NOVOSAĐANI: Niko nije postao pametniji slušajući samog sebe

Pred manifetaciju "Noć istraživača", koja će se ove godine održati 30. septembra, u rubrici "Novosađani" predstavljamo vam desetoro naših sugrađana – cool naučnika i naučnica, koji će nam pomoći da razbijemo stereotip da se naukom bave samo "dosadni štreberi", čiji se ceo život svodi na rad u laboratoriji, obavezno nose naočare s velikom dipotrijom i hodaju pogrbljeno. Ali istina je, uglavnom, potpuno drugačija…

Marko Jovanović završio je osnovu i srednju školu, gimnaziju, u Bečeju, a potom je upisao osnovne studije na Departmanu za arhitekturu i urbanizam na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka, koje je završio s prosekom 9,52. Uskoro završava i doktorat, a svoje zaključke i istraživanja dalje prenosi i razvija u nastavi, kao asistent.

Već sedam godina bavi se plesom i učestvuje na domaćim takmičenjima, gde u D i C kategorijama osvaja neko od prva tri mesta, dok u B kategoriji, dolazi do polufinala rejting i kup turnira, kao i državnih prvenstava. Pomaže u održavanju časova i držanju kurseva u matičnoj plesnoj školi. Svira klavir, igra se YuGiOh kartama i igra i osmišljava "board games".

Šta je cool?

- Za mene, cool je sve što se pojavljuje u savremenim tokovima lokalne ili globalne zajednice, a što je deo određenih novih dešavanja, koji, pritom, izazivaju intrigu, radoznalost ili želju za eksploracijom, koji pobuđuju i druge na isto i zaokupljaju pažnju okoline u smislu inovativnosti ili odgovara na večita pitanja. Pritom može da poseduje i epitete kontinualnih i uvek prisutnih stvari, koji vremenom samo dobijaju na značaju, gde nove stvari nikako ne zamagljuju viziju inicijalne ideje, samo otkrivaju sve strane, koje ta medalja može da ima.

Nauka kojom se baviš, ukratko.

- Bavim se arhitekturom, tačnije teorijama i interpretacijom geometrijskog prostora u arhitekturi i urbanizmu. Arhitektura se, kao jedna od najstarijih zanimanja, a shodno prethodno rečenom, razvijala i dobijala različite aspekte svoje prvobitne vizije, a to je spoj umetnosti i nauke u oblikovanju i projektovanju nastanjenog prostora. Tome u prilog, sa razvojem digitalnih tehonologija, otvorile su se i nove mogućnosti interpretacija tih vizija, uz pomoć digitalnih alatki, koje omogućavaju jednostavniju transformaciju apstraktnih ideja u opipljiv ili barem očima vidljiv rezultat. Koristeći savremene pristupe projektovanju, oblikovanju, simulaciji, optimizaciji i fabrikaciji takvih ideja, kroz fotorealistične rendere, biomimetički pristup projektovanju i dizajnu, primenu robotike u fabrikaciji i dr., moguće je iskočiti iz tradicionalnih ili u nekim slučajevima nazadnih načina razmišljanja kao odgovor na određenu tematiku i prokrčiti put ka nečemu novom, gde radoznalost uzimam kao pozitivnu ljudsku osobinu.    

Hobi kojim se baviš, ukratko.

- Ples, kao fizičku, ali i mentalnu  aktivnost, otkrio sam pre 7 godina, pred kraj svojih osnovnih studija. Uzimajući da je istovremeno obuhvatalo više aspekata povezanih u jedno, kao i krajnji rezultat – formu – kroz lepotu pokreta, uopšte kretanja kroz prostor i zauzimanja istog, doživeo sam ga kao produžetak struke u kojoj se bavim. Takođe, postojanje kontakta između dvoje ljudi, koji učestvuju u stvaranju istog, i usaglašavanje njihovih frekvencija je imperativ. Uz jaku volju, želju i podršku, sve je moguće. Svakim turnirom ili takmičenjem se nauči nešto novo, ali ne putem znanja koraka, već iskustva u razumevanju da svi mi delimo jedan smisao za interpretaciju forme i zauzimanje prostora i da smo svi deo toga u većoj ili manjoj meri. Medalja se zaradi na treninzima, na takmičenju se ona samo pokupi.

Tačka spoja nauke i hobija.

- Kako sam prethodno napomenuo, mislim da je zona preklapanja ili spoja nauke i hobija upravo u toj interpretaciji prostora, da generalizujem stavke; da sve linije u određenoj plesnoj pozi budu savršeno uklopljene same za sebe, a i u celini, kao što i na objektu ili urbanom prostoru, one treba da komplementiraju jedna drugoj i da se nadopunjuju. Oba pokazuju elemente nauke i umetnosti.

Ples, sa jedne strane, zahteva tehničku preciznost, snagu i brzinu izvođenja, koji se vode fizikom ili kinetičkom kretnjom, ali, sa druge, i slobodu u istraživanju prostora, van okova prethodnih aspekata.

Nauka traži da stabilnost, funkcionalnost i mogućnost izvođenja budu stubovi na kojima počiva i egzistencija i eksploatacija objekta, njena fizička reprezentacija, dok lični osećaj za lepotu, uklopljeni delovi i celine, doživljaj i njena implementacija u prethodno upotpunjuje celu sliku. Iako sve pokrete i dalje gledam kroz prizmu akcije i reakcije, pokušavam da kanališem sve aspekate i hobija i nauke više kroz protok energije, linije prenosa pokreta, sila i uklapanja istog.

 Život postoji i izvan laboratorije, zar ne?

- Svako ima drugačiju interpretaciju života – za mene to je žar, koji tinja u hramu našeg tela. Kiseonik su uspesi na poslovnom nivou, ispunjenost u radu i van njega, mentalna stabilnost, ideje i želje su gorivo, a svetlost koju isijavamo kao produkt je ono što omogućava pripadnost u društvu tj. sam akt prepoznavanja, privlačenja, socijalizacije, dok je hram održavanje fizičke aktivnosti i zdravlja. Ako bilo koji od ovih aspekata nije u ravnoteži jedno sa drugim, neki deo će ispaštati, ako ne i svi. Stoga, na pitanje da li postoji život izvan laboratorije, odgovor je očigledan. Nekada se odgovori na poslovna pitanja ne pojavljuju, čak, ni u računarskoj ili robotičarskoj laboratoriji, već u bezgraničnim prostranstvima našeg uma. Svi nerešeni problemi lakše "sagore", ako su dobro usmereni kroz ovakav pogled na svet. U tom svetlu, nikada sebe i nisam doživljavao kao zatočenika laboratorija, već kao slobodni duh, koji traži odgovore na svim fizički dostupnim i nedostupnim mestima.

- Tvoja poruka u susret "Noći istraživača"?

- Svakako posetiti. Niko nije postao pametniji slušajući samog sebe, ili izolujući sebe u Šredingerovu kutiju sopstvenog zatočeništva.