NOVOSAĐANI: Nindža iz srca Vojvodine deluje isključivo u samoodbrani

NOVOSAĐANI: Nindža iz srca Vojvodine deluje isključivo u samoodbrani

Posvetio se drevnoj veštini prilagođavanja koja potiče iz zemlje izlazećeg sunca. Trenirajući redovno upoznao je sebe, a samim tim i druge. Danas živi ispunjenim životom, jer svako jutro se budi i bavi onim što voli, okružen ljudima do kojih mu je stalo i kojima prenosi svoja znanja i veštine.

Četrdesetogodišnji Srđan Crnogorac poreklom je iz Lazareva. U Zrenjaninu je završio Srednju elektrotehničku školu i Tehnički fakultet. Po obrazovanju je diplomirani inženjer za upravljanje tehničkim sistemima. U najveći grad Vojvodine se doselio pre četrnaest godina. Dugo je radio kao projektant, a bavio se i industrijskim alpinizmom. Mnogi Novosađani ne znaju da je upravo on bio radnik koji je, viseći sa katoličke crkve u centru grada, igrao "Užičko kolo" tokom tradicionalnog plesa maturanata. Ipak, ono što ga čini posebnim jeste činjenica da trenira borilačke veštine od svoje trinaeste godine. Počeo je sa kik-boksom, nastavio sa aikidoom, da bi se kasnije potpuno posvetio nindžucuu. Danas je osnivač nindžucu kluba "Satori". Oženjen je i ima četvorogodišnjeg sina.

- U selu nije bilo sportskih aktivnosti, a meni su samo borilačke veštine imale smisao. Dok su moj brat i ostali dečaci igrali fudbal, ja sam nabavio literaturu o onome što me je interesovalo, napravio sam džak za udaranje i počeo sa raznim vežbama – priseća se Srđan i nastavlja: 

- U srednjoj školi sam se učlanio u kik-boks klub i trenirao kod njih dok u Zrenjanin nije stigao realni aikido. Zbog filmova Stivena Sigala aikido me je uvek privlačio, odlučio sam da se oprobam u njemu i bio sam mu potpuno posvećen sedam godina – kaže Crnogorac.


Iako je sa treninzima počeo tokom burnih devedesetih usred ratova, raspada sistema vrednosti i naglog porasta kriminala, Srđan nikada nije imao poriv za dokazivanjem, ili želju da nekoga povredi. Zanimala ga je isključivo samoodbrana.

Marljivim radom i upornim treninzima 2000. godine položio je za crni pojas u aikidou. Ubrzo posle toga došao je u kontakt sa japanskom veštinom nindžucu.

- Moj prijatelj Siniša Garčev je trenirao nindžucu. Posetio sam jedan njihov seminar i polaganje i tamo sam upoznao nindže. Nakon toga sam pozvan u nindža kamp na Staroj planini, gde sam proveo deset dana. Spavali smo pod šatorima i ustajali ujutru u pet sati i trčali pet kilometara. Trenirali smo po šest sati. Tamo smo se lepo družili, meditirali okruženi prirodom, naravno, bez telefona i televizije. Bilo je odlično – priseća se naš današnji sagovornik.


Do 2003. godine Srđan je paralelno trenirao obe veštine, da bi se posle posvetio samo nindžucuu.

- Nindžucu je veoma stara japanska borilačka veština koja se kreirala vekovima. Pre svega to je veština prilagođavanja, koja vam omogućava da se snađete u bilo kojoj situaciji, kako fizičkoj, tako i verbalnoj. Upućuje na samoistraživanje i propagiramo je isključivo kao samoodbranu. Pomaže nam da sazrevamo kao ljudska bića koja treba da pomognu drugima. Sadrži u sebi duhovne aspekte i mnogi majstori se bave njom i u poznim godinama i ostaju vitalni fizički i mentalno. Nindžucu se sastoji od devet škola, od tih devet šest su samurajski, a tri su nindža škole i prenose se kao nasleđe vekovima – objašnjava Crnogorac.


Ako je neko fizički jači i veći od nas ne znači da je dominantniji


Srđan
se učlanio se u klub svog prijatelja Garčeva i trenirao tamo sve dok se nije doselio u Novi Sad pre četrnaest godina.

- Ovde sam otvorio svoj klub po imenu "Satori", što znači prosvetljenje. Trenutno brojimo oko trideset članova. Imamo grupu za decu i onu za odrasle među kojima su srednjoškolci, studenti, ali i porodice koje dolaze zajedno da vežbaju. Sa treningom može početi bilo ko i bilo kada, jer nindžucu ne poznaje pol i podjednako su efikasni i muškarci i žene. Ako je neko fizički jači i veći od nas ne znači da je dominantniji – kaže novosadski nindža.


Organizovao je i kurs samoodbrane za žene koji je trajao pet vikenda. Polaznice su učile da se odbrane od udaraca, da se oslobađaju hvatova gušenja, ali su takođe savladavale tehnike izvlačenja kada ih neko obori na pod.

- Radili smo osnovne elemente odbrane od noža i učili šta od onoga što nosimo sa sobom može da se iskoristi kao improvizovano sredstvo za odbranu. Takođe, doveli smo i stručnjaka za prvu pomoć koji im je održao predavanje sa vežbama. Neke su nakon završenog seminara ostale da treniraju, što nas je posebno obradovalo – rekao je Crnogorac.


Kada se neko posveti borilačkim veštinama taj će se transformisati i to je neminovno

Klub je aktivan i na društvenim mrežama i budući članovi se često informišu preko Fejsbuka i Instagrama. Prostorije su u pasažu Jevrejske 22 i sala odiše duhom nindžucua. Pod je pokriven tatamijem, a zid različitim rekvizitima koje nindže koriste. Mogu se videti noževi, boken ili katana (mačevi), šoto ili vakizaši (kratki mač), hambo (kratki štap), đo (srednji štap), bo (dugi štap), naginata (štap sa sečivom), jari (koplje), jamara (mala palica), kusari-fundo (improvizacija lanca), ali i mnoga druga oružja. Članovi obučeni u crnoj odeći za vežbanje (gi) četiri puta nedeljno treniraju po dva sata.

- Većina je u klub došla sa strahom da će biti napadnuta i zato su želeli naučiti da se brane. Neki su imali predznanje nekih drugih veština i to je u redu. Bilo je i onih koji su došli da treniraju sa provokativnim stavom, ali takve nikad nisam ponižavao, već sam pustio da uvide da treba još mnogo da uče. Kada se neko posveti borilačkim veštinama taj će se transformisati i to je neminovno. Nekima treba izbalansirati jak ego, a drugima strah – kaže Srđan.


Sagovornik portala Mojnovisad.com sarađuje sa drugim klubovima u Srbiji, ali i u inostranstvu. Poslednjih devet godina redovno organizuje nindža kamp na Fruškoj gori, ili Tari.

- Kamp je otvorenog tipa i tada se jačaju prijateljstva sa kolegama iz drugih zemalja, jer evolucija borilačkih veština je u saradnji. Treniramo zajedno, radimo sa rekvizitima, bavimo se meditacijom, a od dodatnih aktivnosti imamo ronjenje i alpinizam. U klubu su početnici često pitali da li ćemo skakati po krovovima, ali objasnio sam im da je to samo u filmovima. Međutim, pošto sam se tri godine bavio industrijskim alpinizmom, odlučio sam da ih naučim kako da se popnu i spuste sa objekta – kaže Crnogorac.

U organizovanju kampa ovaj nindža veliku podršku ima u svojoj supruzi, koja mu je i inače veliki oslonac u životu i pomaže mu u radu sa decom.


Klub "Satori" je deo svetske nindžucu asocijacije "Buđinkan" sa centrom u Japanu. Upravo je u zemlji izlazećeg sunca Srđan 2009. godine polagao za peti dan.

- Mnogi misle da sa treninzima treba krenuti kao dete, ali to nije tako. To je važno naglasiti danas kada ima dosta takmičenja u raznim oblastima života. Mnogi se neće realizovati u nečemu, ali ako i bez toga ostvare mir i sreću, to je onda uspeh. Borilačke veštine nude mogućnost da ljudi rade na sebi, bez obzira na predispozicije, jer se to vremenom razvija kroz vežbe. Time se stvara unutrašnji mir i radost i tada nema granica napredovanju, jer se takmičite sami sa sobom. To je posebno važno u zemlji kao što je naša, gde postoje mnogi životni problemi – završava svoju priču Srđan Crnogorac.


Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
30
5

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Japanac

    pre 2088 dana i 9 sati

    Cetrdesetogodisnjak? Deluje starije. I pomalo fanaticno.

    Oceni komentar:
    15
    4
  • EvoOvako

    pre 562 dana i 16 sati

    Juuu... Koje tripovanje...
    1. Sva ta nindžica ili šta već pada pred luta livre/boks/tai boks/itd. Tripujete da možete protiv noža i to učite decu. Debilizam.
    2. Ronjenje i alpinizam koji imate blje da nemate, jer i ronjenje i alpinizam mogu biti: sportski, industrijski i za specijalne namene. Od svega toga možete biti sportisti, a nikako industrija. Ove ljudi rone i vise (polu)priučeni - sa nekakvim lokalnim licencama, umesto da se školuju po IMCA/IDSA/IRATA. A vi to ne umete ni izgovoriti.

    Oceni komentar:
    0
    0