NOVOSAĐANI: Kako je umetnost pronašla put od novosadske ulice do koze u Kongu

NOVOSAĐANI: Kako je umetnost pronašla put od novosadske ulice do koze u Kongu

Fotograf, reditelj, scenarista, dokumentarista, slikar, vajar, dete oca Boška, majke Živke i kvarta Novo naselje. Umetnik koji raznim alatima osvetljava one iz mraka i pronalazi lepotu na nepredvidivim mestima.

Vojin Ivkov, rođen je u Novom Sadu 1983. godine. Pripada prvoj generaciji koja nije polagala zakletvu Titu, onoj koja je taman bila dovoljno svesna da doživi ratno stanje devedesetih i proživi bombardovanje. Na Novom naselju i Satelitu je išao u školu, pravio prve mangupluke, počeo da igra košarku a zatim i da se bavi umetnošću. Od njegovog kvarta je sve krenulo i njemu je i dan-danas veran. On mu je odredio dalji tok života.

– Sve je krenulo na Naselju – bavljenje dokumentarnom fotografijom i dokumentarnim filmom. Prva interesovanja za umetnost su došla sa ulice, ali i moj pokojni otac je bio književnik, koji je obožavao filmove. Bio je navučen na špageti-vesterne i klasike šezdesetih i sedamdesetih, tako da smo ih svi porodično gledali i zavoleli. Već sa 14-15 godina sam došao u posed kamere, sećam se da je bila neka beta. I naravno, prvo sam snimao ekipu – odlazak na basket, crtanje grafita, otpadanje u kvartu. U to vreme nije bilo ničega, za sve smo morali nekako da se snalazimo, počev od boja za grafite koje smo sami mešali, do nabavke filmskih traka. Tako da je i moje školovanje krenulo u tom pravcu. Prvo sam želeo da upišem režiju ali nisam prošao poslednji krug na Akademiji, jer sam se posvađao sa komisijom (smeh). Onda sam upisao Likovnu akademiju, smer Novi likovni mediji. On mi je otvorio razne vidike, s obzirom na to da pokriva više oblasti, pa je na meni bilo da odaberem pravac u kojem ću se kretati – započinje Ivkov.


Vojin se na studijama fokusirao na video umetnost, jer njegovo interesovanje za film nije utihnulo. Uporedo je sa svojim predmetima slušao i Kameru, Dramu i Istoriju filma. Već u toku studija je bio montažer na Radiju 021, da bi nakon toga radio u dizajnerskim firmama, bavio se fotografisanjem i slikanjem, a zatim svoje mesto pronašao u Dokumentarno-obrazovnom programu Radio-televizije Vojvodine.

– Tamo sam došao pre nekih osam godina i za mene je RTV velika škola, u pozitivnom i negativnom smislu. Radio sam na raznim projektima i u svaki sam uložio celog sebe. Stvarno sam se zalagao maksimalno i kao kompletan autor pisao scenario, režirao, radio novinarski deo posla a često i snimao, kao drugi snimatelj. Bilo je tu svakakvih perioda, nespavanja, planiranja, građenja priče, do izvanrednih trenutaka na terenu. Sećam se da sam prvi veći fidbek dobio nakon svog drugog, trećeg filma, koji se zove "Ja sam supermen". To je film o beskućnicima. Zvonio mi je telefon u dva ujutru, a s druge strane je bio klinac, jedan od aktera tog filma. Kroz plač mi je rekao da pokušava da me pozove već neko vreme i da ne zna kako da mi se zahvali zbog svega. Ispostavilo se da su neki ljudi gledali taj film i nakon toga su ga kontaktirali, dali mu krov nad glavom, posao i šansu da završi višu školu. Tada sam prvi put osetio tu zahvalnost i neki konkretni rezultat – seća se naš sagovornik.


Tokom godina, Vojin je uradio više dokumentarnih filmova, u kojima se bavio neobičnim likovima, ljudima na marginama i urbanom kulturom. Godine 2018. dobio je Evropsku nagradu za dokumentarni film, ali pamti i jednu nesvakidašnju nagradu.

– Za film o migrantima u Beogradu "Sale no mobarak", na festivalu "Slum village" u Kongu sam osvojio kozu. Prva nagrada je bila koza, prava, živa koza, koja me još uvek čeka tamo (smeh). To je bio moj prvi film o migrantima, a želja mi je već duže vreme da napravim trilogiju. Prvi je bio o tome zašto oni dolaze ovamo, drugi se bavio onima koji idu u rat u Siriju, a treći o onima koji su odlučili da ostanu kod nas. Prvi smo završili i osvojio je silne nagrade, drugi je snimljen ali RTV je odlučio da ga ne emituje, a snimanje trećeg je stopirano od strane njihove produkcije. Onda je naišla korona i nakon toga sam prebačen na radio. Uslovljen sam bio da pređem tamo, samo mi je rečeno da se više neću baviti dokumentarnim sadržajem. Bio je to transfer godine, kao recimo Ronaldinjo u Juventus, tako Vojin na O radio. Tamo sada radim video formu za društvene mreže – kaže Ivkov.



To ga nije sprečilo da nastavi samostalno da se bavi filmom. Trenutno radi na filmu "Nisam ti rekao", koji je naišao na podršku Filmskog centra Srbije, a kojim beleži priče roditelja čija su deca otišla u rat, i sve ono što su želeli da im kažu, a nisu. Uz to, samostalno snima film "No name kitchen".

– Kada sam upoznao ekipu volontera iz celog sveta "No name kitchen", koja pomaže migrantima u Srbiji, u Španiji, Grčkoj i BIH odlučio sam da napravim film o njima. Pozajmio sam pare, pokupio se i u decembru mesecu otišao kod njih u Šid, na nekih 10–15 dana. Tamo sam boravio sa njima, spavao po šumama, pratio dešavanja i beležio njihova iskustva. Veći deo filma je snimljen, upravo sam u procesu izrade trejlera i ukoliko neko želi da pomogne projekat, to bi mi zaista značilo. Generalno, nisam imao loših iskustava sa migrantima. Naravno da i kod njih ima svakakvih ljudi, kao i svuda, ali ja nisam doživeo ništa negativno. Sa nekima sam proveo dosta vremena, nekima sam pomogao, sa nekima sam još uvek u kontaktu a kod nekih sam čak i išao u inostranstvo, gde su započeli svoje nove živote. Neverovatne se tu stvari dešavaju, plakao sam kao dete hiljadu puta. Evo npr. sada smo imali nesreću u Šidu, gde sam napravio poslednju fotografiju jednog momka, pred njegovu smrt. Imao je 22, 23 godine i ubila ga je struja jer se penjao na vozove i pokušavao gore da se sakrije, kako bi prešao granicu – govori naš sagovornik.


Ivkov često fotografiše ljude iz komšiluka, po selima i zabačenim krajevima grada. Na pitanje gde i kako pronalazi motive, odgovara:

– Volim da šetam, to mi je jedna od omiljenih stvari u životu. Izađem napolje, ponesem fotoaparat i odem da stopiram. Neko me pokupi i gde završim, tamo i fotkam. Upoznao sam mnoge ljude fotografišući na ulici, a o nekima sam kasnije radio i dokumentarce. Sve ih fotografišem iz blizine, što znači da im priđem, popričam sa njima, svakome znam ime. Uvek se prvo upoznam sa njima, tako razgovaramo 10–20 minuta i kada se opuste fotografišem ih. Recimo, kada sam bio u Španiji, u Sevilji, fotografisao sam baka Mariu Gonzales. Slučajno sam je sreo ispred crkve, pokušali smo da razmenimo koju reč, jedva smo se razumeli ali smo se zgotivili toliko da me je vodila kući na ručak. Tamo je došla i njena ćerka sa unucima, onda sam im svima pokazao moje radove, bolje smo se upoznali i tako sam na kraju završio i na moru kod njih. I dan-danas se čujemo i jedni drugima čestitamo praznike.


Ljude posmatra kroz oko objektiva, a sadašnjost kroz prizmu urbanog lika odraslog u novosadskim kvartovima. Zahvaljujući tome, nesvakidašnje i sa pravom dozom šarma piše kolumnu pod nazivom "Iz kvarta", za portal Autonomija. Pored povremenih angažovanja u još nekoliko novinskih agencija, uporedo i studira. Izbor je, po treći put, pao na Akademiju i to ovog puta na smer Vajarstvo. Tamo se bavi skulpturama u terakoti, i trenutno radi na zanimljivom projektu.

– Bukvalno izmišljamo neku novu tehniku, u kojoj pravimo spoj fotografije i skulpture. Pravim velike skulpture policajaca, na koje ćemo utisnuti fotografije, koje sam pravio dugo godina na protestima širom Evrope. To će se raditi specijalnim emulzijama, koje se kreiraju u saradnji Akademije sa Tehnološkim fakultetom – objašnjava Ivkov.

Vojin je navikao da, na sebi svojstven način, iskazuje protest i osvrće se na tekuće probleme. Tako je i na prošlogodišnjoj izložbi predstavio jednu zanimljivu ideju, koja tek treba da dobije svoj epilog.

– U Kulturnom centru "Miloš Crnjanski", predstavio sam portrete migranata na velikim ceradama. Ideja je da ti portreti na kraju završe na kamionima i da ih mi snimimo kako prelaze granicu. Želeo sam da njihova lica simbolično predstavim baš na kamionskim ceradama jer se oni sakrivaju u kamionima kada pokušavaju da pređu granicu. Cilj nam je da snimimo njihove portrete kako prelaze granice, u trenutku kada oni sami ne mogu da ih pređu. Uz ovaj vizuelni deo, na izložbi je išla i audio instalacija – uspavanka koja je jedino sećanje jednog deteta iz Sirije, na majku poginulu tokom prelaska Mediterana – kaže Vojin.


Naš sagovornik trenutno priprema još nekoliko izložbi, koje će biti predstavljene u Litvaniji, Rimu i Berlinu. Nadamo se da ćemo njegove radove uskoro ponovo videti izložene i u rodnom gradu. Do tada, pratite ga onlajn i podržite njegove projekte.

Oceni vest:
21
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Janoš

    pre 136 dana i 12 sati

    Čovek izgleda kao da je 1973..

    Oceni komentar:
    1
    2