NOVOSAĐANI: Sećanja iz detinjstva kao ideja za sopstveni biznis

U društvu koje ne ceni znanje i sposobnosti, nije se libila da prihvati razne poslove. Sve što je radila u karijeri uvek je obavljala profesionalno, stalno se trudeći da nauči nešto novo kako bi jednog dana razvila sopstveni posao.

Aleksandra Botić rođena je u Novom Sadu 1982. godine. Nakon završene Više pedagoške škole, tokom godina promenila je veći broj radnih mesta i vrste poslova. Danas se bavi dizajniranjem, proizvodnjom i prodajom dečjih šatora. Živi sa suprugom.

- Zaista sam se bavila raznim stvarima u životu. Radila sam kao voditelj na jednoj radio stanici. Tada sam upoznale mnoge muzičare i pevače, a bila sam u prilici da ugostim i poznatog voditelja Ivana Ivanovića, koji je promovisao emisiju "Keš taksi" – priseća se Aleksandra sa osmehom na licu i nastavlja:

- Predavala sam u školama stranih jezika, radila sam u državnim i privatnim vrtićima. Posebno mi se u sećanje urezao period dok sam bila zaposlena u Beogradu u jednom izraelskom vrtiću, koji su vodili ortodoksni Jevreji. Oni su imali sasvim drugačiji pristup učenju deci od našeg sistema obrazovanja, jer su razvijali kreativnost. Ako smo predavali o životinjama, onda smo ih vodili da ih vide i uživo. Deca su od malih nogu bila učena da rade ono što vole. Uživala sam u tom poslu i često nisam ni primetila da sam odradila osmočasovno radno vreme. Nažalost, posle dve godine zatvorili su vrtić – priča Botić.

Sagovornica portala mojnovisad.com nije birala poslove. Prodavala je tonere u veleprodaji, a bila je zaposlena i u maloprodaji. Paralelno s tim, često je pravila razne rukotvorine za poklone i trudila se da bude originalna.

- Posao u maloprodaji me nije ispunjavao. Odlučila sam da sve što sam do tada iskusila i naučila u karijeri iskoristim za nešto novo. Htela sam da budem kreativa i da se bavim decom. Jednog jutra sam se probudila i setila sam se svog detinjstva. To je period koji mnogima predstavlja najlepše doba u životu. Navirala su mi sećanja kako sam sebi pravila šator uz pomoć merdevina i ćebeta, i igrala se sa lutkama ispod njega – kaže Aleksandra.

Tako je ova Novosađanka došla na ideju da kreira dečji šator koji bi podstakao mališane da budu aktivni.

- Htela sam šator koji deca mogu sama lako da sklope i rasklope. Pošto roditelji moga supruga imaju radionicu nameštaja, oni su takođe davali predloge i mnogo su nam pomogli. Moja želja je bila da to bude kao kućica na kojoj se platno može skinuti, oprati i promeniti drugim platnom. Ideju sam realizovala za mesec dana – priča Botić.

Pre godinu dana Aleksandra je odlučila da iskoristi svoju ušteđevinu i započela je sopstveni posao s dečjim šatorima.

- Napravili smo proizvod od prirodnih materijala, dobre konstrukcije i bez oštrih ivica. I počeli smo ga proizvoditi u tri veličine. Suprug je radio obradu drva, a ja sam šila platna. Osnovni modeli su sa vratima i prozorom, a ima i onih koji su ukrašeni zastavicama. Osmislila sam logo i nazvala ih Mushroom šatorima, jer deca rastu kao pečurke posle kiše. Iskustvo koje sam stekla radeći onlajn prodaju i marketing, upotrebila sam da plasiram svoje šatore. Krenula sam da ih plasiram preko Fejsbuka, a posle i preko Instagrama. Ljudi se oduševili i brzo se pročulo čime se bavim. Mnoga deca se danas igraju nečim što sam ja kreirala, i to je lep osećaj – kaže Aleksandra.

Zadovoljnih mušterija ima po celoj zemlji, ali i u regionu, a mnogi od njih se ponovo vraćaju.

- Nisam se obogatila, ali mogu da zaradim jednu prosečnu platu. Takođe, upoznala sam mnogo žena koje su pokrenule sopstveni posao sa rukotvorinima kako bi došle došle do posla, ili da bi dodatno zaradile i svi se međusobno pomažemo. Zadovoljna sam, jer radim ono što volim i konačno radim za sebe – kaže Aleksandra Botić.

Tekst i foto: Aleksandar Jovanović