planinarsko društvo "Fruška gora" osnovano je 1924. godine i bilo je jedno od najatraktivnijih u gradu. Radnički dom je otvoren 1931. godine, pa tako kreću i radničke priredbe. Do početka Drugog svetskog rata tradicionalno su održavani "Bal žetelaca" na Telepu u organizaciji Katoličkog kruga, a narodna nošnja bila je obavezna, "Karneval u Petrovaradinu" bio je u februaru i "Hanuka" krajem godine. Onda je došao Drugi svetski rat i posle njega više ništa nije bilo isto.

Pored 1849, svakako su najkrvaviji i najtragičniji događaji bili Novosadska racija i NATO bombardovanje. Nadamo se da u 21. veku takvih užasa neće biti. Naš grad blista skoro već tri stoleća, a prepun je neispričanih priča, neotkrivenih ornamenata i istorijskih ličnosti koje su mu ubrizgale duh života. Kad već ne cenimo i ne čuvamo nasleđe, a ravnodušni smo prema nestajanju svestranog grada, red je da se bar danas zapitamo gde smo to stigli posle tri veka. Kako je to lepo primetila Nevena Pušić, "Novi Sad je jedini grad koji se ruši građenjem".

Srećan ti rođendan, voljeni Novi Sade, i želim da verujem da ćeš opet graditi svoje snove!

Dejan Ignjić