NOVOSADSKI ULIČNI DRUMOVI: Glavni gradski pravci i putevi stari (FOTO)

NOVOSADSKI ULIČNI DRUMOVI: Glavni gradski pravci i putevi stari (FOTO)

Teren na kom je nastao Novi Sad je bio užasan, močvaran i nezdrav, ali je geografski položaj bio odličan jer je tuda prolazio glavni put sa severa na jug. Ovde su se zadržavali trgovci iz svih orijentalnih krajeva. Takođe, Dunav je u ovom delu najuži, svega oko 200 metara, pa je jasno da je prelaz preko njega ovde najpogodniji.

Ekspanzija slobodnog kraljevskog grada ne čudi kad se ušuškao između paorske bačke ravnice i vinogradarske i stočarske Fruške gore. Smestio se Ujvidek, između dva, u ona vremena jaka i značajna mesta Vojvodine. Sremskih Karlovaca, crkvenog, administrativnog i kulturnog centra Srba u Ugarskoj i Futoga, trgovačke meke sa nadaleko poznatim vašarima. Ubrzo je postao trgovački centar Ugarske, pa su svi putevi vodili u Novi Sad. 



Od puteva vina, svile i piva, danas su ostali samo putevi suncokreta, glavni pravci za ulazak u grad. Ipak, ta čarobna polja najlepšeg cveta naših njiva, sa prelivanjem boja su magična kapija Novog Sada. Više ni sami ne znamo da li je naš grad i dalje raskrsnica najvažnijih evropskih drumova i da li je uspeo da se izbori sa svim nedaćama i ostane savršen spoj istorije i budućnosti, tradicionalnog i savremenog načina života. Danas u gradu imamo 10 ulica koje se u nazivu zadržale reč put. Neke su magistrale, druge moderni bulevari, a pak neke samo industrijske saobraćajnice.

Jasno je da imena sokaka ukazuju prema kom mestu se ide, ali ima i recidiva revolucionarne borbe ili obeležja nekih davnih vremena. Tako je Put šajkaškog odreda ostao okružen fabričkim halama i rezervoarima Rafinerije, a od nedavno je opet korisna saobraćajnica za šire mase jer je spojen sa Starim kaćkim putem, pa je put do Kaća brži i nešto kraći. Šajkaški bataljon kao deo austrougarske vojne granice, osnovan je 1763. godine, a ukinut 1872. Bio je značajna snaga rečne flote Habsburške monarhije u borbi protiv Turaka. Šajkaši su bili obavezni na služenje vojne službe u ratu i miru, na kopnu i vodi, kao i da se brinu o opštoj bezbednosti na Dunavu, Tisi i Savi. S drugu strana Dunava postavili su i šajku odnosno umetničku slobodu s kabinom na temu ove vrste galije.



Put novosadskog partizanskog odreda
izleće iz Salajke i duboko zadire u privatnost industrijske zone, smeštene pored Kanala DTD, a završava se ispred Centralne kuhinje “Radosnog detinjstva”. Malo je falilo da nam u ovoj ulici bude smeštena nova Autobuska stanica koja je doduše i izgrađena, ali je samo postala deo istorije kao i partizansko ime šora. Nekad je tu ponosno stajala zgrada “Novkabela”, ali i “Novosadska mlekara”, međutim nestali su giganti i nekad simboli grada kao da nisu ni postojali. Novosađani često zalaze u ovu ulicu jer se tu nalazi “Metro”, a i zgodna je prečica od Novog naselja ili Detelinare do Klise odnosno tržnog centra “Big”. Na predlog Radivoja Ćirpanova, Koste Šokice i Borislava Prodanovića, Novosadski partizanski odred je formiran u julu 1941. godine, ali je ubrzo uništen u čenejskim atarima gde je tri decenije kasnije otkriven spomenik. Ponovno formiranje odreda desilo se u avgustu 1944. godine, da bi dva meseca kasnije Novosadski partizanski odred ušao u Novi Sad, nakon čega je rasformiran.

U pozadini vreba Kisački put. Kisačka ulica nekad beše na jednom od glavnih putnih pravaca Novog Sada još od nastanka grada, ali kada je kanal presekao ovaj put do Kisača se ide Rumenačkim putem. Tako, usamljen u industrijskoj zoni koja ga je okupirala ostao je Kisački put. Ovaj putić bi svakako bio prometniji da je otvorena nova Autobuska stanica koja mu je iza leđa.



Tu u komšiluku je i Sentandrejski put koji je se proteže od Partizanske ulice do kraja Klise, pa i svoj most ima preko Kanala, a preskače i auto-put. Rekonstrukcijom 2019. godine koja je dobrano potrajala dobio je i kružni tok, ali je postao i moderna saobraćajnica s razdelnim ostrvom i po dve saobraćajne trake. To je put višeg ranga, državni put II A reda koji se uključuje na drum za Srbobran i dalje, do Sent Andreje. Bar je nekad ovaj put vodio do stecišta doseljenih 8.000 srpskih porodica pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića kad se Novi Sad nije ni nazirao, ali Klise beše. Vlast voli da ističe da je Novi Sad dobio još jedan bulevar, a osim što su dobra uređenost i široke pešačke staze odlika bulevara, treba reći da po definiciji, bulevar čine i nekoliko voznih traka kao i drvoredi. Sentandrejski put umesto nekoliko ima dve trake, a za drveće se nadamo da će iznići jednog dana, pa ga Novosađani mogu i bulevarom zvati. Možda avenija?

Pored "klisanskog bulevara" sakriven je Zmajevački put. Naziv nema veze sa zmajevima nego je nekad bila glavna džaba za Zmajevo. Za razliku od rekonstruisanog komšije, ovaj sokak obiluje zelenilom i impozantnim drvećem. Stoga će vam svaki Klisanin preporučiti da prošetate ovom ulicom jer šetnja kroz nju je pravo uživanje, kako leti, tako i zimi. Inače, Donju Klisu karakterišu široke i prostrane ulice sa puno zelenila. Gotovo svaka kuća ispred ima livadu i ovde ćete videti decu kako se leti igraju na ulici, a zimi ispred svake kuće stoji sneško. Može se reći da ovde još uvek postoji onaj starinski Novi Sad. Ako su Podbaru i Salajku uspeli da zabetoniraju, Klisa je preživela. Nadamo se da će tako i ostati, ipak je ona s onu strana kanala, što “gospodi” nije zanimljivo.



U prilog tvrdnji da je zapravo Klisa najlepši deo grada, ide i činjenica da je “prepuna” starih kuća koje ne da nisu napuštene već su u odličnom stanju. Najviše ih ima u šoru zvanom Klisanski put. Stariji brat prodornog junoše se povukao kad je ovaj postao važan put s odlikama “bulevara” i uživa u svojoj starosti. Zapravo, on sa asfaltnim burarezorom čini granicu između Gornje i Donje Klise. U međuvremenu se i samo naselje proširilo, a Klisanski put je nastavio da živi u svom ritmu, pa tako se tu može pojesti dobar roštilj ili posetiti fabrika ploča. Inače, naziv Klisa potiče od latinske reči ecclesia, što znači crkvište, a arheološka istraživanja svedoče da se ovde u srednjem veku nalazilo naselje sa crkvom. S druge strane, narodno predanje svedoči da se na teritoriji današnjeg Klisanskog brega nalazio manastir po kome je naselje dobilo ime.  

 

Doktor Goldman i drugi sokaci                                                                                                                                                                                                                                                                  Sremska Kamenica je posebna priča. Ima više “puteva” nego Novi Sad sam, što i ne čudi kad se prostire od severnih padina Fruške gore do Dunava. Tako njoj pripadaju Bocke, Tatarsko brdo, Čardak, Paragovo, Popovica, Glavica, Artiljevo i Grigovac. Otud i nazivi, a neki su ostali iz starih vremena. Jedino iskače Put doktora Goldmana. Dr Stevan Goldman je bio prvi direktor Instituta za tuberkolozu koji je počeo s radom 1960. godine, a ne treba da vam kažemo gde se ulica nalazi. Na sremskim padinama su i Ekonomski put, Fruškogorski put, Grigovački put, Iriški put, Ledinački put, Staroiriški put, Put za Glavicu, Put sremskog odreda, Put heroja i Paragovski put.


Ako se pomerimo prema istoku nailazimo na Temerinski put, jedan od frekventnijih ulaza u Novi Sad sa auto puta. Temerinska ulica nekad Carski drum koja mu predhodi sa ovu našu stranu kanala je u davnina bila jedan od tri glavna putna pravca na čijem raskršću je nastala varoš novosadska.  Iako, kao mu parnjak sentandrejski, ima kružni tok, prelazi preko auto puta sa dve trake, nikad mu nije tepano da je bulevar. Nažalost, najčešće ga spominju zbog divljih deponija koje neprestano niču uz put, a i izlaskom iz Novog Sada pogled puca na Gradsku deponiju koja je sve viša.



Dalje prema istoku je Zrenjaninski put koji se pruža ka Bečkereku, ali uskače i na auto put. Nastavlja se na parče Puta šajkaškog odreda. Vremenom se izgradila i sekundarna saobraćajnica sa istim imenom za potrebe privatnog biznisa koji se brzo smestio pored magistrale. Tu je i čuvena Kaćka petlja, ali se u Novom Sadu izraz češće koristi za vijadukt zadovoljstva.



Na zapadu je Rumenački put koji je preuzeo ulogu kisačkog. I on je u poznim godinama dobio kružni tok i postao deo obilaznice oko grada. Sa starom prugom koja nikako da se ukloni i Bulevarom Evrope predstavlja granicu Avijatičarskog naselja. Na samom početku se prolaskom mogu videti naraštaji “kanarinaca” kako treniraju ili odmeravaju snagu sa rivalima, a pri kraj  je pored puta smešteno Gradsko groblje. Pružni prelaz konačno je proširen i asfaltiran početkom novog milenijuma, pa ne predstavlja više usko grlo. Međutim, rampa još uvek zaustavlja saobraćaj zbog lošeg urbanističkog plana. Ranžirna stanica prebačena je u industrijsku zonu, ali je na Novom naselju ostala okretnica i radionica, pa bivšom subotičkom prugom redovno prolaze teretni vagoni. Ne tako davno Avijacija odnosno Rumenački put je dobio i prvi semafor kako bi zaustavio pomahnitale vozače. Konačno su gradski oci prihvatili zahteve roditelja jer se na ulazu u grad vozi kao na autoputu, a na pešačkom prelazu stradaju uglavnom đaci.



I poslednji među jednakima je čuveni Futoški put kojim je nekada saobraćao tramvaj marke “ganc”. Dugo se ceo pravac zvao Futoška, a nekad Osečka ulica, ali su devedesetih godina prošlog veka vraćeni stari nazivi Jevrejska, Futoška i Futoški put nakon dominacija JNA, Edvarda Kardelja i revolucije. Duga je istorija ove ulice, od pamtiveka i nastanka Novog Sada. Jedno vreme je bila i boemska džaba, što zbog “Madere” i “Šampanjca”, a najviše zbog svakodnevnih tura ka Bati Pežou u Čelarevo.

Putevi se i ruše i grade. Neki su ostali kao žile kucavice grada, a vremenom će možda i oni nestati kao i što sve nestaje.

"Mi ovde trenutno živimo u stanju dunsta (kompota) koji nije odstojao. A zna se da dunst mora da odstoji, kao i svako (drugo) dobro piće", što bi rekao gospodin Đorđe Stanisavljev.

Oceni vest:
21
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan