NOVOSAĐANI: Aleksandar kreira unikatne stolice, a uz gitaru uveseljava sugrađane

NOVOSAĐANI: Aleksandar kreira unikatne stolice, a uz gitaru uveseljava sugrađane

On je tapetar, umetnik, karatista, svirac, kreativac... Jedan tekst je malo da se opiše sve čime se bavi, a nove ideje mu i dalje naviru, iako je zašao u osmu deceniju života.

Na prvi pogled ne biste pomislili da se u neuglednom pasažu prekoputa Futoške pijace krije nesvakidašnja priča. Na sreću, vodilja je zanimljiva stolica sa crvenim ženskim cipelama na sedištu, smeštena na samom ulazu u kapiju, pored koje ste verovatno prošli mnogo puta. Natpis "Unikatne stolice" upućuje na čoveka koji radi mnogo više od toga, a svojom kreativnošću zaslužuje predstavljanje.


Aleksandar Stanisavljević
rođen je 1953. godine u Adi, ali se njegova porodica selila svuda po tadašnjoj Jugoslaviji, s obzirom na to da mu je otac bio vojno lice. Najduži deo života proveo je u Subotici, a stanovnik Novog Sada je od 2010. godine. Završio je tapetarski zanat i od toga je živeo ceo radni vek, a neko vreme je radio kao dekorater u Dečjem pozorištu u Subotici. Takođe, od mladosti svira gitaru, crta iz hobija i bavi se karateom, iz čega je nosilac crnog pojasa. Otac je tri ćerke, Aleksandre, Svetlane i Jovanke, a od svake od njih ima po jednu unuku.

Kad sam došao u Novi Sad, počeo sam da sviram gitaru sa drugim muzičarima, a ubrzo sam osnovao Udruženje japanske kulture i umetnosti, koju sam zavoleo preko karatea. Organizovali smo razne događaje, kao što su izložbe i poetske večeri, a jedan od većih bio je 2013. godine u Galeriji Martice srpske – kaže Aleksandar za portal Moj Novi Sad.

U penziju je otišao 2018. godine, ali je posle toga ponovo otvorio tapetarsku radnju, te se i dalje bavi svojim primarnim poslom, ali na prilično neuobičajen način – pravi unikatne stolice, tako što starim stolicama udahnjuje potpuno novi izgled, što tapaciranjem, što oslikavanjem, našivanjem raznih aplikacija, pa čak i pletenjem kanapa.

Svakoj stolici dajem svoj pečat, a ideje mi spontano dolaze. Kupci su uglavnom kreativci koji žele nešto autentično za svoj dom. Recimo, jedan čovek je kupio šest stolica za trpezariju i sve su bile različite. Malo je takvih ljudi, ali ih ima, i njima je nameštaj po salonima dosadan. Desi se i da donesu svoje stolice i daju mi slobodu da ih restauriram na svoj način, poštujući njihove želje – objašnjava on.

Jedan lokal u Miše Dimitrijevića sve stolice kupio je od njega, takođe – svaku različitu.


Registrovao sam tri intelektualne svojine. Jedna od njih su edukativne stolice za decu, sa saobraćajnim znacima, namenjene prvenstveno vrtićima. S obzirom na to da su saobraćajni znaci isti svuda po Evropi i svetu, smatram da bi bilo izuzetno korisno da ih deca uče odmalena. Tražim nekog ko ima sluha i ko bi investirao u to, a voleo bih da proizvodnja krene baš iz Novog Sada, grada kulture – naglašava naš sagovornik, dodajući da je imao zainteresovanog investitora, koji je odustao od ulaganja nakon što je čuo da niko od političara ne stoji iza njega.

Pored stolica, njegova radnjica puna je i drugih umetničkih dela, koja su vrlo neobična. Za jednu sliku, pored boja, koristio je šećer i kafu, za drugu makarone, a za treću – mušku cipelu. Veli da su ga zbog talenta i inovativnih ideja još u osnovnoj školi proglasili je budućim Pikasom.

U Subotici sam imao i svoju samostalnu izložbu, ali pod pseudonimima Pop ili K.J. (inicijali moje majke), koje i danas koristim na svojim slikama. Samo je moja porodica znala da su te slike moje. Ljudi su iskrenije davali svoj sud o njima jer nisu znali da sam ih ja slikao. Tad sam prvi put osetio draž skrivenosti – kroz smeh priča ovaj umetnik.

Pored svega toga, dizajnirao je i dve unikatne flašice za vodu i ponudio jednom proizvođaču vode, od kojeg čeka odgovor.

Osmislio sam i napravio i suvenire u obliku jaja na oko, slaninice i hleba, masti i aleve paprike. Prvobitna zamisao bila mi je da se prodaju na Exitu, ali nisam uspeo da dođem do njihovih čelnika. Spreman sam na saradnju sa nekim ko želi da investira u njih – ističe ovaj Novosađanin, pokazujući nam zaista verne replike vojvođanskih jela.


Znanje karatea upotrebio je u našem gradu na društveno-koristan način, držeći nekoliko godina časove samoodbrane za žene.

Program smo pravili dr Vladimir Jorga, osnivač Karate saveza Jugoslavije i ja samo za žene. To su kombinacije vežbi iz raznih borilačkih veština, prilagođene ženama koje se nikada njima nisu bavile. Držao sam te obuke u nekoliko institucija, između ostalog u Gerontološkom centru, Vojvođanskoj banci, Domu zdravlja i u udruženju gde su samohrane majke sa decom. Nudio sam mnogima obuke, koje bih održao bez dinara, na primer menjačnicama i bankama, ali nisu imali sluha za to – nabraja Aleksandar.


Muzika je neprestano deo njegovog života, a zajedno sa Jožefom Riterom, profesorom klavira, ponekad nastupa po lokalima. Iza njih su svirke u restoranima "Đeram" i "Gambrinus", kao i u Domu penzionera, a često ga zovu da muzikom oplemeni i promocije knjiga. Uglavnom izvodi, kako kaže, repertoar iz perioda njegove mladosti.

Sad sam iskomponovao tekst i muziku za dve svoje pesme, koje bi voleo da snimim. Poslao sam ih Aleksandru Dujinu, nadam se da ćemo uspostaviti saradnju. Nisam željan publiciteta, već sve što radim, radim iz ljubavi – naglašava Aleksandar Stanisavljević, kojeg ćete često, u lepim danima, sresti u Futoškom parku, gde sviranjem i pevanjem ulepšava trenutke prolaznicima.

Oceni vest:
31
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan