NOVOSAĐANI: Jovan je poreski inspektor koji pušta muziku, piše pesme i uživa u kuvanju

Kao DJ, decenijama sprovodi svoju misiju deljenja kvalitetne muzike sa našim sugrađanima, a kreativno se izražava i kroz fotografiju, stih i kulinarstvo.

Jovan Lučić rođen je 1971. godine u Novom Sadu. Odrastao je na Grbavici, pa je išao u osnovnu školu "Sonja Marinković", a nakon preseljenja na Bistricu prešao je u školu "Prva vojvođanska brigada". Završio je Elektrotehničku školu, potom fakultet ekonomskog usmerenja, a sada je na doktorskim studijama. Čitavu deceniju se bavio odnosima s javnošću i marketingom pri NIS-u, a radio je i kao novinar, te je i danas član Udruženja novinara Srbije. Od 2010. godine radi u Poreskoj upravi kao inspektor, odnosno savetnik, ali kaže da su ga kroz ceo život održali hobiji, koji su svi – umetničke prirode. Kao fotograf je posećivao mnoge javne događaje, izdao je dve knjige poezije, a kao DJ već decenijama pušta pop, rok i disko muziku 70-ih, 80-tih i 90-tih.

S obzirom na to da ga mnogi znaju upravo sa javnih umetničkih događaja, neki se iznenade kada saznaju da je poreski inspektor. Ipak, on čak i u tome pronalazi kreativnost.

– Ljudi mi dolaze na vrata kancelarije sa raznoraznim brigama i trudim se da im pomognem koliko god mogu. Radim kao dežurni inspektor, koji strankama tumači poreske zakone, saopštavam im stanja na računima javnih prihoda i sl. Često dolaze i da se ispričaju, da olakšaju dušu, a ja volim da pomažem – opisuje svoj posao za portal Moj Novi Sad.

Smatra da je hobi jako važan i da bi svaka osoba trebalo da ga ima, jer je to – izduvavanje ventila i jedna vrsta kreativnosti koja se razlikuje od profesionalnog. On je svojim prvim hobijem počeo je da se bavi još kao dečak, a ostali su se samo nadovezivali.

– U osnovnoj školi sam počeo da puštam muziku. Prvo sam "davio" svoje komšije izvlačeći zvučnike gramofona, ali im se izgleda moj izbor dopao, pošto se dešavalo da mi s ulice viknu da ponovo pustim neku pesmu. Uvek sam voleo da ono što ja slušam čuju i drugi ljudi. U Medicinskoj školi, gde sam išao u 9. i 10. razred, puštao sam pesme preko razglasa za vreme odmora, a ozbiljne žurke usledile su u Elektro školi. To su bili moji prvi dodiri s nekom ozbiljnijom opremom. U to vreme su klinci bili muzički pismeniji nego danas, a muzika sama po sebi kvalitetnija – priseća se naš sagovornik, koji je deljenje muzike sa drugima oduvek smatrao svojom misijom.

Tada, krajem 80-ih, svirke u Elektro školi bile su među poznatijim i nastupali su sada kultni bendovi, koji su tad bili na početku. U to neko doba, Jovana su drugari počeli da zovu da im pušta muziku po rođendanima. Tada su još bili aktuelni kasetofoni, pa je kod kuće snimao muziku na kasete i nosio po lokalima gde je izlazio, te je sa zadovoljstvom puštao.

– Bio sam DJ i na prvim velikim moto susretima u Srbiji, koje je organizovao moto klub NS riders, gde je jedan od ljudi zaduženih za muziku bio gospodin Pera, kojeg su zvali "Čudna šuma", jer je držao istoimeni lokal, a posle toga je vodio "Dvorište". Jedno pet godina sam u "Dvorištu" puštao muziku, to je bilo krajem devedesetih, a slušao se najviše rok i bluz – navodi Lučić, koji se i danas bavi istim hobijem kada ga angažuju.

Svoju prvu zbirku pesama "Iz dubine srca" objavio je 1994. godine, čija promocija je održana i nekadašnjem klubu "Sterija", i veoma je zahvalan glumcima SNP-a Novaku Bilbiji, Miodragu Petroviću, Dušanu Jakišiću, kao i predsedniku Brankovog kola Nenadu Grujičiću.

– Oko pesama mi je najviše pomogao pokojni Duško Trifunović, sa kojim sam se kao mladić često nalazio u izdavačkoj kući "Prometej". On je taj koji me je savetovao da to što pišem podelim i sa drugima – navodi ovaj Novosađanin.

Družio se sa još puno ljudi iz umetničkih krugova, gde je bilo slikara, muzičara, glumaca... Recitovanjem svojih pesama otvarao je i mnoge izložbe slika u "Malom likovnom salonu" i mnogim drugim prostorima u našem gradu, a neretko je bio inspirisan određenom osobom, kojoj bi na licu mesta napisao i posvetio pesmu. 1996. godine je izdao još jednu zbirku, "Snoviđenja", čija je promocija bila u "Ben Akibi", gde su se takođe održavale fantastične svirke, a kaže da mu je pesnički uzor najviše bio njegov čuveni imenjak, sa čijim imenom i prezimenom ga deli samo jedno slovo, Jovan Dučić.

PUTUJUĆI ŽIVOTOM

Morima mojim ploviš mila,
Najlepšom lađom kojom snevati znam,
Jedra Ti nežna kao saten i svila,
Odaje Tvoje, mojih molitvi su hram.

Oblacima plavim letiš put duge,
Visinama u beskraj, kroz zvezdani raj,
Meni i ne trebaju svetlosti druge,
Već očiju Tvojih, večiti sjaj.

Koraci Tvoji klize poput sene,
Preko mora, najviših gora,
Još nemah dosad takve žene,
Da me budi ko' proletnja zora.

Sa izvora Tvoga pijem vodu,
Žedan za Tvojom nebeskom lepotom,
Tražeći Tebe, pronađoh slobodu,
Slučajno tako putujući životom.

Jovan Lučić

Imao je i brojne ponude da piše tekstove za estradu, ali nije želeo da komercijalizuje svoje pisanje, jer smatra da bi izgubio svoju izvornu ljubav prema pisanju da je ušao u industriju tog tipa.

– Preko svojih hobija upoznao sam mnoge svoje idole. Recimo, pre nekoliko godina "Komuna" me je angažovala kao akreditovanog fotografa, jednog od retkih koji su mogli da fotkaju na koncertu benda ACDC.... Tako sam upoznao i glumce, kao što je Dragan Bjelogrlić. Puštao sam muziku i kod Firčija, dok je držao klub, i tu sam sretao mnoge od umetnika – ističe Jovan.

Fotografijom je počeo da se bavi nešto kasnije i veliki mu je užitak da, kako kaže, odabere pravi trenutak i nešto zaledi u vremenu i prostoru.

– S početka sam najviše fotografisao prirodu, životinje i ptice u svom prirodnom okruženju, gde je pravi izazov preduhitriti njihov pokret. Posle sam prešao na najveće muzičke zvezde, svetske i domaće, od Gerija Mura, Vaje Kondijos, do Riblje čorbe i Bajage. Tako sam upoznao i Dadu Topića, s kojim sam i danas u odličnim odnosima i ovom prilikom ga pozdravljam – kaže novosadski DJ, fotograf i pesnik.

Kuvanje je zavoleo preko svoje tetke Anđelije Nikolić, koja je bila šef kuhinje u hotelu "Park", ali je 12 godina radila i kao kuvarica Josipa Broza Tita.

– Mislim da je kuvanje jedan od najintimnijih činova između ljudi, kao i ljubav. Ono što je prošlo kroz nečije ruke, neko drugi konzumnira. Stoga mi je, kad kuvam, higijena najbitnija, ali i da su namirnice uvek sveže. Volim da bude što šarenije, a jela nikad ne pravim po određenom receptu, već smišljam svoje. Kad skuvam neki kotlić, pa vidim da 20 ljudi to sa zadovoljstvom jede, isti mi je osećaj kao i kad puštam muziku – objašnjava naš sugrađanin, koji fotke svojih specijaliteta redovno objavljuje i na svom Fejsbuk profilu, te su one poprilično propraćene.

Najčešće kuva u svom stanu, za suprugu i sina, a na meniju su uglavnom tradicionalna jela, ali često osmišljava i nešto svoje, kao što je punjeni paradajz. Tvrdi da se u kulinarstvu toliko izveštio da po mirisu može da oseti čak i da li je jelo dovoljno slano.

Pored svega toga, naš sagovornik je i veoma hrabar i human, pa je čak tri puta spašavao ljudske živote: dva puta u sabraćajnim nesrećama, a jednom je sprečio davljenje dečaka na moru.

– Zaista su mi se zanimljive stvari dešavale u životu, a imao sam sreće i da doživim mladost u jednom lepšem vremenu. Voleo bih kad bi današnja omladina slušala kvalitetniju muziku i više se družila, kao što smo mi nekad – zaključuje svoju priču naš Novosađanin Jovan Lučić.