NOVOSAĐANI: Milana je skromna žena sa snažnim glasom koji čuva starogradsku tradiciju

Novosađanka Milana Aničić koja iza sebe ima preko tri decenije umetničkog rada danas važi za jednu od retkih pevačica koje čuvaju izvornu, starogradsku i tradicionalnu pesmu.

Pored redovne muzičke škole, Milana je završila Pedagošku akademiju. Tokom svoje karijere bila je vokalni solista pri medijskim kućama RTS i RTV, gde je radila duži period i sticala iskustvo u javnim nastupima. Prvi Milanin album nosi naziv "Trula skela" i objavljen je 2005. godine. Drugi studijski album, "Daću sve", objavljen je 2007. godine za izdavačku kuću PGP RTS.

Nosilac je brojnih priznanja, diploma, medalja i pehara, a neka od njih su "Prvi glas Vojvodine", "Prvi glas Jugoslavije", "Zlatni glas Jugoslavije", kao i priznanja Srpske pravoslavne crkve iz Amerike. Dobitnica je i priznanja "Zlatni slavuj Vojvodine", a ponosna je vlasnica i zahvalnice za očuvanje srpske narodne pesme koju dodeljuje Udruženje muzičkih umetnika i izvođača Vojvodine "Vojvodina ton". Takođe, nosilac je priznanja Radio Beograda, a nakon audicije za solistu. Dodeljen joj je i status samostalnog umetnika Republike Srbije koji joj obezbeđuje plaćene doprinose i socijalno-penzionu zaštitu.

Učestvovala je i na mnogobrojnim međunarodnim festivalima, među kojima se izdvaja onaj u Mariboru, u Sloveniji, gde je predstavljala Srbiju i bila nagrađivana od međunarodnih žirija. Sve to su samo mesta na njenom dugom putu kojim dokazuje da umetnost opstaje tamo gde joj ostaneš veran.

Kada govori o sebi, Milana to radi jednostavno i bez glamura, a kada peva, publika najpre čuje emociju, pa tek onda tehniku. Naša sagovornica je skromna žena, ali i umetnica koja veruje da pesma mora da izraste iz duše, da se oseti u srcu, pa tek onda u grlu i zato u njenom glasu čuči čitava jedna tradicija.

Rođena je 1979. godine u Novom Sadu, odakle nikada nije poželela da ode zauvek. Odrasla je u porodici u kojoj se o muzici nije razgovaralo kao o karijeri, nego kao o nečemu prirodnom što postoji u kući. U njenom domu radio je uvek svirao, otac je lepo pevao, majka još lepše, pa su se pesme, kako kaže, kao kroz levak sipale u nju i to one starogradske i narodne izvorne, pesme koje danas čuva sa posebnom misijom.

Ima dva brata, Miroslava i Dušana, jedan je od nje stariji, a drugi mlađi, pa se kao srednje žensko dete uvek uz braću osećala sigurno i dostojanstveno. Upravo to dostojanstvo, nije joj dozvolilo da poklekne u šundu i kiču.

– Završila sam Osnovnu školu "Miloš Crnjanski", a zatim i Srednju hemijsko-tehnološku školu, a potom Pedagošku akademiju. Već u osnovnoj su prepoznali da imam u glasu to "nešto drugačije" od ostalih. U našoj školi bila su dva hora, mali hor je bio sastavljen od dece koja su pohađala niže razrede, a u velikom su pevala deca od petog do osmog razreda. Ja sam bila jedina devojčica koja je iz malog odmah prebačena u veliki hor, te sam sa njim učetvovala na Zmajevim dečjim igrama. Čini mi se da je to bio moj prvi nastup pred publikom. Naučila sam i sama da sviram harmoniku, koju sam uzimala u ruke isključivo kada ostanem sama kod kuće. Uvek sam svirala kada nema nikog, nisam volela da me neko čuje. A onda, na jednoj našoj slavi uzmem harmoniku, počnem da pevam i da sviram, a moji roditelji u šoku. Gosti oduševljeni, jer niko od ukućana nije znao da znam da sviram – priseća se sa osmehom.

Pevala je u kulturno-umetničkim društvima "Sonja Marinković" i "Svetozar Marković", sa kojima je putovala širom zemlje. Među mnogobrojnim fotografijama iz tog perioda, ona sa Salaša na Čeneju posebno joj budi emocije: tu je četrdesetak ljudi iz orkestra, a ona jedini vokal. Upisala je solo pevanje kod profesorke Vesne Predojević na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je sa njima radio i pokojni pijanista Saša Kovačević.

Do tog trenutka, njena ljubav prema pesmi bila je samo "nešto u njoj". A onda se desio susret koji joj je promenio životni put: na jednom porodičnom veselju pevala je sasvim spontano i tada ju je čula gospođa Nada Puđan, inače mecena našeg violiniste Marinkovića, koji živi u Beču.

– Tada je Nada pitala moju majku Miru zašto me ne odvedu u muzičku školu, na šta joj je moja mama odgovarila: "Kod nas svi lepo pevaju, pa nam to nije ništa posebno." Tako je to u mojoj kući bilo normalno – priča Milana i ističe da ju je mama ipak po savetu upisala i u muzičku.

Ubrzo upoznaje i kompozitora Petra Tanasijevića, kako kaže – legendu narodne muzike, koji joj je rekao da divno peva i da je "dijamant pronađen u prirodi, ali nebrušen".

– Rekao mi je da moram na scenu, pred publiku, na takmičenja, u kulturno-umetnička društva. Da se oslobodim treme i naučim da dišem sa publikom. Ja sam ga poslušala – kaže Milana.

Tako 1995. godine postaje član Vojvodina Tona i Udruženja muzičara, a od tada do danas uspesi se samo nižu. Dobila je posebnu zahvalnicu Vojvodina Tona za očuvanje srpske narodne pesme. Od tada kreće i niz nagrada: Kovin 1997. II mesto sa pesmom "Širok Dunav ravan Srem" i I mesto za najbolju žensku interpretaciju sa pesmom "Visok prozor", zatim zvanično postaje Zlatni glas Jugoslavije 1999, kada je osvojila prvo mesto u konkurenciji 40 izvođača, sa pesmom "Mito bekrijo". U Beloj Crkvi 2000. godine osvaja prvo mesto sa numerom "Svilen konac", a iste godine u Hotelu "Park" u Novom Sadu takođe prvo mesto. Milana je imala čast da nastupa zajedno sa Lepom Lukić, koja joj je bila prateći vokal kada su radile na njenom albumu "Daću sve", a zajedno su nastupale i na četvoromesečnoj turneji u Kanadi, što je za Milanu bila dragocena podrška i nova prekretnica u karijeri.

– Lepa i ja smo se upoznale, čula je kako pevam i zavolela moj glas. Pozvala me je da joj budem gošća na solističkim koncertima, da zajedno pevam u Domu sindikata. Za mene je to bilo ostvarenje sna. Mediji su tada o meni pisali kao o "učiteljici ili naslednici Lepe Lukić", a kasnije mi dodelili i nadimak "Princeza srpske pesme", jer pevam ono najdragocenije iz naše muzičke baštine – pojašnjava naša sagovornica.

Na međunarodnim nastupima u Sloveniji, posebno u Mariboru, osvajala je priznanja i predstavljala Srbiju sa svojom izvornom interpretacijom. Prema njenim rečima, Tanasijević joj piše prve pesme i nastaje prvi disk. Na prvom CD-u svirao je orkestar Miće Teofilovića, a na drugom orkestar Miše Mijatovića. Gostovala je u emisijama "Jedna pesma, jedna želja", "Koncert na vodi", učestvovala u snimanjima u Narodnoj skupštini u Beogradu.

– Sve sama. Bez menadžera, bez guranja, bez para. Moj moto je zašto da dajem pare da bih radila nešto što znam? Ovo radim iz ljubavi – predočava iona.

Otišla je 2008. u Ameriku da promoviše svoja dva CD-a i ubrzo postala tražena u srpskim crkvama i dijaspori. Pevala je na humanitarnim manifestacijama, crkvenim proslavama, dodelama studentskih nagrada, u programima gde se čuvaju jezik i tradicija.

– Rekli su mi: "Ti ne izgledaš kao pevačica", a ja ih pitam: "A kako treba da izgledam?". Ja sam normalna. Ne pravim cirkus od sebe – navodi Milana.

Iz Amerike se vratila za vreme korone i priznaje da joj nije bilo lako da se ponovo adaptira na ovu sredinu, a i teško je opstati u umetnosti u Novom Sadu, posebno ako si rođeni Novosađanin.

– Nažalost, danas je sve šou program. Treba im neko da se razbacuje po televiziji, a ja nisam takva. Ima nas koji negujemo izvornu pesmu, ali nismo marketinški propraćeni, pa se misli da ne postojimo. Jedna od najvažnijih stvari u karijeri bila je audicija za Radio Beograd. Otpevala sam "Široko mi druma ravnog", tada me je predsednik žirija pozvao u kontrolnu sobu i rekao: "Toliko lepo pevate, da bi trebalo da sednete na moje mesto i da ocenjujete kandidate." Nisam shvatila šta to znači. Na kraju sam jedina primljena kao solista Radio Beograda. A nikad me nisu pozvali da nešto snimim. I to vam je naš sistem – navodi Milana.

Pevala je svuda, ali i dalje najviše voli pesme koje nose dušu naroda: "Mito bekrijo", "Svilen konac", sevdalinke "Da sam ptica", "Rane moje", "Jutros mi je ruža procvetala".

– Kada pevam tuđu pesmu, pevam je onako kako je ta legenda otpevala. Ako je Cune tako pevao, trudim se da je otpevam u originalu, ne kitim je i ne ubacujem nikakve improvizacije. Smatram da tuđe pesme ne treba dirati, jer ne menja se ono što je već savršeno – otkriva novosadska vokalna umetnica.

Uz pesmu radi i osiguranje, ali srce joj je i uvek na sceni. Status samostalnog umetnika u Republici Srbiji znači joj sigurnost, jer su tu doprinosi i penzija koje država plaća umetnicima. Njena porodica ponosi se njome. Stariji brat Miroslav magistrirao je na Mašinskom fakultetu i danas radi kao direktor u jednoj od osiguravajućih kuća, dok je mlađi brat Dušan magistrirao ekonomiju u Solunu, predavao engleski u Kini, Indiji i na Šri Lanki, a danas je turistički vodič. Milana se nije udavala i nema decu.

– Nisam našla čoveka za kog bih rekla: "To je taj". Ne volim da trošim vreme kada znam da nešto nije to – tvrdi.

Posle dugog boravka u Americi, povratak u Srbiju bio je kao povratak iz Zemlje čuda. Kupila je stan u Petrovaradinu i polako sklapa "kockice". Organizovala je jedan celovečernji koncert u Lajkovcu, a sledeći san je Novi Sad, za koji smatra da još uvek nema pun kapacitet, ali radi na tome.

I dok nam pokazuje njene fotografije iz dijaspore, sa crkvenih pozornica, salaša, festivala i drugih kulturnih događaja, kaže da su one svedoci jednog glasnog, a skromnog života. I zato Milana ne traži da je svet vidi, već želi da je svet čuje.

– Želim da moje ime ostane u istoriji srpske narodne pesme. Kao što su ostali Danica Obrenić, Vasilija Radojčić, Cune Gojković, Merima Njegomir. Kada se spomene pesma, da stane i moje ime. Jer pesma je umetnost, a umetnost mora da živi – zaključila je Milana Aničić.