NOVOSAĐANI: Autolimar s Grbavice u zemlji kengura i krokodila

Bio je uspešan majstor i preduzetnik u periodu izolacije i opšteg siromaštva u zemlji. Ipak, zbog budućnosti dece preselio se na drugi kraj sveta i počeo život iz početka. Mirne predele Vojvodine zamenio je nepredvidivim prostranstvima najmanjeg kontinenta.

Ištvan Biro je rodom iz Zrenjanina, ali kao dete doselio se s roditeljima u Novi Sad i tokom godina postao jedan od najpoznatijih autolimara u gradu. Njegova radionica u Gogoljevoj ulici bila je nadaleko poznata. Pre dvadeset godina odselio se sa porodicom za Sidnej u Australiji. Danas kao penzioner redovno dolazi u Novi Sad. Oženjen je Gizelom, ima dvoje dece i sedmoro unučadi.

- Iako su devedesete bile nesrećne, meni je posao dobro išao u tadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, plašili smo se novih ratnih sukoba i zbog budućnosti dece odlučili smo sa suprugom da nastavimo život na drugom kraju planete. Nakon nekoliko godina usledilo je bombardovanje države, tako da nismo zažalili – započinje svoju priču Ištvan.

Sagovornik portala Mojnovisad.com se sa 46 godina odjednom našao u višemilionskom gradu živeći kao podstanar.

- Do posla, koji je bio udaljen 30 kilometara od mesta gde sam stanovao, išao sam kolima. Grafitnom olovkom sam pravio recke na volanu kod svakog semafora. Izračunao sam da do posla i nazad pređem 150 semafora dnevno. To je bila reka automobila – priseća se Biro i nastavlja:

- Malo sam znao engleski, ali radio sam u struci i brzo sam se snašao na poslu. Bili su zadovoljni sa mnom. Deca su išla u srednju školu, a supruga je radila na nostrifikaciji svoje fakultetske diplome – kaže Ištvan.

Nakon nekoliko godina cela porodica je dobila australijsko državljanstvo. Stekli su se uslovi za podizanje kredita i kupovinu porodične kuće, a supruga je počela da radi kao socijalni radnik. Ali, na neke stvari ljudima iz Srbije nije bilo lako navići se.

- U Sidneju postoje "redback" paukovi koji su dobili ime po crvenoj boji na leđima. Oni su otrovni i ako vas ubodu morate kod lekara da primite serum. Važno je nositi rukavice ako radite u bašti, a ja sam našao nekoliko tih paukova u svojim čizmama koje sam držao u garaži. Takođe, imate puno slepih miševa i ogromni su. Sećam se prve kuće u kojoj sam stanovao, visili su na granama drveta u bašti. Samo su me posmatrali svojim velikim očima i jeli voćke sa grana. Nisam ih smeo dirati, jer su mi objasnili da su skoro sve životinje pod zaštitom – priča Biro sa osmehom na licu.

Ipak najveće iznenađenje dočekalo ga je kada je prvi put otišao na pecanje.

- Oduvek sam bio strastveni ribolovac. Otišli smo u Kvinslend da lovimo ribu, ali dočekala nas je tabla koja upozorava na opasnost od krokodila. Rendžer nam je ljubazno objasnio da ti veliki predatori osmatraju teren i da nije pametno da hranimo ribe i da svaki dan pecamo na istom mestu, jer će nas životinja zapamtiti. Dovoljno je reći da od tada pecamo u "Kangaru veliju" gde nema krokodila, ali zato ima kengura i iguana. Kenguri su lepi i uvek napravim nekoliko selfija sa njima u pozadini. Iguane smo hranili slaninom i svidela im se. U jednom trenutku smo primetili da su nas previše okružile i da je jedna od njih počela da prevrće po našim torbama, verovatno zbog mirisa hrane. Oterali smo ih meredovima. Morate biti oprezni sa iguanama, jer zbog otrova na njihovim kandžama rane teško zarastaju ako vas ogrebu – kaže Ištvan.

Ono što ovom Novosađaninu nije smetalo jeste klima, budući da, po sopstvenom piznanju, sneg ne voli da vidi "ni na fotografijama".

- Kada su leti najveće vrućine bude i do 47 stepeni Celzijusa, a u proseku oko 35 stepeni. Tokom zime temperatura ne ide iznad dvadesetog podeljka, a tada noću bude oko šest stepeni. Zaštita od sunca je obavezna, naročito za decu – objašnjava Biro.

Društveni život ove porodice je bogat u Australiji. A druže se najviše sa zemljacima.

- Imate razna udruženja. Postoje barem tri srpska kluba i jedan vojvođanskih Mađara. Posećujemo svaki od njih. Srbi, Bosanci i Mađari, sa svima se družimo. Roštiljamo, idemo na slave, igramo fudbal i lepo se provodimo. Slušam i narodnjake i mađarske pesme, veselo je uvek kada se skupi društvo sa prostora nekadašnje Jugoslavije – kaže Ištvan.

Danas ovaj šezdesetšestogodišnjak uživa u penziji zajedno sa suprugom i pomaže deci. Sin Zoltan je postao inženjer telekomunikacije i ima dvoje dece, a ćerka Valerija je postala radiolog i majka petoro dece. Oboje imaju uspešne karijere i žive sa svojim porodicama.

- Australija ima dosta olakšica za svoje penzionere i to je dobro. Smanje vam račune i poreze koje plaćate državi – priča Biro.

Ištvan sve češće dolazi u Srbiju i ostaje po nekoliko meseci. Ako prolazite Vojvođanskom ulicom možete ga videti dok uživa u hladu svoje omiljene picerije "Borsalino", u društvu starih prijatelja. Jer kako kaže, Novi Sad je jedinstven na svetu.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva