NOVOSAĐANI: Od rečnog dna do vrha crkvenog tornja

Spojio je ekstremne sportove, ljubav prema prirodi, istoriju i televizijsko novinarstvo. Video pričama prikazao je položaj čoveka u odnosu na snagu prirode. Svojim kratkim reportažama ovekovečio je mnoge istorijske i religijske objekte, kako svoga grada, tako i Kosova i Metohije, ali i drugih zemalja Evrope. Činio je to sa namerom da ono što je ugroženo sačuva od zaborava, ali i da pričini zadovoljstvo onima koji neka mesta nikad neće moći da posete uživo.

Dok su mu roditelji putovali od Bingule do Novog Sada, majka mu je iznenada dobila porođajne kontrakcije, tako da se rodio na putu, negde na Fruškoj gori. Miroslav Farkaš odrastao je u glavnom gradu Vojvodine, gimnaziju je završio u Karlovcima, a studirao je na novosadskom Pravnom fakultetu. Svet medija privukao ga je pre dvadeset godina. Prvo je radio na televiziji Kanal 9, a nakon toga je prešao na tadašnju TV Apolo, gde je ostao do danas kao samostalni autor-novinar. U svojim reportažama bavi se prirodnim predelima, ekstremnim sportovima, ali i istorijskim znamenitostima. Predsednik je nevladine organizacije CERKIN koja promoviše kulturno nasleđe Novog Sada i Petrovaradinske tvrđave. Nije oženjen.

- Ušao sam u svet medija iz opklade. Jedne večeri sam sedeo sa drugarima, kada su mi predložili da napišem novinski tekst, koji bi oni pokazali svom poznaniku, vlasniku Kanala 9. Svi smo bili malo popili, jer smo bili u izlasku, ali sam prihvatio izazov. Sledeći dan su ono što sam napisao odneli, sada već pokojnom Nemanji Pavloviću, na teleleviziju i on me je pozvao na razgovor i ubrzo i zaposlio – počinje svoju priču Farkaš i nastavlja: - Predložio sam kratku emisiju po nazivu "Biber", koja bi išla svaki dan i pratila sportska, kulturna i zabavna dešavanja u gradu. Ostao sam u toj redakciji četiri godine. U međuvremenu sam završio i BBC-jevu školu novinarstva, gde sam prošao obuku za kameru i montažu. Posle toga sam mogao da putujem i radim reportaže samostalno – priča Miroslav.

Ubrzo se našao u Jaši, u Moldaviji, gde je obišao je mošti Svete Petke. Iako nije vernik, scena religioznih ljudi koji kleče u crkvi, ostavila je utisak na tada mladog novinara, koji je utiske ovekovečio reportažom.

- Zainteresovao sam se za istraživanja i dokumentarni film. Pošto su me zanimali ekstremni sportovi, kao što su kajak na divljim vodama, rafting i kanjoning, počeo sam svoje avanture da snimam. Takođe sam i ronilac pa imam i opremu za podvodno snimanje. Te reportaže su mi i najjače. Pored toga posvetio sam se i proučavanju nepokretnog kulturno-istorijskog nasleđa – kaže Farkaš.

Pre 14 godina sagovornik portala Mojnovisad.com prešao je na TV Apolo, sadašnju Novosadsku televiziju, gde ima status samostalnog autora-novinara.

- Nastavio sam i u novoj redakciji da radim ono što volim. Pre devet godina ukazala se prilika da organizovano odemo u obilazak Kosova i Metohije. Sećam se da sam se prijatno iznenadio kada nam je pukla guma, a upravo Albanci su nam pomogli, čak su nas uveli u kafanu i častili pićem. Od tada sam sedam, ili osam puta bio tamo i obišao KiM uzduž i popreko. Nikad nisam imao probleme, a jedine neprijatnosti koje sam doživeo bile su od pojedinih srpskih monaha kojima je smetala moja kamera – priseća se Miroslav.

Iz kosovoskih avantura nastala su i dva filma, „Dvanaest kratkih zimskih priča sa Kosova“ i „Nemanjići - od Studenice do Prizrena“, kao i nekoliko reportaža.

- Dečani su takođe bili prijatno iskustvo, jer su tamo monasi bili izuzetno ljubazni, a sam objekat me je oduševio. Tako je nastala kratka reportaža „Dečansko donebeslje“ koje prikazuje manastir kako izvire kroz maglu koja se spustila nisko – priča Farkaš.

Tokom godina usledila su i priznanja. Za film „Videti Nevidio“ o istoimenom kanjonu u Crnoj Gori, koji je prošao sa svojom kamerom, Novosađanin je dobio prvu nagradu na Festivalu sporta i turističkog filma.
Međutim, bilo je i opasnih trenutaka, kada se na reci na Staroj planini obrušila stena i vir je Miroslava podvukao pod vodu. Zbog iskustva i obuke u preživljavanju izvukao je živu glavu, ali za kameru i opremu nije bilo spasa.

- Rado se sećam i reportaže kada smo kanuima išli kroz Koviljsko-petrovaradinski rit. Simulirali smo preživljavanje, jer smo bili bosi, hranu smo pronalazili u prirodi, a vatru smo palili na kremen. Ipak, najviše emocija mi je izazvalo obeležavanje stogodišnjice probijanja Solunskog fronta, kada smo išli stazama srpskih vojnika – kaže ovaj Novosađanin.

Mnoge od ovih avantura mogu se i danas pogledati na njegovom Jutjub kanalu.

Ipak, najviše se posvetio svom gradu. Snimio je serijal od tridesetak epizoda o Petrovaradinskoj tvrđavi. Pre pet godina počeo je i emisiju „Novosadske vertikale“ kako bi svoj voljeni grad prikazao sa visina.

- Popeo sam se skoro na vrh svakog crkvenog tornja u Novom Sadu, na kupolu sinagoge, na vrh pošte i Banovine. Gledam na to kao na kombinaciju ekstremnog sporta, istorije i kulture grada – kaže naš današnji sagovornik.

Farkaš je jedan od osnivača i predsednik nevladine organizacije CERKIN .

- Cilj organizacije je promocija kulturnog nasleđa grada i tvrđave i stvaranje turističkog brenda. Tokom prethodne četiri godine bili smo aktivni i dobijali sredstva preko projekata. Išli smo po školama i držali predavanja kako bi decu zainteresovali više za zavičajnu istoriju. Održali smo uspešnu tribinu o tvrđavi i doveli predstavnike svih relevantnih institucija. Organizovali smo međunarodni eko-kamp i sređivali zelenilo i sekli drveće koje oštećuje tvrđavu. Napravili smo spot u kojem smo objasnili da je turistička ponuda grada pogrešno postavljena, jer se turistima pokazuje samo centar, a zapostavljene su Almaška i Uspenska crkva, koji su kategorizovani kao spomenici od izuzetnog značaja. Smatramo da nisu dovoljno promovisani ni rimski šlemovi, ali ni podgrađe tvrđave i crkva Svetog Jurija – objašnjava Miroslav.

CERKIN je predlagao da se evropskim turistima promoviše i bombardovanje Srbije iz ’99. sa sobom koja bi bila opremljena posebnim multimedijalnim efektima, ali se ideja mnogima nije dopala, pa se od nje odustalo.

- Vodili smo predstavnike Turističke organizacije Novog Sada, javnih preduzeća i turističkih organizacija u obilazak po Podgrađu i ukazivali na nedostatke, ali i na turističke potencijale. Ubrzo posle toga pojedine agencije su počele sa turama kaže Farkaš.

Povodom 35 godina Zavoda za zaštitu spomenika kulture, u decembru prošle godine, Miroslav je bio među onima koji su dobili zahvalnicu za sveukupan doprinos i nesebično zalaganje u očuvanju nepokretnog kulturnog nasleđa Grada Novog Sada.

Pored mnogih avantura i uzbuđenja sa kojima se susreo, najviše se oznojio tokom jednog razgovora pred kamerama u Novom Sadu.

- Intervju sa Draškom Ređepom mi je pao najteže. Pošto smo snimali u njegovom domu, prvo je burno reagovao na predlog kamermana da premesti lampu koja je stajala iza njega. Posle toga je tražio da sklonim ispred sebe papir sa pitanjima. Kada se razgovor završio nisam se sa kolegom vratio u redakciju kolima, već sam se prošetao da bih se izduvao. Ali pretpostavljam da je sagovornik bio zadovoljan, jer sam posle od njega na poklon dobio njegove knjige, ali i fotokopije pisama koje je Ređep dobio od Crnjanskog i koje i danas čuvam u svojoj kancelariji – završava svoju priču Miroslav Farkaš.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Miroslava Farkaša