NOVOSAĐANI: Domaća kuhinja na salajački način

Smeštena u starom delu grada, njegova gostionica odoleva promenama savremenog sveta. Domaćom kuhinjom i prijatnom atmosferom goste vraća u lepša i davno zaboravljena vremena nekadašnjeg Novog Sada.

Život Stevana Jankovića, zvanog Miša, vezan je za Salajku od njegovog rođenja, 1954. godine. Roditelji su mu bili poznati sodari iz Cvijićeve ulice, a on je nakon završene Karlovačke gimnazije nastavio preduzetničkim stopama porodice. Preko trideset godina vlasnik je čuvene Gostione "Miša", koja se nalazi u Kisačkoj ulici i koju vodi sa suprugom Jovankom. Ima dva sina i tri unuka.

- Ostao sam ceo život u istoj kući gde sam se i rodio. Otac i deda su bili sodari i ja sam im pomagao. Kako se Novi Sad razvijao, tako smo i mi razvijali posao. Nekada smo mašinu za proizvodnju ručno okretali, a kasnije na struju. Voda se dovodila iz bunara, a posle iz vodovoda. Raznosili smo sodu i sećam se da smo za to imali konja i zapregu. Interesantno, ali konj je uvek stao kada je na semaforu bilo crveno – priseća se Stevan sa osmehom na licu i nastavlja:

- Kasnije smo nabavili tricikl, a na kraju i kombi. Posle nekog vremena otac je počeo i sa proizvodnjom sokova sa ukusom kokte, limuna i borovnice – priča Janković.

Sagovornik portala Mojnovisad.com je odlučio da se osamostali i otvorio je sopstveni restoran.

- Stric mi je bio poznati ugostitelj i on me je uputio u posao. Davne 1982. sam otvorio čardu "Kod lale", a posle toga Gostionu "Miša" u Kisačkoj ulici, u kući koja je u našem vlasništvu, i koja eto i danas postoji. Restoran sam nazvao tako jer me svi na Salajci poznaju po nadimku Miša. Bio sam prvi koji je imao muziku od 12 sati do deset uveče. Uvek je bilo puno sportista, a dolazili su gotovo svi olimpijci stare države, ali i mnogi drugi – kaže Janković.

Kroz svoju kafanu ispratio je i promenu Novog Sada. Raspad države, velike migracije i opšte siromaštvo promenili su i glavni grad Vojvodine.

- Nekada je bilo lakše raditi. Ranije su ljudi imali više novca nego sada i češće su dolazili u kafanu i družili se uz nedeljne ručkove. Danas mladi dođu ponekad, ali ne budu redovni. Uglavnom dođu kada nešto slave. Takođe, drugačiji su gosti kada se slušaju tamburaši, a ne neka moderna elektronska muzika. Nažalost, iako mi stare mušterije još uvek navraćaju, tog nekadašnjeg kafanskog duha više nema – kaže Stevan.

Atmosfera u restoranu je i dalje domaćinska, uz svakodnevno prisustvo vlasnika i vlasnice, a osoblje se nije menjalo u poslednjih 15 ili 20 godina. Iz kuhinje redovno izlaze prijatni mirisi.

- Uvek imamo čorbicu, škembiće, gulaš od junetine, gust pasulj sa kobasicom, krmenadlu, ali i roštilj. Supruga i ja vodimo posao. Deca su završila fakultete, Radoslav je zaposlen kao pravnik i ima troje dece, dok je Milenko završio DIF, doktorirao je i sad predaje na Visokoj vaspitačkoj školi. Oni nam pomažu kada treba, ali neće preuzeti posao u potpunosti već će jednog dana angažovati menadžera koji će voditi restoran. Ali, uveren sam da će Gostiona "Miša" opstati – završava svoju priču Stevan Janković.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović