Novosađani: Ljubav prema porodici jača od svih problema

Iako je pre osam godina otišla u penziju, Aranka Jovanović ne sedi kod kuće skrštenih ruku. Pored svakodnevnih kućnih poslova i pomaganja porodici, ova rođena Novosađanka, nalazi vremena da se posveti i svom cveću, a ponekad i slikanju. Sa setom razmišlja o prošlim danima.

Nakon završene gimnazije Aranka se odmah udala, nekoliko godina provela u inostranstvu, ali se ubrzo vratila u svoj voljeni Novi Sad. Zaposlila se u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i tamo provela celi radni vek.

- Živeli smo par godina u nemačkom gradu Šveningenu, ali ljubav prema roditeljima i nostalgija prema Jugoslaviji bili su jači. Umesto da putujem po svetu ja sam svaki godišnji odmor ikoristila da dođem kući. Sećam se, dok smo suprug i ja putovali putovali kolima, kako sam plakala od sreće kad bih slušala pesmu “Rastao sam pored Dunava”, jer sam znala da ću uskoro zagrliti svoju majku – priseća se Aranka sa suzama u očima.

Sredinom sedamdesetih godina bračni par Jovanović se vraća u domovinu i odmah nalaze zaposlenje.

- Tada je bilo lako naći posao, to nije predstavljalo problem. Jugoslavija je bila sjajno mesto za život, imali smo dobre plate i osećali smo se bezbedno. Suprug je radio u struci kao električar a ja kao sekretarica. Brzo smo se snašli, a posle nekoliko godina rodio nam se i sin. Iako sam penziju dočekala u kancelariji, uvek sam osećala da mogu i da želim da radim nešto kreativnije. Otuda i ljubav prema cveću. Svake godine jedva čekam da stigne proleće, jer moje dvorište se tada pretvara u pravu oazu. Ni sama ne znam koliko cveća imam. Tu su afrički ljiljani, ruže, muškatle, petunije, hortenzije, klematis, orlovi nokti, begonije, asparagus, božur, iris a u rano proleće narcisi, lale, jorgovan i đurđevak. Moji oleanderi su stari preko pedeset godina. Postavila sam i solarne lampe koje noću jako lepo deluju dok svetle. Najveći problem zimi je sve cveće uneti u pomoćnu prostoriju kako se ne bi smrzlo - priča naša sagovornica.

Aranka takođe voli da slika pa je tako počela i da oslikava uskršnja jaja koja su postala hit među njenim prijateljima i komšijama.

- Slučajno sam videla na televiziji kako to rade, pa sam zamolila muža da s tankom bušilicom izbuši nekoliko jaja. Počelo kao nešto što verovatno neće uspeti, da bi se na kraju svima dopalo. Od tada, svake godine kako se približava Uskrs ja počnem na vreme sa oslikavanjem, kako bih stigla svima na vreme da spremim ukrase – kaže Aranka.

Danas ova vredna Novosađanka, pored održavanja cveća, najviše vremena provodi pomažući svojoj sestri koja čuva svoju unuku i obavljajući kućne poslove.

-  Vremena su teška, penzije koje su male, pa još i umanjene, jedva da su dovoljne za život, ali zato, kada treba, pomažemo svima u porodici. Trenutno najviše vremena provodim čuvajući sestrinu unuku, ona je pred penzijom, a deca joj rade. Gledajući tu našu bebu, često se prisetim starih vremena i kako smo nekada bezbrižno živeli, i uvek se zapitam kakvu će budućnost naša deca i unuci dočekati. Nažalost, izgubila sam svaku nadu da će ova zemlja ikada postati prava država. Zato se svaki dan maksimalno okrećem prema svojoj porodici i trudim se da im pomognem što više mogu. Nije lako, ali ljubav prema njima je jača od svakog problema – završava Aranka Jovanović.