NOVOSAĐANI: Zoran je omiljeni vaspitač koji harmonikom uveseljava decu

Jedan je od malobrojnih muških vaspitača u novosadskim vrtićima, a svoje zanimanje obožava. Deca kažu da jako vole Zokija, najviše zbog toga što voli da se šali, uvek je nasmejan i pruža im razumevanje.

Zoran Anušić je rođen u Novom Sadu 1981. godine. Završio je Visoku strukovnu školu za obrazovanje vaspitača. Od 2009. godine zaposlen je kao vaspitač u PU "Radosno detinjstvo", a pre toga je držao muzičko u tri privatna vrtića. Trenutno radi sa mališanima u vrtiću "Svitac" na Novom naselju, a ranijih godina u najlepšim uspomenama su ga ponela deca koja su pohađala vrtiće "Leptirić", "Panda", "Guliver" i "Spomenak". Suprug je jedne vaspitačice i otac dvoje dece, ćerke i sina.

Za odabir baš ovog zanimanja možda je delimično zaslužna i genetika, jer se veliki broj članova Zoranove familije bavi nekom vrstom pedagoškog rada. Ipak, odluka je došla potpuno spontano, kada je, nakon završene Elektrotehničke škole, zajedno sa jednim drugom tragao za studijama koje će biti zanimljive.

– Oduvek sam voleo psihologiju i pedagogiju, pa mi se izbor predmeta u Višoj školi dopao. Tako smo je obojica upisali i završili, ali se samo ja time i bavim. To je još samo jedan dokaz više da kad si za nešto predodređen, to će tako i da bude – priseća se Zoran za portal Moj Novi Sad.

Međutim, nakon završenog obrazovanja, nije odmah uplovio u vaspitačke vode. S obzirom na to da je živeo u Futogu, pomagao je roditeljima da obrađuju zemlju. Oni su ga, ipak, ubedili da treba da radi kao vaspitač, a i supruga ga je podsticala na to.

–Tako je sve krenulo i ja sam vrlo brzo jako zavoleo svoj posao. Kada realno sagledamo, mi vaspitači sa decom provodimo više vremena nego njihovi roditelji. A, pošto je naša psihologija ličnosti takva da volimo decu, onda se brzo i vežemo za njih. Za ovaj posao je potrebno veliko strpljenje, razumevanje dečijih potreba, neka od veština poput crtanja, sviranja, pevanja... Za dobrog vaspitača potreban je odgovarajući sklop ličnosti – objašnjava Anušić.

U svom vaspitnom stilu trudi se da bude dosledan, jer smatra da je to izuzetno važno za decu, a da im to često nedostaje u porodici.

– Deca uče ono što vide, a doslednost će im trebati u svemu u životu, i u školi i u sportu. Treba ih samo posmatrati, razumeti, usmeravati i ohrabrivati. I biti primer, pre svega. Veoma je bitno usaditi u njih da oni nešto mogu, jer taj njihov, makar i mali uspeh, otvara vrata ka samopouzdanju – naglašava ovaj Novosađanin.

Najlepši deo posla mu je komunikacija sa decom, jer su ona, prema njegovom mišljenju, iskrena i otvorena. Kako tvrdi, deca ništa ne rade sa lošom namerom, već su jednostavne duše. Kao izazovne momente, ističe ogromnu odgovornost za njihovu bezbednost.

Budući da u "Radosnom detinjstvu" ima svega 15 do 20 muških vaspitača, oni su malobrojni među više stotina koleginica. Grupe koje imaju tu sreću da dobiju i muškog i ženskog vaspitača, reklo bi se, dobijaju i idealan balans.

– Muški i ženski vaspitač su idealna kombinacija, jer predstavljaju svojevrsnu zamenu za roditelje. Ako imamo u vidu i to da su danas očevi više odsutni od kuće, onda je uloga muškog vaspitača još veća. Jedan od razloga zašto se tako malo muškaraca odlučuje na ovaj poziv je možda i taj što je nekog i sramota, jer je ovo i u svetu većinom žensko zanimanje. Verovatno i ne znaju kakve lepote ovo nosi, kao što ni ja nisam znao – zaključuje Zoki, kako ga deca iz milja zovu.

Njegova harmonika, koju je naučio da svira još kao dečak, postala mu je zaštitni znak po svim vrtićima u kojima je radio.

– Ono što deci treba je muzika i kretanje. Harmoniku u vrtiću koristim gotovo svaki dan i širok je dijapazon pesama koje zajedno pevamo: od dečijih, do starogradskih. U prethodnoj generaciji cela jedna proslava projekta pred roditeljima bila je u duhu starih vojvođanskih pesama i oni su to jako voleli – ističe novosadski vaspitač.

Naš sagovornik kaže da je sa decom uvek bezbroj anegdota, a najzanimljivije je kad opisuju zanimanja svojih roditelja ili šta će biti kad porastu. Interesantan je i događaj kada je, pored svojih koleginica, od dece i roditelja i on dobio poklon za 8. mart: pesmu koju su mu posvetili. Takođe, svojevremeno je bio proglašen i za "Heroja dana", na jednoj lokalnoj radio stanici.

Najdirljiviju trenuci su mu rastanci sa generacijom koja odlazi u školu. Ipak, neretko ga posećuju i školarci, da ispričaju svoje nove dogodovštine i pohvale se ocenama.

Veći deo života rekreativno se bavi sportom, a sa svojom porodicom redovno odlazi na planinarenje i do sad su njih četvoro obišli mnogo planina po celoj Srbiji. U skladu sa tim, obraća se i roditeljima.

– Roditeljima poručujem da se obrati pažnja na ispunjavanje detetovih potreba, a ne želja, a zatim da što češće uhvate dete za ruku i da šetaju šumom. Svakom detetu fali vreme provedeno sa roditeljem 1 na jedan, i to je neprocenjivo. Kada se to vreme spoji sa osnovnom dečijom potrebom, a to je kretanje, šuma je idelna za to, jer nema ometača poput saobraćaja, buke, ekrana – s osmehom savetuje vaspitač Zoran.