NOVOSAĐANI: Kulturni događaji u gradu kao druga kuća

Gotovo da nema izložbe, premijere predstave ili filma, festivala ili koncerta u gradu na kojem nećete videti Aljošu i njegovu devojku Biljanu, oboje vazda nasmejane, zanimljivih ekstravagantnih stajlinga, uvek u sjajnom raspoloženju. Ovaj novosadski kantautor neprestano piše pesme i veliki je poštovalac Balaševića. Svojim odlascima na kulturne događaje i postavljanjem slika na društvene mreže, simpatičan par inspiriše naše sugrađane da se i oni pokrenu i posete mesta gde se uvek nešto dešava.

Aljoša Boruš je rođen 1981. godine u Novom Sadu. Odrastao je u Turgenjevoj ulici, išao u Osnovnu školu "Ivo Lola Ribar", a potom u gimnnaziju "Svetozar Marković". Završio je Pravni fakultet, jedno vreme je i volontirao u Sudu, ali muzika je oduvek bila njegova preokupacija. U novosadskim krugovima pažnju je zaokupio još svojom prvom objavljenom pesmom "Almaška", dok je album "Vojvođanski rus" objavio je 2010. godine, ali one najbolje pesme koje je napisao tek čekaju da se susretnu sa publikom. Njegov fazon je vojvođanski, a šta bi se drugo moglo i očekivati od momka koji obožava štrudle i samim tim najavljuje pesmu "Štrudla od pesama i priča prelivena snovima ovoga mladića". Kao neko ko prisustvuje ogromnom broju raznih kulturnih događaja, potpuno je u toku sa aktuelnom gradskom scenom, a u svemu gde se zadesi, beskrajno uživa.

– Posećivanje ovakvih događaja za mene je oplemenjivanje duše. Znam da ljudi danas nemaju mnogo vremena zbog gomile obaveza, ali voleo bih da ih podstaknem da bar ponekad iskoriste ono što ovaj grad nudi, a toga je mnogo – kaže ovaj večiti dečak.

Zaljubljen je u Novi Sad i u Biljanu. Njih dvoje oduševljavaju ljude svojom pojavom, a često im se pridruži i Aljošina sestra, slikarka Sonja Boruš. Aljošina i Biljanina ljubav, koja odiše sa svake fotografije koju postave, pleni okolinu, a njih dvoje su se u svemu sjajno uklopili.

– Moja devojka je novinarske profesije, jedna široka, lepa duša. Dugo smo se znali iz grada, ali sam na njoj zadržavao pogled duže nego na drugim devojkama, jer je uvek plenila svojim osmehom i ekstravagantnim odevnim kombinacijama koje su meni zaustavljale dah. Na kolektivnoj izložbi slika u Galeriji Rajka Mamuzića, na kojoj je i moja sestra imala izloženu sliku, razgovarao sam sa jednom slikarkom, koja me je već malo "udavila" pričom i nisam znao kako da se izvučem. Tog momenta prilazi nam Biljana, gde sam uzviknuo: “Evo je moja ljubav, evo mog sunca” i zagrlio je. Praktično sam se izvukao na to, ispala je dobra fora. Otad je iz zagrljaja nisam ispuštao, tutkalo jako se tu pojavilo – kroz smeh priča Aljoša za portal Moj Novi Sad.

Sa srodnom dušom povezala ga je i zajednička ljubav prema kulturnim događajima i gradskim manifestacijama, jer imaju sličan senzibilitet i ukus. Od tog momenta, kako tvrdi naš sagovornik, i pesme koje piše su drugačije i smatra da svakom umetniku treba da se desi takva ljubav i inspiracija. Za svoju Biljanu Jaramaz je napisao ogroman broj pesama, ali nijedna još nije objavljena. Za naš portal, izdvojio je deo jedne pesme posvećene voljenoj ženi:

"U njenom ormaru muških sakoa je pet,

i svašta bi mogao pomisliti površan svet,

o intrigantnostima ljudi često vole da trube,

dok se naše usne, kao i stvari, ljube."

S obzirom na to da Aloša i Biljana na svoje Fejsbuk profile redovno kače fotografije sa ovih događaja, neretko se dešava da ljudi upravo preko njih saznaju da se u gradu nešto odigrava.

– Nedavno mi je nekoliko njih pisalo da nisu znali da se daje film o Elvisu Prisliju, gde su od mene dobili informacije o tome gde i koliko igra. Ili se desi da shvate da su propustili neki koncert, ali ih obavestim da će biti sledeći sličan tad i tad. Oni osećaju da je naša radost i ljubav čista, kao i naše ushićenje i uzbuđenost što smo tu gde jesmo. To je inspirativno za mnoge. Mi širimo ideju mirnog vojvođanskog produhovljenog života – opisuje ovaj Novosađanin.

Veliki je ljubitelj evropskog filma, ali je njegova lepša polovina pravi poznavalac filmske umetnosti i, na neki način, i ikona Sarajevskog filmskog festivala, koji redovno posećuje. Tako je tu ljubav produbila i u Aljoši i oni često zajedno da gledaju dobre filmove.

– Imamo naviku da ispratimo sve, redovno idemo u bioskope. Pogotovo nas zanima nezavisna produkcija, a repertoar u Kulturnom centru je fenomenalan. Kada bi ljudi gledali samo te filmove, mislim da bi pola Novog Sada bilo produhovljenije. Kulturni centar ima i super galerijski program, kao i razne tribine – tvrdi Boruš.

Našeg sugrađanina oduševio je i film "Liberta", koji govori o istorijskom osnivanju Novog Sada, čijoj premijeri je prisustvovao.

Aljoša io Biljana takođe posećuju i koncerte, a posebno vole klasičnu muziku i redovni su na Nomusu.

– Eufonija, Muzičko leto, Ulični svirači, Kaleidoskop kulture... Sve što organizuje Muzička omladina Novog Sada je jako kvalitetno. Treba naglasiti i kulturne stanice koje su se otvorile i na Klisi i u Bukovcu i u Rumenki, pa Kineska četvrt... Podržavam ideju da je naš grad Evropska prestonica kulture, iako često čujem i oprečna mišljenja. Smatram da ovaj grad to zaslužuje. Uvek kažem, koliko bi neki drugi grad dao da to bude – iskren je naš sagovornik.

Što se slikarstva tiče, od cele scene ističe Galu Čaki, svoju sestru i Danijela Babića koji je, kako kaže, slikarska ikona Novog Sada.

– Od predstava, posebno bih istakao repertoar Novosadskog pozorišta, koje je moje omiljeno pozorište. Jeste da se prevod čita na titlu, ali su duboke, jake i višeslojne, a gluma odlična. "Ana Karenjina", "Ričard III", "Idiot"... ne zna se koja je predstava bolja – preporučuje naš kantautor.

Posle predstave ili nekog drugog događaja, Aljoša dugo bude pod utiskom i kada dođe kući, neretko zapisuje neke rečenice ili razmenjuje utiske sa nekim od aktera.

Izuzetno je vezan za Novi Sad i to uvek ističe.

– Kako sam odrastao, osećao sam da Novi Sad poseduje sve ono što mi prija, od širine, do različitosti po nacijama. Uvek me je fasciniralo što idemo kod mesara Mađara, kod Slovakinje da kupimo sir, kod Rusinke po kore, a kod prijatelja Hrvata u Petrovaradin na Božić... Ujedinjene nacije u malom. Ipak se to danas pomalo gubi – zaključuje on.

Razgovor sa Aljošom je nezamisliv, a da se ne pomene Balašević, koji mu je najveći uzor.

– Niko više ne okreće ringišpil kao Đole, niti iko zna da razbaca i sakrije karte kao Boža zvani Pub. Lepo je rekao "Džaba vam novci, moji sinovci", jer džabe nekima novac, kada se on rasipa u vetar. Njegova pesma "Čuvaj mi Bože Novi Sad" je legat koji neprestano podstče na razmišljanje, ali ako bi mene neko pitao koja bi bila vojvođanska himna, glasao bih za "Lepu protinu kći" – konstatuje naš sugrađanin.

Balašević je uticao ne samo na Aljošino stvaralaštvo, već i na ceo njegov pogled na svet.

– Dok sam znao da on spava u ovom gradu, znao sam da je sve ok. Nikad on nije imao ništa protiv ljudi koji su odnekud došli, on je imao protiv primitivizma, protiv bahaćenja. On nije bio samo ljubavni pesnik, već i najbolji hroničar svog vremena. Danas nam u gradu, na sceni fali taj đoletovski šmek, ta neka priča, produhovljena i pronicljiva. Salajka je uvek imala taj neki jezgrovit i oštar humor, ali opet sa jednom velikom merom gospodstva. Fali neko da okupi sve generacije bistrookih ljudi i napravi zanos u publici – primećuje ova umetnička duša.

Ipak, smatra da u gradu postoji puno talentovanih ljudi i dobrih pevača. Što se novosadske scene tiče, posebno poštuje i voli Ritam nereda, Atheist rap, Love hunters, Zbogom Brus Li, Obojeni program, koji predstavljaju underground duh grada i ostali su dosledni sebi.

– Energija i kreativnost mladih u Novom Sadu postoji, ali mišljenja sam da moja i starije generacje još uvek imaju više šta da kažu. Prava boemština je naša lična karta. Pri tom ne mislim na opijanje, već na bonvivanski stil života... A šta je to ? Ne bih baš da razvodnjavam previše – navodi on.

Za Novosađane kao publiku kaže da su probirljivi, ne reaguju frenetički, po inerciji, na svaki sadržaj i da ih ne možeš lako kupiti.

– Bili smo na koncertu Lajbaha u Domu vojske i po izrazima lica kod publike videlo se da znaju zašto su tu. Međutim, desilo se nedavno na jednom događaju, na kojem je poeziju recitovao naš poznati glumac, da je publika međusobno ćaskala, što je nedopustivo. Ili, kada sam na Sterijinom pozorju video kako dama ispred mene, doterana u novokomponovanom fazonu, drži telefon i šalje poruku kako predstava nikako da se završi. Zadese se i takvi, koji su, ko zna zašto, tu zalutali i samo poziraju – napominje Boruš.

Aljoša naglašava da većina događaja u našem gradu zaista i biva uspešna, te da ima utisak da autori zaista rado dolaze u Novi Sad.

U razgovoru, dotakli smo se i tamburaša, kao jednog od simbola Vojvodine.

– Novi Sad nije samo Evropska prestonica kulture, već i prestonica tambure i fenomenalnih tamburaških orkestara... Izdvojio bih svakako Gospon tamburaše, koji neguju istančan, kompleksan zvuk, najbliži izvornim tamburaškim orkestrima – ocenjuje sagovornik portala Moj Novi Sad.

Kada ga neko od izvođača na čijem koncertu je bio posebno oduševi, voli da se sa njim fotografiše za uspomenu. Posebno mu se, kaže, dopalo kako se ponaša Petar Grašo, jer se vidi njegova elokventnost, profesionalnost i ležernost. Dobar utisak su mu ostavili i Masimo Savić i Goran Karan, a od glumaca Gordan Kičić i Miloš Biković.

– Što se kulturnih događaja tiče, okosnicu publike čine uglavnom lica koja su dosledna posećivanju takvih zbivanja, a prijatno me iznenađuju nove persone koje pomno prate dešavanja. Ukoliko neko vreme ne posećujem neke kulturne događaje, osećam nedostatak umetničkog dopinga, toliko mi je ušlo u krv – dodaje on.

Kao dete, igrao se u čuvenom novosadskom Bloku, odnosno Banatiću i za ovaj deo grada ga veže puno uspomena. Podstaknut tim emocijama, napravio je pesmu "Himna Bloka", koju redovno izvodi kad se organizuju bakljade za Blokstok festival i svi je znaju napamet.

Aljoša uživa u tome da piše pesme i čeka da one sazru u njemu, kao neko dobro vino u bariknim buradima (čiji je obožavalac), a nama je obećao da će ih u nekom narednom periodu i podeliti sa publikom, kako bi one bile inspiracija ljudima da vole svoju voljenu osobu još više, da pronađu pravu ljubav i uživaju u životu.