NOVOSAĐANI: U knjižari u kojoj radi postao autor najprodavanijeg romana

Probiti se na književnoj sceni nije nimalo lak zadatak. Naći se rame uz rame sa najčitanijim domaćim piscima, i to romanom prvencem, maltene je nemoguće. Naš današnji sagovornik je tu da nas u tome demantuje.

Aleksandra Tanurdžića najverovatnije znate iz čuvene novosadske knjižare "Most", u kojoj opušteno i bez pritiska satima možete razgledati i prelistavati knjige, popiti piće i proćaskati o biserima književnosti. Možda niste ni znali, ali ovaj mladi čovek nije samo prodavac. On je ujedno lektor i urednik u izdavačkoj kući, ali i književnik čiji je prvi roman izašao u decembru prošle godine. I odmah, u ovoj knjižari, postao najprodavaniji, a ubrzo i ušao u uži izbor za dve prestižne nagrade: "Zlatni suncokret" i "Meša Selimović".

Kako ga je gluma gurnula u književnost, šta je bilo presudno u njegovom obrazovanju i sa kojom idejom je nastao roman "Usta mi puna višanja", ispričao je u intervjuu za portal Moj Novi Sad.

– Ja sam rodom iz Riđice, gde sam pohađao osnovnu školu, a zatim sam završio gimnaziju u Somboru. Paralelno sa srednjom školom sam išao u Dramski studio pri somborskom pozorištu i to je za mene bilo baš lepo iskustvo. Već na drugoj godini sam ušao u profesionalnu predstavu "Gospođa ministarka", koju je režirao Gorčin Stojanović i to je za mene bila dobra prilika da vidim kako funkcioniše svet glume. Posle treće godine gimnazije, pokušao sam da upišem Akademiju u Beogradu, gde sam ušao u uži izbor ali su mi rekli da sam još uvek mlad, da završim školu pa da se vratim. Međutim, ja se nikada nisam vratio. Bilo je to previše obaveza za mene, nije mi se svidelo to što je glumački život na točkovima, i bez obzira na to što imaš porodicu, kada predstava putuje onda putuješ i ti sa njom pa nikada nisi kod kuće. Ono što sam tada shvatio jeste da me zapravo fascinira ono što se krije iza tog teksta koji glumci izgovaraju i da ne želim samo da budem instrument koji izgovara nešto, već hoću da ja budem taj čije će tekstove neko izgovarati. Tako se rodila moja ljubav prema pisanju – započinje priču naš sagovornik.

Kao i većinu gimnazijalaca i Aleksandra je više različitih stvari interesovalo, pa je pored glume bio i aktivan sportista.

– Igrao sam rukomet, koji i dan-danas igram, i u to vreme sam trebao da pređem u klub "Crvena zvezda", ali me je u tome sprečila povreda ligamenata. Kada gledam iz ove perspektive, to je bila prekretnica u mom životu, jer da sam nastavio da se bavim rukometom na profesionalnom nivou, verovatno ne bih upisao fakultet, niti bih se okrenuo književnosti, a kamoli napisao roman. Srećom pa nisam nastavio sa sportom, mada je to bio veliki udarac za mog oca – uz smeh se priseća  Aleksandar.

U Novi Sad se doselio nakon upisa fakulteta. Izbor je pao na smer Srpski jezik i književnost, ali je nakon osnovnih studija odlučio da se usavršava u malo drugačijem smeru.

– Zaključio sam da mi je jezika dovoljno i da želim da se bavim nečim u čemu se jezik ostvaruje, a to je književnost. Tako sam se prebacio na master studije Komparativne književnosti. Kada sam krenuo na ta predavanja osetio sam širinu i lepotu književnosti, koja se paralelno proučava sa drugim umetnostima. Komparira se srpska i svetska književnost ili bilo koji motiv iz književnosti koji je inspirisao drugu vrstu umetnosti, kao npr. slikarstvo, pozorište, film, vajarstvo i slično. Takođe, kako bi književnost bila kompletna studija, prisutno je mnogo psihologije, filozofije i svih društvenih nauka koje se međusobno nadopunjuju a koje ja veoma volim. Tu sam zaključio da sam svoj na svome – kaže naš sagovornik.

Prvi posao mu je bio, ni manje ni više nego prodavac u kol centru, nakon toga se zaposlio u jednom od velikih lanaca knjižara, da bi svoju sreću ipak potražio u knjižari koja je ipak više po njegovom ukusu.

– Knjižara "Most" je po svemu drugačija od drugih, prvo zato što je nezavisna i imamo pravo da unosimo šarm u ovo mesto, počevši od samih stepenica na kojima piše "Ponekad morate sići da biste se popeli", uređenja enterijera, pa do zaposlenih. Ovde su knjige zapravo cenjene i mi ne podležemo trendovima, niti nam je primarna prodaja. Čini mi se da nam je baš zbog toga prodaja i skočila, jer ljudi više vole da dođu kod nas, gde im niko neće disati za vratom, neće ih nutkati svaki sekund, nego će ih pustiti da slobodno sednu, prelistaju ili čitaju knjigu i popiju kafu. Ovde radim već pet godina ali sam pored prodaje angažovan i u izdavačkoj kući "Prometej". Tu radim kao lektor, korektor i pomoćnik urednika na novoj ediciji koja se zove "Reka", u kojoj se bavimo domaćom i svetskom literaturom po našem ukusu. U toj ediciji je i moj roman – naglašava Aleksandar.

Roman "Usta mi puna višanja" pročitaćete u dahu. To je priča o (ne)pripadanju, (ne)prihvatanju i (ne)mogućnosti da se ode. Priča koja postavlja pitanja i koja vas neće ostaviti ravnodušnim. Naš sagovornik ispričao je kako je izgledao proces nastajanja romana i šta mu je bila ideja.

– Nastajao je postepeno. Samo pisanje je trajalo tri godine, kada sam došao do nekog nazovi kraja, i knjiga je tada imala ukupno 400 strana. Tada sam shvatio da ne mogu na književnu scenu da istupim kao jedan pretenciozni lik, koji će, kao, nekome na 400 strana da otkrije sve tajne i mudrosti književnosti. Zato sam krenuo ispočetka. Seo sam, izbrisao sam dobar deo, redukovao broj likova i fokusirao se na jednu temu koja mi je u tom trenutku bila najinteresantnija. U romanu sam se bavio religijskim aspektom, kojem ljudi podležu bez da ga promišljaju. Meni se čini da je religija otišla tamo gde ne treba i da zadire tamo gde joj nije mesto. To mi je bio okvir ali sam se posebno bavio i odnosom nasleđa i genetike. U romanu, Stefan ostaje bez majke (oca nikada nije ni upoznao) i spletom okolnosti završava kod sveštenika, koji ga odgaja. Glavno pitanje jeste da li će njegovo sopstvo biti genetski definisano ili će preimućstvo uzeti odgoj. Tri godine sam se bavio tim pitanjem, jer ono zahteva posmatranje, analitički stav prema religiji i biologiji i dodatna istraživanja kako bi se ušlo u srž teme – govori Aleksandar.

Tanurdžić je za formu odabrao lirski roman, zato što smatra da ovakve teme ne mogu da se iskažu samo dijalozima, već su potrebni i unutrašnji monolozi i deskripcija. Okruženje je takvo da odgovara mentalnom sklopu i psihološkom stanju likova, a usput su prikazani i neki stereotipi, koji se odnose na patrijarhat i sam lokalitet – selo.

– To što sam odrastao na selu mi je poslužilo kao inspiracija za pisanje, i dosta ideja vučem odatle. Ljudi u manjim sredinama se brže pokažu kakvi su i u svakom selu će pre komšija da sazna šta ti se desilo, nego ti sam. Naravno, moje selo nije ni blizu brutalno kao ono iz romana ali sama struktura i ustrojstvo sela mi je pomoglo da ga prenesem u literalni oblik – napominje naš sagovornik.

Retko se dešava da roman prvenac doživi ovakav uspeh i da odmah bude prepoznat na književnoj sceni, od strane čitalaca ali i kritike. Aleksandar otkriva šta misli da je razlog tome:

– Mislim da je suština u tome da se ne zna koji mi je ovo roman po redu. Niko mi još nije rekao "Dobar je za prvi roman" (smeh), to bi me porazilo potpuno. Svi pokušavaju da odgonetnu koja je funkcija književnosti, a ima ih raznih – da nas zabavi, da bude korisna i edukativna, pa niko ne može da da tačan odgovor na to. Ja sam tražio sopstvenu funkciju književnosti i ona je bila da postavlja pitanja. U proteklih godinu dana je ceo svet u problemu i ljudi sve više posežu za religijom‚ višim instancama i nevidljivim entitetima, pa ovo i jeste dobar trenutak da se postave neka pitanja. Ako se vratimo još na kraj antičkog perioda, već tada je Euripid redukovao broj bogova i dao preimućstvo čoveku da sam bira svoj put i biva odgovoran za svoje postupke. E sad, ako je neko odgovoran za svoje postupke, a ima tu mantiju na sebi, da li mu ljudi zbog toga praštaju? I koliko je ta uniformisanost bitna za percepciju nekoga? To su teme za razmišljanje.

Zabeležila: Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović