Novosađani: Uzmakli smo pred primitivizmom svojom greškom

Milica Vasić je po formalnom obrazovanju arheolog i istoričar umetnosti, ali zatekla se u svetu medija i tu i ostala. Rođena je u glavnom gradu Vojvodine, i tvrdi da je oduvek po uverenju Novosađanka. Oseća da je to definiše kao osobu.

"Biti Novosađanin ima i svoje loše strane, svesna sam toga. Ima jedna karakteristika, koju ne znam kako da nazovem, pa je uvek opišem sa anegdotom od pre skoro 15 godina, kad sam se zatekla u bioskopu. Film je počeo i slika se zamutila, kao da je pomeren fokus. Svi smo počeli da gunđamo, ali niko nije ustao i protestvovao. Posle nekih 10-15 minuta jedan momak, sa upadljivim naglaskom koji nije novosadski, se pobunio. Meni to savršeno opisuje jedan aspekt našeg mentaliteta. Činjenica je da smo dozvolili da nas razni uticaji izmene, i uzmakli smo se pred primitivizmom, to je naša greška," rekla je Milica Vasić.

Milica je ponosan karlovački đak. Pohađala je smer klasične filologije i oduvek bila zaljubljena u strane jezike. Nakon mature dobila je stipendiju grčke vlade i otišla u Atinu, gde je učila grčki jezik. Zatim je u gradiću Retimnu na Kritu studirala arheologiju i istoriju umetnosti.

"Život u drugoj zemlji, ma koliko nam se ona čini sličnom kad odemo tamo na letovanje, je iskustvo koje čoveka menja. Iz korena. Zbog toga je neprocenjivo. Vratila sam se u Novi Sad sa nekim suludim patriotskim idejama, smatrajući da ću sa diplomom fakulteta zemlje EU i odličnim poznavanjem grčkog i engleskog jezika nešto značajno da uradim za svoj grad, svoju zemlju. Pogrešno sam procenila situaciju. Prvi posao sam dobila u jednoj maloj, privatnoj firmi koja se bavila izdavaštvom, pre svega medijskim. Zatim sam, 2009. godine otišla u Beograd. Radila sam u Tanjugu, prvo kao prevodilac, a posle toga u Foto Tanjugu, kao redaktor. U maju 2012. godine pružila mi se prilika da se vratim u Novi Sad, pošto sam dobila posao na RTV Vojvodine. I sada sam na istom mestu, u Službi za PR i promociju. Moj primarni posao je komunikacija sa štampanim medijima i portalima, mada učestvujem i u drugim aktivnostima, poput promotivnih kampanja programskih sadržaja i sličnim promocijama. I lepo mi je, iako nisam mogla ni da zamislim sebe tu."

"Ponekad žalim što nisam otišla u inostranstvo, jer ima dana kad me cela ova višedecenijska depresija u kojoj živimo pritisne toliko da ne mogu da dišem. Ali, znam da bi mi Novi Sad nedostajao, sećam se kako sam patila za njim tokom studija. Bukvalno sam sanjala povremeno ulice i prozore grada, reku Dunav i senku Fruške gore, a pesma Đorđa Balaševića o Novom Sadu bi me uvek rasplakala," kaže naša sagovornica.

Ova mlada žena voli i fotografiju, a najviše fotografiše telefonom. Hvata sitnice i detalje, poput grafita i zapisa na zidovima, cveće i  životinje. U slobodno vreme bavi se i prevođenjem.

"Najčešće fotkam svog psa Norija. Fotografije često objavim na društvenim mrežama. Povremeno prevodim i prevela sam nekoliko knjiga sa engleskog jezika za različite izdavače. Dokumenta uglavnom prevodim sa grčkog na srpski jezik i obratno. Volim da šetam po Fruškoj gori i, uopšte, da sam u prirodi. Obožavam životinje i ima dana kad mi se čini da ih volim više nego većinu ljudi. Uživam da odem na svirku, metal, pank, rok, čak i neke pop grupe. Volim pozorište, iako idem mnogo manje nego što bih želela. I volim da se družim s ljudima," zaključuje Milica Vasić za portal mojnovisad.com.