NOVOSAĐANI: Fotografija – umetnost koja život znači

U trenutku kada vam se život okrene naopako i kada vas okolnosti oteraju na dno, najvažnije je da imate jaku volju i ideju koja će vas voditi ka boljem sutra. Tome nas uči i naš današnji sagovornik.

Jan Valo je novosadski fotograf prepoznatljivog stila i umetničkog izražaja, čije ste radove mogli videti na brojnim izložbama, konkursima i medijskim platformama. Ovim vidom umetnosti je ozbiljnije počeo da se bavi u Fotografskom klubu "Vojvodina", da bi deset godina kasnije, kao član Udruženja Foto komuna ''24 Kadar'', stekao zvanje kandidata majstora fotografije Foto saveza Srbije. Odrastao je u Kisaču, gde je i pohađao osnovnu školu, a već u najmlađem uzrastu je pokazivao sklonost prema kreativnom stvaralaštvu – uživao je u crtanju i slikanju i tada se prvi put oprobao u sferi fotografije.

^{Foto: Jan Valo}

– Moja prva interesovanja za fotografiju vezujem za šesti razred osnovne škole kada sam krenuo na Foto sekciju. Nas nekoliko iz razreda se tu okupljalo, imali smo laboratoriju, pa smo izrađivali fotografije i tako sam dobio priliku da naučim nešto više. Ono što me je tu fasciniralao jeste taj osećaj da iz nečega nastaje nešto novo. Nakon nekog vremena se ta sekcija ugasila i ja se do devedestih godina uopšte nisam bavio fotografijom. Želja se ponovo probudila kada mi se rodila ćerka, jer sam hteo da zabeležim njene važne trenetke – Jan započinje priču.

U Novi Sad se doselio kako bi završio srednju Elektrotehničku školu, a nakon služenja vojske zaposlio se u struci, oženio i dobio dete. U njegovom životu je sve išlo po planu, do jednog tmurnog jesenjeg dana koji je promenio sve.

– Godinu dana nakon rođenja moje ćerke,  1994. godine, ja sam kao zaposleni u "Elektrovojvodini" imao intervenciju na jednom dalekovodu. Jedan kabl je bio oštećen na stubu dalekovoda i moje kolege i ja smo trebali da ga popravimo. Prvog dana smo obavljali radove, ali nismo završili posao zbog nedostatka materijala. Imali smo dozvolu da nastavimo sa radom i sutradan, i kada smo došli na teren ja sam se popeo na stub, drugi kolega se spremao da se popne za mnom, a treći je trebalo da dodaje alat. Došao sam na mesto na kojem je trebalo da se namestim i krenuo sam desnom rukom da provlačim konopac kroz stub, kako bih se vezao, da bi mi ruke bile slobodne za rad. Tako sam došao u blizinu provodnika koji je trebao da bude bez napona. Ispostavilo se da je prethodnu noć došlo do neke havarije i taj dalekovod je uključen, a obaveštenje o prekidu naših radova na dalekovodu nije stiglo do nas. Zbog te greške, dalekovod napona 35kV je bio pod naponom i došlo je do preskoka električnog luka sa provodnika na moju desnu ruku, struja mi je prošla kroz celo telo i izašla na levu nogu. Pošto nisam uspeo da se vežem, prilikom udara sam se odvojio i pao sa visine od 15 do 20 metara. Sreća u nesreći je to što je taj stub širokog obima, pa sam se tumbao sa jedne metalne dijagonale na drugu i na kraju pao unutar stuba. Neko me je sačuvao, jer da sam pao direktno dole poginuo bih na licu mesta, ili da sam se vezao, ostao bih gore i potpuno izgoreo – sa olakšanjem napominje naš sagovornik.

^{Foto: Jan Valo}

Nakon pada, kolege su ga ukopale u zemlju kako bi ona izvukla elektricitet iz njega, a zatim ga je hitna pomoć odvela u bolnicu, gde je i operisan. Sledeće čega se seća je buđenje iz desetodnevne kome i suočavanje sa istinom – da je ostao bez jedne ruke i većeg dela stopala.

– Kada sam bio na odeljenju, ne znam da li mi se slošio ili sam zaspao, ležao sam na krevetu, ispred mene je bio prozor i u prozoru sam vidio refleksiju kreveta i sebe. Odjednom sam se podigao, prošao kroz taj prozor, okrenuo se nazad i video sebe kako ležim na krevetu. Čovek kada sanja, on sanja da je u glavnoj ulozi i sve vidi iz svoje perspektive, nikada ne vidi samog sebe. Ovog puta ja sam video sebe kako odlazim kroz neki tunel, u mrak. Medicinska sestra je bila prisutna i čula da haluciniram, jer sam stalno dozivao svoju ćerku Draganu. Onda sam se prodrmao u znoju i naglo probudio. Rekli su mi da sam se vratio iz kliničke smrti – priseća se Jan.

^{Foto: Jan Valo}

– Nesreća mi se dogodila kada sam bio u najvećoj snazi – trideset godina života i deset godina staža, ali čim sam prebačen na odeljenje bilo je naznaka da ću se oporaviti. Ja sam se zaista trudio i rane su prilično brzo zarasle, s obzirom na njihovu težinu (imam i dan danas opekotine od kolena na dole i tu mi je presađivana koža). U bolnici sam bio nekih mesec dana i nakon toga sam došao kući. Nisam mogao da hodam, bio sam u kolicima i vreme mi je prolazilo u gledanju televizije, čitanju novina i slušanja radija. Međutim, brzo mi je to dojadilo jer sam oduvek bio aktivan, igrao sam fudbal, radio u bašti i oko domaćih životinja. Razmišljao sam čime korisnim da ispunim svoje vreme. Pošto sam desnoruk, a stradala mi je ta ruka, još u bolnici sam vežbao pisanje levom rukom, ispunjavao ukrštene reči i potpisivao se. Onda sam kod kuće, kako bih dobio osećaj u ruci, počeo da preslikavam crteže Diznijevih junaka sa onih sličica iz žvaka. Bio sam uporan pa sam se brzo uhodao i od tih crteža počeo da pravim bojanke za svoju ćerku. I dan danas čuvam preko 100 tih crteža. Tada je likovnost ponovo krenula u meni da se rađa – objašnjava Jan.

^{Foto: Jan Valo}

Usledio je period potrage za adekvatnom protezom, privikavanje na hod i obavljanje osnovnih aktivnosti jednom rukom. Nakon nekog vremena se vratio i svom biciklu, kojeg i dan danas revnosno izvodi u vožnju.

– Onda sam kupio svoj prvi fotoaparat, tada mi još nisu bili dostupni digitalni aparati pa sam uzeo "idiota". Digitalni sam pozajmljivao od kolege kada je ćerka krenula ozbiljnije da se bavi plivanjem, jer je počela je da ide na državna i međunarodna takmičenja i da osvaja medalje, pa sam imao potrebu da to sve zabeležim. Zbog želje da moje fotografije budu drugačije od ostalih počeo sam da tragam za novim, pogodnim uglovima. To su primetili u plivačkim klubovima pa su me već tada iz jednog beogradskog kluba, pošto su oni već tada imali svoju veb stranicu, zamolili da moje fotografije postave kao prezentaciju. To su bili moji prvi kreativni izrazi u fotografiji – kaže naš sagovornik.

^{Foto: Jan Valo}

Ćerka je u srednjoj školi odustala od takmičenja, jer zbog obaveza oko učenja nije uspevala da postigne intezivne treninge. Tako je Jan doneo odluku da istraži druge žanrove u fotografiji i još više joj se posveti.

– Sa svojim prvim digitalcem sam krenuo da fotkam grad, Dunav i prirodu. To su bili oni klasični motivi – most, crkva, zalazak, izlazak i ostale fotografije tipa "razglednice sa bombonjere", jer sam u tom periodu izbegavao da fotografišem ljude. Onda sam pronašao par fotografskih sajtova preko kojih sam gledao šta i kako drugi rade i tamo sam kačio svoje radove. Nisam bio fotografski edukovan pa mi je to pomoglo da savladam osnove, slušao sam kritike i tako sam se usmeravao. Nakon toga je otvoren Fotografski klub "Vojvodina" kojem sam se priključio i tamo smo imali razne edukacije, analizirali smo jedni drugima fotografije, pravili izložbe, imali radionice, tematska fotografisanja po gradu i foto izlete. Tako sam upoznao neka od najznačajnijih imena domaće fotografije, savladao nove tehnike i uzdigao se na veći nivo. Da nije bilo tog kluba i ljudi koje sam upoznao preko njega, ja ne bih danas bio gde jesam – naglašava Jan.

^{Foto: Jan Valo}

"Lajf" fotografija je prvi izbor našeg sagovornika, ali aparatom takođe rado oslikava pejzaže i aktove. On na nesvakidašnji način beleži život ljudi u gradu, na selima i u prirodi. Njegovi radovi na najiskreniji način dokumentuju i prenose emocije gledaocu, ogoljavaju ono iskonsko u nama i otvaraju prozore bajkovitih prizora koji nam svakodnevno izmiču.

– Retko idem ciljano nešto da fotografišem. Meni se fotografija dešava i u određenom trenutku vidim ja nju ili ona mene. Zahvaljujući oku, i pomalo tehničkoj potkovanosti, uspevam da na pravi način zabeležim ono što želim. Recimo, u Novom Sadu uvek idem mojim "ponikom" u grad i sa sobom nosim fotoaparat. Posebno volim da fotkam grad kada je drugačiji, naročito kada su neki ekstremni vremenski uslovi. Pomenuo bih jednu fotografiju koja sam zabeležio preko puta Uspenske crkve, kada se nakon kiše promolilo sunce. Prišao sam iz uličice kod autobuskog stajališta, u kojoj se nalazi mural sata na Petrovardinskoj tvrđavi sa velikim srcem. Kompozicijski sam uspeo da uklopim sat na zidu sa onim na crkvi, uhvatio sam odraz u vodi i ostao da čekam da nešto zanimljivo prođe kroz kadar. U tom momentu je tuda proleteo biciklista i tako ostao zabeležen na fotografiji, razmazan u pokretu. Nazvao sam je "Tačno na vreme" i ona mi je draga jer u jednom kadru prikazuje kako puls grada tako i njegova prepoznatljiva obeležja – ističe naš sagovornik.

^{Foto: Jan Valo}

U protekloj deceniji Valo je uspešno izlagao na mnogobrojnim kolektivnim izložbama, a može da se pohvali i samostalnom izložbom koja je, simbolično, organizovana u njegovom rodnom mestu.

– Prva kolektivna izložba na kojoj sam učestvovao je ona u Fotografskom klubu "Vojvodina" i kasnije smo imali nekoliko uspešnih klupskih izložbi. Izlagao sam i u nekoliko galerija, na kojima su bile predstavljane fotografije sa foto konkursa a već par godina moje radove možete videti na izložbama "Objektivno", koje organizuju vojvođanski fotoreporteri, kao i na tematskim izložbama, kao što je na primer "Ulice Novog Sada", koju je nedavno organizovao Darko Dozet – izdvaja Jan.

^{Foto: Jan Valo}

– Godine 2018. sam imao prvu samostalnu izložbu. Isprva nisam želeo u toj meri da se eksponiram, jer sam mislio da možda još nisam dorastao zadatku, ali me je moj prijatelj i fotograf Miša Madacki nagovorio da izlažem u Galeriji Slovačkog narodnog doma. Pripremao sam izložbu skoro godinu dana – birao fotografije, formate, savetovao se sa kolegama i osmišljavao ceo koncept. Velika mi je čast i zadovoljstvo što mi je izložbu otvorio doajen srpske i jugoslovenske fotografije Tomislav Peternek, kojeg sam upoznao zahvaljujući klubu, kada je prvi put došao da se predstavi i ispriča svoju životnu priču. Iznenadilo me je u kojoj meri je izložba bila posećena, jer sam očekivao oko 80 ljudi na otvaranju, a došlo ih je duplo više, tako da mi je srce bilo puno – sa radošću se priseća naš sagovornik.

^{Tomislav Peternek i Jan Valo}

Pored izložbi, s godinama su se nizale i nagrade, kojih danas ima oko stotinu.

– U poslednjih desetak godina stekao sam puno diploma, nagrada i medalja. Sve ih arhiviram i sve su mi drage, prvenstveno zbog toga što me vezuju za to gde sam ih i zbog čega osvojio, ali ta priznanja mi nikada nisu bila u prvom planu. Meni je fotografija način života, a najveće bogatstvo koje mi je donela jesu ljudi koje sam upoznao i mesta koje sam video zahvaljujući njoj – zaključuje Jan.

Razgovarala: Sonja Slijepčević
Fotografije: Jan Valo, Aleksandar Jovanović